Savo Milošević FOTO: politika.rs

Bio je Savo Milošević šest meseci selektor fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine u teškom vremenu i komplikovanoj situaciji. U Sarajevo je stigao pravo iz neomiljenog Beograda. Došao da vidi i čuje, pokuša nešto da stvori, misleći da nije baš takva propast o kakvoj se priča. Podgrejavao nadu i optimizam, verovao u suživot koji je u „zemlji dva entiteta i tri naroda“ samo pojam, neostvarive prirode!

Govorio je slatkorečivo, lepo za uši, a u suštini bilo je to zavaravanje stvarnosti i zaobilaženje suštine. Mislio je nekadašnji fudbaler, golgeter, reprezentativac i trener, u Sarajevu tretiran s prezimenom „neprijatelja“, da u „svojoj“ Bosni (rođen i odrastao u Janji kod Bijeljine) može nešto da napravi.
Na odlasku je, ipak, uz svu hrabrost koju je demonstrirao, shvatio istinu i konstatovao:

-Nisam želeo da ostanem u ambijentu u kojem nemam apsolutnu podršku. Hteo sam da pomognem, a koliko jesam, neka drugi sude. Neću da budem negde što nema smisla i nekog napretka.

Prošao je Savo Milošević, zahvaljujući fudbalu, celi svet, divili su mu se na svim meridijanima i kontinentima. Očarao je Engleze, zadivio Špance, probudio Italijane, „zapalio“ Ruse... A u Sarajevu i Zenici je postao „nepoželjan“, svašta mu se skandiralo, doživljavao je uvrede i poniženja, prolazio kroz trnje, da to ničim, apsolutno ničim, zaslužio nije.

Brzo se umorio. Nije naučio na nelagodu s kojom decenijama već njegovi sunarodnici žive i bore se za mesto pod Suncem na teritoriji ekskluzivnosti samo jedanog naroda. Tako se doživljava i reprezentacija BiH, kao isključivo vlasništvo Sarajeva i okoline u prečniku od sedamdesetak kilometara. Nekada je o tome jasno i glasno govorio novinar Risto Đogo i bio, apsolutno u pravu. Pokoj mu duši.

Nikad nije kasno da čovek spozna istinu, makar i na ovako grub i način ličnog školovanja koje je, ujedno, i najskuplje, kako je to spoznao Savo Milošević. Jer istina je, uvek, istina, to je nepromenjiva kategorija, za razliku od zabluda koje, svako od nas nosi sa sobom i pokazuje ih u određenim trenucima zanesenjačke slabosti, pa ako baš hoćete i naivnosti. Nisu to ljudske mane, već naprotiv! Samo nemamo pravo da verujemo u laž koju „plete“ mržnja!

Srećno Savo brate, hvala ti za sve i oprosti ako nešto nije bilo normalno u nenormalnoj zemlji koja se zove „dejtonska“. Sve je u redu, iako se tako baš i ne čini... 

Jer, u Bosni i Hercegovini se, Savo brate, davno raskrstilo s logikom! 

Slavko BASARA/Sportski žurnal