Prelom noge pomutio slavu

Foto/ Partizanov vesnik/ Istorija Ex-yu fudbala

Radosav Nikodijević, kao fudbaler sredine terena, bio je fudbaler Partizana, subotičkog Spartaka, novosadske Vojvodine i mlađih selekcija reprezentacije Jugoslavije. Prelom noge ugrozio je njegov raskošni talenat, ali se uspeo oporaviti i vratiti na fudbalske stadione, te je karijeru okončao sa 40 godina.

Nostalgičari crno – belih boja bi vreme u kojem je Radosav Nikodijević igrao u Humskoj nazvali periodom lepote i sete. A, bilo je i slavlja. Onih šampionskih. Svoje razloge da ga pamte i o njemu biranim rečima pričaju imaju i simpatizeri Vojvodine i subotičkog Spartaka. Jednom rečju, sjajan vezni fudbaler u nekim bajkovitim vremenima.

Četvrtog marta navršava se 59 godina od rođenja. Srećno mu bilo. Mislima je u rodnom Krušaru kraj Ćuprije. Pamti se i detinjstvo u njemu kada se pomišljalo da će postati fudbaler.

„Hvala na čestitkama. U zavičaju nemam nikog, ali ostale su lepe uspomene. Roditelji su preminuli. Ja sam stasavao u Jagodini i često selektiran u mlađe timove reprezentacije Jugoslavije. Kasnije je došlo do poziva Partizana, dva puta bio sam gost u mlađim selekcijama i tako je počela vernost Partizanu“, kazuje Nikodijević.

Put je bio trnovit, ali je nepogrešivo vodio ka Humskoj i Partizanu.

„Bio je to jako težak put. Tada se nije postavljalo pitanje da li ćemo uspeti, morali smo uspeti. Posebno se to odnosilo na nas koji smo dolazili iz unutrašnjosti. Ispunjena mi je želja, kao i mog oca koji je bio veliki partizanovac. Na tom putu bilo je mnogo izazova, ali bili smo veliki borci i istrajali smo“, priseća se on.

Ta Jagodina bila je istinski rasadnik talenata: Vladimir Jocić, Jovica Nikolić, Nikodijević i tako dalje…

„Jovica je kasnije došao u Crvenu zvezdu, a imao je raskošan talenat. Kasnije smo se sreli na večitom derbiju, a često smo se družili u Beogradu. Izuzetan čovek i veliki fudbaler koji je svoj talenat i potvrdio“, hvali Nikodijević.

Dve lepe godine nosio je Nikodijević dres crno – belih boja, a godine 1986.bili su šampioni Jugoslavije, to je i sudskim putem potvrđeno. Postoje utakmice i događaji iz vremena vernosti Partizanu koje bi da učini besmrtnim.

„Najdraža mi je bila utakmica na Grbavici kada je Željezničar imao napadače Nikića, Bahtića, u sredini Škoru i Baždarevića, a veliki stručnjak ih je vodio, to je Ivica Osim. Dobili smo taj meč sa 2:0, a moj drug Jovica Kolb postigao retko lep gol, prava majstorija. Po teškom terenu postali smo šampioni jeseni i taj meč ostao mi je u jako lepom sećanju“, ističe on.

Ovih dana govorilo se o 169.večitom derbiju, a pozitivni su utisci o tom prazniku najpopularnijeg sporta iz njegovog vremena.

„Živeli smo za taj derbi, ali korektno je da se kaže da je svaka utakmica bila derbi sama po sebi. Utakmice na Maksimiru, na Poljudu, na Kantridi. Ipak, meč Zvezda – Partizan je nešto posebno. Jako je lepo imati taj osećaj učešća u toj svetkovini. Trebamo čuvati i negovati vrednosti derbija“, kaže Nikodijević.

Iz Partizana je prešao u Spartak i tamo je proveo dve godine. Tada se u Subotici igrao gromovski fudbal. Na severu Bačke formirala se jedna mala Partizanova kolonija: on, Zoran Čava Dimitrijević, Jovica Kolb. Posebno je Radosav Nikodijević blistao u takmičarskoj 1986/87.godini.

„Tim na čelu sa Tomislavom Karadžićem hteli su da na severu fudbal bude što bolji, a Spartak sve uspešniji. Treba pomenuti veznog igrača Slijepčevića, pa Ismeta Ugljanina iz Novog Pazara, pa mladog Kuntića. Uz nas koji smo osetili šampionske domete u Partizanu, Spartak je bio dobar klub“, priseća se Nikodijević.

Subotica je lep grad, a Spartak u to vreme simpatičan tim. Sve je moglo da liči na bajku da ne beše tog preloma noge. Mnogi su ga videli kao bivšeg sportistu, ali on je bio uporan i uspeo je , došlo je do njegovog povratka na fudbalske terene.

„Posle mog nastupa u reprezentaciji Jugoslavije gde su bili Asanović, Šabanadžović, Savićević i ostali drugari, doživeo sam nesreću, veliku povredu. I moji roditelji su me fudbalski otpisali. Ipak, ja sam u sebe verovao, a podršku mi je dao Ljupko Petrović. Onda sam otišao u Švedsku sa Nikicom Klinčarskim, ali nisam se bio dovoljno oporavio, bio sam izvan forme, došao sam u Vojvodinu na poziv Ljupka Petrovića koji je već osvojio titulu i dolazim u šampionski tim Vojvodine“, analizira Nikodijević.

Jednu sezonu proveo je u Vojvodini, onoj Vojvodini koja je dva-tri meseca ranije bila šampion Jugoslavije. Ipak, nije se tamo predugo zadržao.

„U Vojvodinu sam došao kao stariji igrač i nisam bio u prvom planu jer su tu bili Jokanović, Vorkapić, mladi Punišić iz Zvezde, pa pokojni Siniša Mihajlović. Bio je izuzetan tim koji je osvojio titulu prvaka Jugoslavije. Na polusezoni otišao je Ljupko Petrović, a došao izvanredni stručnjak pokojni Ivica Brzić. Onda sam ja nakon godinu dana otišao u Grčku, na preporuku direktora Kosanovića“, kaže Nikodijević.

Pričalo se da je svojevremeno jednom nogom već bio u Borcu i Banjaluci.

„To je tačno. Bio sam u automobilu na putu za Banjaluku, ali pozvao me Kosanović sa neuporedivo većom ponudom , pa sam promenio pravac i otišao u Grčku. Tada su u toj zemlji bili Duško Bajović sa Tonijem Savevskim, pa Jovanović, Jevtović, a Miki Aleksić iz Niša i ja smo zajedno potpisali za Doxu Dramu“, kaže Nikodijević.

Igrao je u Švedskoj, u Grčkoj. Jedni su verovali da će golim rukama dodirnuti zvezde neba fudbalskog, drugi su se čudili da je nakon teške povrede ostvario uspeh, a sve nas interesuje šta danas radi u Švajcarskoj i kako mu je u toj lepoj zemlji?

„Završio sam karijeru u trećoj ligi Švajcarske kada sam imao 40 godina. Odgovara mi mentalitet ljudi. Dopala mi se zemlja, počeo sam da radim kao trener u mlađim selekcijama, sada radim kao skaut. Ovde su mi odgovarali klima, kultura, ljudske ćudi i naravi i odlučio sam da ovde i ostanem“, kazuje Radosav Nikodijević.

U zemlji svetlosti, dobrog sira, preciznih satova i tako ukusne čokolade danas žive i partizanovci Slobodan Rojević, Admir Smajić, onda Veležov Semir Tuce, Željini Haris Škoro, Mirsad Baljić, Meša Baždarević itd.

„Čuo sam se par puta sa Rojevićem i sa Smajićem. Došli su pre mene ovde i ostavili su jako lep utisak. Nismo se viđali, na drugom su kraju zemlje. Znam samo da su ostali na lepom glasu u fudbalu Švajcarske“, otkriva on.

Trećeg marta bio je 58.rođendan Draganu Stojkoviću, selektoru Srbije. Drugovao je Nikodijević sa njim, ali i sa nekim drugim igračima Zvezde, ne samo partizanovcima. To je bilo normalno u sjajnim, njegovim vremenima.

„Posle jednog derbija sreo sam Jovicu Nikolića i otišli smo na piće. Tu je bio Marko Elsner. Piksi Stojković moj je veliki prijatelj. Po meni, on je najveći fudbaler naših prostora. To prijateljstvo nikada ne može biti pomućeno“, nastavlja on.

Dragan Džajić mogao bi lako da postane predsednik FSS. Pozdravlja i on takvu mogućnost.

„Veliko ime. Mnogo godina je u fudbalu. Otkrio je i selektovao mnogo vrhunskih igrača. Selekcija je u svemu jako bitna. Važno je da neko postavi sistem i da to gajimo 20 ili 30 godina, da se selektoru da šansa da radi nekoliko godina, a ne da svake godine imamo novog selektora, pa rezultati izostaju“, priča Nikodijević.

Ako kada čuje otkucaje srca svog, to se ono kreće u pravcu Krušara i Ćuprije.

„Desilo mi se da sam bio u rodnom kraju, a svake godine sam tamo, i kada dođem na igralište onda naviru sećanja, trepere slike. Setim se tada Ljupka Petrovića reči da ako hoću da mi bude lepo, treba da se vratim u prošlost“, zaključio je Nikodijević.

Treneru Ljupku Petroviću mnogo je verovao, ta drugovanja postala su prijateljstvo. Da, jednom mu je rekao: „Simpi, ako hoćeš da ti bude lepo – vrati se u prošlost!“ Radosav Nikodijević se često vraća.

Tamo su mu tone lepih sećanja i uspomena…