Dušan Duci Simić: Uživao sam u fudbalu

KRAGUJEVAC – Dušan Simić, rođeni Kragujevčanin, svoje fudbalske vrednosti potvrdio je u Radničkom i sarajevskom Željezničaru. Godinu dana nastupao je i u Grčkoj. Sin je išao njegovim stopama. I danas imaju dodirnih tačaka sa najpopularnijim sportom.

Dušan Simić, za prijatelje Duca, nosio je dres Radničkog iz Kragujevca i sarajevskog Željezničara, jedno vreme bio je i u Grčkoj. Danas je u nekim drugim vodama, ali je izvesno vreme pisao fudbalsku kolumnu, pa je imao poveznicu sa najpopularnijim sportom.

Rođen je 7.juna 1957.godine. Hvali se da mu sve predstavlja grad Kragujevac.

„Rođeni sam Kragujevčanin. Kao dete od devet godina počeo sam trenirati u Radničkom. I sve vreme bio u istom klubu, pa otišao u JNA u Sarajevo, gde sam gledao samo Željezničar. Po povratku iz vojske stigao sam u prvi tim Radničkog, a 1987.godine prešao sam u sarajevski Željezničar“, kaže Dušan Simić.

Fudbalski je stasao u Radničkom. Naviru sećanja...

„Lepa su ta sećanja. Kada sam se vratio iz vojske tri godine smo jurili Prvu ligu Jugoslavije. Prve godine nismo uspeli zbog gol razlike, drugu godinu nedostajao je jedan bod, a treće godine ponovo je pogubna bila gol razlika. Nema veze, bilo mi je lepo u rodnom Kragujevcu i prelepo u mom Radničkom“, ističe Simić.

Dva puta je odlazio u Željezničar. I danas biranim rečima govori za ondašnji klub sa Grbavice.

„Ja sam dva puta bio u Želji. Prvi put na poziv Zdenka Jelića i Ese Ibrahimovića, tadašnjeg predsednika. Kada sam odlazio u Grčku rekli su mi da se jednog dana vratim u Želju. Imao sam dosta ponuda, od Rijeke, OFK Beograda, Budućnosti... Bio mi je san da igram u Prvoj ligi Jugoslavije. Uvek je moj odgovor bio neću dok me Željo nije pozvao. Mnogo su me cenili“, priča Simić.

Željo je igrao dopadljivo, ali ostajao bi bez trofeja. Duca Simić bio je spona sa onim starijim igračima, ali pristizao je i talas mladih asova od kojih se očekivalo da možda postanu i prvaci Jugoslavije. Nisu, jer Juge je nestalo.

„Došao sam kada su bili Janjoš, Berjan, Baljić, Čurić, Škoro, Mihajlović, Šabanadžović, Baždarević, Milan Pavlović... Edin Bahtić i Nikola Nikić bili su u Grčkoj. Koštalo nas je Šajberovih -6 bodova. Zato nismo izborili Kup UEF-a. Pošto nismo uspeli, mnogi su otišli. Te 1987.godine mnogi od nas otišli smo iz Želje. Onda su stasavali pokojni Katana, pa Bogdanović, Gutalj, Osim, Vidović, golman Pavlović, ubrzo i Stanić. Bio je to pravi tim. Kasnije smo se vratili Nikić, Bahtić, Komšić i ja. Taj tim je trebao napraviti čudo, ali sve je izgorelo u ratnom plamenu“, setno će Simić.

I danas se vidi i čuje sa nekadašnjim saigračima.

„Čujem se skoro sa svima. Najintezivniji su razgovori sa Mirsadom Baljićem. Nedavno smo bili na druženju kod Nikole Nikića u Skugriću, pa su došli Baždarević, Gutalj, Mihajlović, Štilić, Čilić... Čujemo se, vidimo kada se ukaže prilika“, govori Simić.

Između prvog i drugog dolaska u grad na Miljacki, on je jedno vreme proveo u Grčkoj. I tamo je stekao lepa iskustva.

„Otišao sam u Grčku sasvim slučajno. Došli su po mene. Taj klub je mali, ali iz velikog i jednog od najlepših gradova u Grčkoj. Lepo je bilo za život. Odigrao sam tamo godinu dana i vratio se u Željezničar. Imaju dobre navijače, ali tada su imali lošu organizaciju. Zato su danas u četvrtoj ligi“, priča Simić.

Bio je administrativni radnik u Radničkom iz Kragujevca, ali očekivalo se da će tamo provesti više vremena.

„Sedam godina bio sam generalsni sekretar Radničkog. Po povratku iz Sarajeva igrao sam još tri godine i paralelno bio prvi administrativac kluba. Godine 1995.završio sam višu trenersku školu, ali počela je politika da meša svoje prste, pa sam digao ruke. Vratio sam se u Zastavu, gde sam radio dok sam i igrao u Radničkom. Izvesno vreme bio sam direktor komercijale u hotelu i pre tri godine otišao sam u penziju“, priča Dušan.

Njegov sin je takođe sportista, a otac je zadovoljan njegovim dometima.

„On je mogao da bude puno bolji fudbaler od mene, ali je imao četiri operacije. Završio je DIF, pa je radio u Kini kao trener, pa trener omladinaca u Radničkom, onda instruktor za trenere za zapadnu Srbiju, za Čačak, Kraljevo, Užice, Kragujevac... Radi kao profesor u školi i radi to. Bio je strašan fudbaler. Trebao je da dođe u Željezničar, još dok je trener bio Amar Osim. Inače, igrao je u Sartidu, Novom Pazaru, Radničkom. Sve su to superligaši Srbije. Povrede mu nisu dozvolile da izgradi zapaženiju karijeru“, kaže Simić senior.

Nije se Duca Simić posvetio trenerskom pozivu, bio je, kako reče, komercijalista u jednom preduzeću, ali za fudbal ga je vezala kolumna koju je pisao za jedan časopis.

„Zvali su me iz jednog časopisa i dve godine pisao sam o fudbalskim dešavanjima. Prestao sam kada mi je to postalo opterećenje. Pisao sam istinu, ali ljudi se osete prozvanim, pa me zovu. Ja sam pisao i o radu Toleta Karadžića, o tadašnjim selektorima. Međutim, kada sam shvatio da stanje ne mogu promeniti na bolje, prestao sam“, pojašnjava Simić.

U toku je 23.Mundijal. I on ima svoje favorite.

„Timovi koji su bili favoriti i pre početka i sada su tu. Francuzi, Englezi, Španci. Razočarao me Brazil. Imaju nekoliko pojedinaca, ali nemaju tim. Kada bi moglo, voleo bih da u funalu igraju Engleska – Španija. Utisak je da se favorizuje Argentina, a malo je nedostajalo da dobiju po prstima od Egipćana“, zaključio je naš sagovornik.

Dušan Duca Simić – brzi, hitri, munjeviti as. Iz vremena kada se sve gledalo i cenilo...

Dušan Simić/Sportski žurnal