XS
SM
MD
LG

Nagrade kao ogledalo nas samih

Nevrijeme se valja, sve ruši i satire, a na sve strane kada je riječ o sportu Republike Srpske nagrade se dijele provjerenim, po receptu ja tebi ti meni. O tom apsurdu naš kolumnista Tomo Marić je pisao prije gotovo tri godine. Šta se u međuvremenu promijenilo procijenite sami…

Nagrade kao parada drugorazredne društveno-političke moći i jeftine šarade okusa limunade, pijačne boje i mirisa, postale su zbilja (ne)doba u kojem živimo na brdovitom Balkanu; mudri i umni Matija Bećković kaže: “ničiji se uspeh ne rimuje s ovim vremenom!”

Sport je po svojoj dijalektici: ko je bolji i talentovaniji, vođen olimpijskim geslom “brže, više, jače...” kao stvoren za očiglednost nadmetanja i dokazivanja, ali na Balkanu, pogotovo u BiH, nije!

Umesto toga smenjuju se zloba i zavist, nipodaštavanje svega postojećeg, uz primitivizam pandan “japaizmu ulice”: ja, pa ja, pa opet ja! Osionost, a ne umeće, bivaju nagrađeni; koreni te nakaznosti su mnogo dublji i još pogubniji, jer nema vremena zla, nego ljudi.

Čemu nagrada i koja je njena svrha, ako slavodobitnik ne zna šta ga čeka i suda javnosti; može biti da baš to naknadno saznanje i otvara suštinski problem i, istovremeno, nudi odgovor na dilemu: u kojem i kakvom to vrtlogu nepoštenja i naopakog uopšte živimo.

Idem još dalje, najmanje kao poređenje, već kao primer civilizacijske sramote: ovogodišnjeg Nobelovca Petera Handkea, i njegovo genijalno književno delo, javno su ocenjivale “majke Srebrenice”, na čelu sa Munirom Subašić i Željko Komšić, “hrvatski” član Predsedništva BiH kojeg ne priznaju ni sami Hrvati. Posle te ludosti i gluposti valjda će celi svet, onaj normalni, a pogotovo umni, biti svestan dokle je, taj isti “novi svet”, dogurao “svojim planetarnim progresom” oličenom u jednoj reči – globalizacija.

Ništa bolje, svojevremeno, nije prošao ni Ivo Andrić, koji nije bio ljubimac komunističke vrhuške, Tito, Kardelj, Bakarić, potpognuti Krležom; nakon dobijanja “Nobela” 1961. godine od tada, pa do kraja života, u Jugoslaviji mu je uručeno bar stotinu nagrada, koje su ga do tada zaobilazile! Valjda je Nobelova nagrada kruna svih nagrada, a sve druge kasnije ne znače ništa, ali politika je “peglala” svoju dotadašnju neprikosnovenu moć, kako bi se predstavila kao životna i humana spremna da ceni svaku genijalnost, malo sutra!

Zbog svega toga, logično je da se na kraju svake godine u Republici Srpskoj, BiH i uopšte na Balkanu dodeljuje na desetine nagrada i priznanja za sportska ostvarenja i dostignuća, kao da smo “sportski pokorili” celi svet, a ne postali “sportska zabit” ne Evrope i sveta, već sumornog i ojađenog Balkana, s časnim izuzecima: sportisti invalidi, svi pohvaljeni stipendisti i mališani s priznanjima Ministarstva porodice, omladine i sporta Republike Srpske, te istinski asovi Nemanja Majdov, Amel Tuka, odbojkašice i odbojkaši iz Brčkog, seniori i juniori KK Igokea… odnosno konstantni svetski dometi Novaka Đokovića, Ivane Španović, odbojkašica i odbojkaša Srbije… buđenje borilačkih sportova, rukometa, fudbala u BiH… sve drugo je manje-više sivilo u nijansama.

Po istoj logici mogu objasniti i zašto su priznanja Enveru Mariću, čuvenom golmanu Veleža i Šalkea, reprezentativcu Jugoslavije, Evrope i sveta imala takav odjek uz bezrezervno prihvaćanje s kraja na kraja podeljene i razdeljene BiH, samim tim i rekordnu čitanost priče o “letećem Mostarcu” na stranicama Sportskog žurnala i brojnim sajtovima, predvođenim sa sportdc.net.

Nagrada novinaru Dragiši Ćorsoviću koji je bezgranično učinio na afirmaciji sporta, kroz rad koji se meri decenijama, uz mladog kolegu Dejana Kondića, govore takođe da nagrada može da ima potpuni smisao i priznanja i podstreka. Jedna nagrada je dodeljena u Sarajevu, a druga u Banjaluci.

Naravoučenije govori da se ne pamte nagrade i nagrađeni već oni kojih nigde nema, ili su otišli sa ovog sveta, ili su u dubokoj ilegali, sklonjeni ili penzionisani, a stalno su s nama! Samo oni postoje i opstaju!

Nisam siguran, voleo bih da se varam, da će ikad oni drugi shvatiti da nijedno doba nije prekasno za učenje i nova saznanja, pogotovo za ljudsku skromnost i radost tuđoj sreći. Same nagrade nikad nisu bile, neće ni biti, svest i savest nijednog (ne)doba, pogotovo ovog, već isključivo stvaralački domet u kontinuitetu, širokogrudnost i čojstvo, bilo vreme ili nevreme.

Ni sport nije izuzetak, već ogledalo nas samih.

Tomo MARIĆ