Zdravko Borovnica

BEOGRAD – U karijeri Zdravka Borovnice mnogo toga dešavalo se slučajno, a uvek bivalo dobro i uspešno. Kada je polazio na letovanje i plavi Jadran sudbina ga je preusmerila u Crvenu zvezdu, a u njoj doživeo velike trenutke i istorijske utakmice. Snažan utisak ostavio je i u drugim klubovima za koje je nastupao.

Zahvaljujući Partizanovoj vedeti dominirao je u „gradu na Begeju“, a umesto na odmor i more, stigao je u Beograd i svoju Crvenu zvezdu. Život baš može da posloži priču. Sve kasnije što je ostvario bilo je za pohvalu i pamćenje. Kada je napadač, rafalno je gađao protivničku mrežu. Kada je defanzivac – ozbiljan i pouzdan. Jedino se nikada nije okušao na poziciji golmana, a da jeste – možda bi se ljutnuli Aleksandar Stojanović i Živan Ljukovčan, ili kasnije Budimčević. Tek, bio je pravi da će se pamtiti za sva vremena.

Zdravko Borovnica, stasiti fudbaler i čovek koji je melem za svaku ranu, kada treba.

„Veliki pozdrav za sve u Sportskom žurnalu i vašim slušaocima. Gode sve ove reči. Ako ste ubeđeni da je tako, neka tako i ostane“, najavio je razgovor Borovnica.

Rođen je 17.avgusta 1954.godine u Nakovu. Stasavao je u rodnom mestu, ali legenda Partizana i jugoslovenskog fudbala Milan Galić želeo je po svaku cenu da ga dovede u Proleter. U Zrenjaninu se tada igrao lep drugoligaški fudbal...

„Igrao se tada kvalitetan fudbal. Treća liga bila je izuzetna, a o drugoj ili najjačem stepenu takmičenja ne treba ni trošiti reči. U drugoj ligi bilo je četiri ili pet klubova koji su kucali na vrata prve lige. Od Leotara, Sutjeske, OFK Beograda, Rada... Zaista je bila kvalitetna liga“, priča Borovnica.

On je u dresu Proletera postigao više golova nego što je imao nastupa, a u meču protiv trebinjskog Leotara tri puta je pogađao cilj.

„Svoj uspeh najviše vežem za Milana Galića. Bio je toliko uporan, iako nije znao kakav sam igrač. Jednostavno, čuo je za mene. Došao je da gleda jednu utakmicu u Nakovu i od tog momenta zaljubio se u moju igru. Mi, deca sa sela, nismo imali nekakve iluzije i velike ambicije, dođeš do Kikinde i to je – to! Međutim, on je pet ili šest puta dolazio i danju i noću, razgovarao je sa mojim ocem. I da on nije imao toliko upornosti ko zna gde bi moja karijera krenula. Jedno veče kasno je došao i rekao mi da se odlučim, otac mi je sugerisao da donesem konačnu odluku. Ja sam presekao i rekao mu:’Ništa sutra, ako me sada ne odvedete, nemojte više dolaziti’. Tako je i bilo“, priseća se Zdravko Borovnica.

Hteo ga je Partizan, Galić je lepo o njemu pričao u Beogradu, ali on je pred odlazak na more otišao u svoju Crvenu zvezdu.

„Ispostavilo se da je Milan Galić završavao moj prelazak u Partizan. Bilo je da kada odu vani Moca Vukotić i Bejković, da mene puste još pola godine u Proleteru da ostanem, pa da dođem u Humsku i da odmah igram. Međutim, neko je iz Zvezde to čuo. Bio sam u selu i polazio sam na odmor, na more. Ispred stana stigao je mercedes beograskih oznaka. Oni su me sprečili da odem na more, ali sam otišao u Crvenu zvezdu“, nastavlja Borovnica.

Dočekao ga je trener Ćirić, kod Zeca i pomoćnika Đorića bilo je glavobolje, ali Branko Stanković znao je šta radi. Kod „Ambasadora“ je prvo bio libero, a valjalo bi da je postao polušpic, kako je negde izjavio.

„Odmah sam shvatio da se radi o jakoj konkurenciji. Bilo nas je trideset igrača i teško je da anoniman i nepoznat uđem odmah među 11. Pola tima bili su reprezentativci. Međutim, bio sam uporan i čekao svoju priliku. Kod Ćirića je nisam mogao ni dobiti , jer on se zadržao kratko. Došao je Gojko Zec i on je donekle bio i korektan, odigrao sam značajan broj utakmica, ulazio u igru. Druga godina bila je najgora. Đorić je bio s njim. Zec je bio miran i povučen, a Đorić bahat. Umesto da idem stepenicu više, vratio me stepenicu unazad. Imao sam pozive iz Vojvodine, ali i Rijeke , jer Miroslav Ćiro Blažević želeo me videti na Kantridi. Odlučio sam da odem iz Zvezde. Potražio sam razgovor kod Dragana Džajića, već sam bio izgubio i volju za igru. Ubrzo je došao Branko Stanković za trenera. Obavio je sa mnom razgovor naknadno, jer na prozivku nisam hteo doći. Bio je više nego korektan, tražio je da sa timom idem na pripreme, da će mi u narednih mesec dana reći da li sam za Zvezdu. Od tada je sve krenulo normalnim putem, putem kojim sam ja naumio ići“, govori Zdravko Borovnica.

Kod Stankovića nije bio golman, protiv Vojvodine je perfektno obavio zadatak levog beka, a kada pređe na protivničku polovinu terena skoro svaki put je bio pogodak.

„Stanković je bio toliko rigorozan i uporan u svojoj strategiji. Prve dve godine tako je bilo, niko na njega nije mogao uticati. Kasnije smo se s njim sprijateljili. U toj šetnji pred meč sa Vojvodinom Stanković je bio brižan zbog Novakovića koji je zagrebačkom Dinamu dao tri komada, brz je, hitar. ’Šefe, dajte ga meni. Biću levi bek i nema igre za Novakovića’! Pitao me da li ću moći obaviti taj zadatak, verovao mi je , pa smo pobedili lagano sa 2:0, a ja sam odlično čuvao Novakovića i bio je neprimetan“, seća se Borovnica.

Zvezda je u njegovo vreme dobro izgledala u Evropi, stigla je i do finala Kupa UEFA, a da nije Borovnica bio junak pobede nad Dinamo iz Berlina, kada je dva puta pogađao mrežu Nemaca, ništa od završnice, opet sa nemcima, Borusijom.

„U Nemačkoj smo izgubili sa 5:2, a u Beogradu je Dinamo poveo. Gledaoci su počeli da napuštaju tribine. Onda sam ja dao dva, Dule Savić jedan, a u zadnjem minutu bio je autgol. Ta utakmica se toliko pamti pošto smo kasnije dogurali do finala Kupa UEF-a. Tako je Dule Savić dao protiv Arsenala gol, rešio je utakmicu, ali bi pao u zaborav da nismo došli do finala. Bilo je dobrih utakmica, boljih od te, ali ona je bila najznačajnija na putu do finala“, tvrdi Borovnica.

Protiv zagrebačkog Dinama zaradio je tešku povredu, prelom vilice. Zbog pogibeljnog poteza Vujadinovića preskočio je finale protiv tima iz Menhengladbaha.

„To mi je nešto najžalije. Jer, ta nijansa, da sam ja odigrao finale, možda bi osvojili. Jeste sudija navijao za Nemce, ali ja verujem da smo mogli pobediti. A taj pogibeljni start, ne želim njegovo ime ni da spominjem, bio je nameran start. Drugo je oštra ili gruba igra, lopta se nađe među dva igrača. Ovo je bio udarac u glavu kada je lopta daleko od nas, čista namera. Najradije bih zaboravio to, ali nije mi jasno da postoje ljudi koji pesnicom udare čoveka, polome čoveku vilicu bez ikakvog razloga“, priča Zdravko Borovnica.

Bio je sa Zvezdom šampion Jugoslavije 1977., 1980.i 1981.godine, kup Jugoslavije osvojen je 1982, igrali su više puta ¼ finale KEŠ-a.

„Kada se pobeđuje, uvek smo zadovoljni. Nisam igrao meč protiv Bajerna u Beogradu. Vodili smo sa 3:0, ali kasnije smo primili dva gola. Ubili smo ih, razbili smo ih, ali ispali smo. Bilo je jako teško to gledati. I protiv Intera smo mogli otići dalje. Karlo Muraro dao je taj nesrećni gol. Protiv Borusije sudija je navijao za njih, a publika za nas. Nije bilo ni sreće. Ipak, taj meč protiv Dinama iz Berlina jedan mi je od najdražih. Ima finale Kupa Jugoslavije protiv zagrebačkog Dinama, kažu da je bilo najkvalitetnije do tada i posle toga. Ta utakmica mi je,ipak, najdraža“, priznaje on.

Desetog juna 1979.godine odigran je 64.večiti derbi. Zvezda ga je dobila sa 3:0, Borovnica je uz dva pogotka Dušana Savića bio strelac. Tada su ti susreti dva najveća srpska tima bili nešto posebno, za dugo pamćenje i sećanje.

„Tu utakmicu više pamtim po mojim prijateljima partizanovcima iz Nakova, nego po pogotku koji sam postigao. U to vreme u mom selu bilo je 80% navijača Partizana. Pre mene u Zvezdi su bili Milanko Ćuk, Vid Bokan, Babić, ja, kasnije Mudrinić. Partizan je bio u donjem delu tabele. Ja im objasnim da smo bolji, da ćemo da dobijemo sa tri gola razlike. Ti moji prijatelji, svi stariji od mene, verovali su u trijumf crno – belih. Predložio sam klađenje u večeru i piće. Danas su procenti navijačkih strasti i navika u mom Nakovu bitno izmenjeni“, kaže Borovnica.

Igrao je u Francuskoj i u Turskoj, ali i u Olimpiji, Dinamu iz Vinkovaca, Sutjesci. U pobedi Zvezde nad Slobodom od 9:1, postigao je pet golova. Pre njega to su uspeli Mujić, Valok, Jerković, Santrač, Bajović, Glavović, a Stjepan Bobek je rekorder sa 9 pogodaka za 90 minuta igre. U novijoj istoriji Modričanin Petar Jelić pet puta je u dresu Rada tresao mrežu Voždovca. Borovnici se moglo posrećiti da na meču protiv Tuzlaka bar još dva puta bude strelac.

„Kada sam postigao pet golova liga je bila na evropskom nivou. Sada se lakše može desiti, osim Zvezde i Partizana ostali klubovi znatno su slabiji. Tada je liga bila izjednačena. Radnički iz Niša dobar, Vojvodina, nešto ranije Sloboda je bila u Evropi. Dao sam pet golova. Bio je i penal, ali je Rajku Janjaninu golman odbranio. I na kraju sam obišao golmana, ušao bih u gol sa loptom, ali sudija me prekide, svira kraj i kaže – dosta ti je! Da sam dao sedam golova bio bih drugi, a ovako nas sa po pet pogodaka na jednoj utakmici ima malo više“, naglašava Borovnica.

Igrao je skoro gde je hteo, bio slavan i popularan sportista. Fudbal mu je ostvario snove.

„Lakše je kada igraš aktivno. Drugačije je kada ste kao ja sada. Veterani idu u Republiku Srpsku, pa u Makedoniju, u Nemačku. Zvezda se mnogo voli. Nose ljudi fotografije, majice da se potpišem. Dajte, bre, kakvi potpisi. Međutim, to je stvarnost. Sramota me da ljudima i starijim od sebe delim autograme. Zvezda se neizmerno voli“, svestan je Borovnica.

Na meču Crvena zvezda – Dinamo Zagreb 2:2, gde je Mostarac Rebac četiri puta pokazao na „belu tačku“, legendarni reporter Ivan Tomić uzviknuo je: „Da nam je sada jedna borovnica, jer se na ovoj vrućini grlo suši!“ Zdravko Borovnica upamtio je još neke Tomićeve doskočice.

„Znao je reći ’Zdravko Borovnica – slatka marelica’. Protiv Hajduka je Dinamo u Vinkovcima slavio sa 2:0, a Ivan Tomić rekao je ’Nije to borovnica, to je ljuta šljivovica!’. Pozdrav svim vašim čitaocima, tu sam uvek za vas. Sve najbolje“, zaključio je naš sagovornik.

Stasiti Zdravko Borovnica jedan je od onih koji sa lakoćom nosi venac stečene slave.

I traje li, traje...