Mirza Kapetanović

SARAJEVO – Mirza Kapetanović, britki bek Sarajeva i reprezentacije Jugoslavije podigao je šampionski pehar 1985.godine, ali da igrači nisu otišli svako na svoju stranu, tvrdi on, ponovili bi taj uspeh i godinu kasnije. Danas poručuje:“Da Juga postoji, bila bi šampion sveta!“

Mnogo je dao fudbalu, a on njemu uzvratio silnim slavljem i radovanjem, kada je Sarajevo bilo najbolje u Jugoslaviji. Ostvario je i inostranu karijeru, igrao je u reprezentaciji, ali 1985-eta bila je zlatna godina, kada je u „gradu na Miljacki“ sve bilo u bordo bojama.

Sarajevu je veran od 30.juna 1959.godine, praktično od svog rođenja. Ipak, nije ostao u najpopularnijem sportu.

„Ne, ne. Nisam ostao u fudbalu. Što se tiče Sarajeva, to je moja druga kuća. Volim Sarajevo kao grad izuzetno, ali volim i klub Sarajevo. Mada, što ga više pratite više se sekirate“, kaže Kapetanović.

Dete je Sarajeva, od malih nogu je zaljubljen u bordo boje.

„Ja sam dete Sarajeva. Od sedme ili osme godine počeo sam trenirati u Sarajevu i u tom klubu igrao do 29.godine života. U to vreme kada imate 28 godina tada idete u inostranstvo. Zahvalan sam svojoj volji, upornosti, ali i trenerima. Ima ih veliki broj. Veliki su ljudi, veliki treneri i velika imena jugoslovenskog fudbala“, naglašava on.

Godinu 85.učinili su svojom. Nije bilo lako stići do titule pored Crvene zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama.

„Presudila je činjenica da je bila smena generacija. Došlo je nas devet juniora Sarajeva: Pašić, Milak, Jozić, Merdanović, Vukičević, Đurković... Dobili smo svoju šansu i sve je glatko išlo. Poznavali smo se u dušu, pa smo osvojili titulu i to mi je najdraži rezultat u karijeri“, ističe Mirza Kapetanović.

„Nek’ po Bosni pevaju junaci, mi smo opet Jugini prvaci“, orilo se na Koševu. Glasno da se čulo i do Grbavice.

„Naš Mehmed Janjoš Čala kaže da smo mi višestruki prvaci Jugoslavije. Jer, mi smo dva puta bili šampioni, a ’Željo’ jednom. Ceo grad i cela Jugoslavija bili su uz nas. Zaista smo igrali dobro. Nije bilo negativnosti. Talentovana generacija, a dobri treneri. Tu su bili Boško Antić, Milenko Bajić, u posebnoj ulozi Svetozar Vujović, pa Mirsad Fazlagić. Ne želim da zaboravim Srboljuba Markuševića. On je sve nas napravio fudbalerima. Reč je o legendi, ljudskoj i trenerskoj“, govori Kapetanović.

Veliko šampionsko slavlje pomutila je vest da Husref Musemić prelazi u Crvenu zvezdu. Da su ostali zajedno možda bi Sarajevo ponovilo uspeh i godinu kasnije.

„Da smo ostali zajedno sigurno bi ponovili uspeh i godinu kasnije. Međutim, ’Musemija’ je mesec dana pre potpisao sa Crvenom zvezdom, a dali smo nas 15 sebi obećanje da ćemo ostati i ponoviti uspeh. Tako je bilo, život ide dalje“, setno će Mirza Kapetanović.

Da li Sarajevo nije bilo dovoljno zrelo da 1983.godine osvoji Kup Jugoslavije, slavio je zagrebački Dinamo?

„Utakmica se igrala na Marakani, u Beogradu. Dinamo je vodio Ćiro Blažević. Izgubili smo sa 3:2, ja sam postigao pogodak. Šteta, to je naša sjajna generacija, ali bili smo tada mladi. Za utehu, ako nismo uspeli 1983.da uzmemo kup, postali smo šampioni dve sezone kasnije“, priseća se Kapetanović.

U njegovo vreme fudbal je bio fenomen, više od igre. Stadioni puni i u Ljubljani, Banjaluci, Nikšiću, Mostaru, Vinkovcima...

„Čast svakom. Jaki su bili i Velež sa Tuceom, Kajtazom, Bakom Sliškovićem... U Slobodi ste imali Šećerbegovića, Verlaševića, Mulahasanovića...Odete u Titograd imate Deju Savićevića, Vujovića i tako dalje. Svi jaki i kvalitetni, a stadioni dupke puni“, napominje Kapetanović.

Želeo je Miroslav Ćiro Blažević da ga vidi u Dinamu. Skoro da je postao Zvezdin fudbaler i sve se nekako izjalovilo, a nudili su mu sve što je tražio.

„Sve je tako bilo. Ćiro Blažević me stalno hteo videti u Dinamu. Zvali su me i iz Partizana, preko Neše Bjekovića. Tomislav Ivić želeo je da dođem u Hajduk. Jedno jutro trebao sam potpisati za Crvenu zvezdu, bili su najkorektniji. Međutim, u zadnji trenutak potpišem za Sarajevo. Nisam se pokajao, sve su me ispoštovali, a volim Sarajevo od malih nogu“, priznaje Kapetanović.

Igrao je i u Nemačkoj, divno iskustvo.

„U Nemačkoj su mi deca rođena. Da ništa nisam materijalno stekao, a jesam, supruga i deca perfektno pričaju nemački jezik. Deca su tamo išla u školu. To je bogatstvo koje ostaje za ceo život“, govori on.

Za reprezentaciju Jugoslavije nanizao je šest nastupa, možda je moglo biti i više, jer je proglašen za najboljeg beka zemlje Jugoslavije u to doba.

„Sigurno sam mogao odigrati više utakmica. Imao sam i dve povrede koje su me sputale. Kasnije je došao Ivica Osim i prednost je dao svojim adutima. Nema tu ljutnje, njima je više verovao u tom trenutku. O Tozi Veselinoviću sve najbolje. O Milošu Milutinoviću još bolje. Pravi treneri i ljudi, hvala im za sve“, podvlači Kapetanović.

Česta su okupljanja i razgovori sa saigračima iz šampionskog Sarajeva. Ne bi valjalo da je drugačije.

„Dobra vest je da smo svi živi. Mi smo kao rođena braća međusobno. Čujemo se redovno. Hadžibegić, Merdanović, Đurković, Jozić, Milak, Jakovljević, Pašić... Možda i najčešće sa Ćalom Janjošem, čudo je od veznog igrača. Stalno smo u kontaktu“, kazuje on.

Kada bi fudbal imao takmičenje po uzoru na košarku, vaterpolo i još neke sportove, možda bi svi profitirali, ali čudne su naše naravi.

„Ja sam za tu ligu. To bi bila prava stvar. Fudbal bi se digao na znatno viši nivo. Sada imate klubove koje ne želim da ističem, da se neko ne naljuti. I treba Crvena zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo da idu tamo igrati. Dajte, molim vas. Fali da Borac u Banjaluci igra protiv Hajduka, da Partizan dođe u Sarajevo, da Zvezda ode kod Olimpije, da Dinamo gostuje kod Budućnosti... Da smo danas zajedno i da postoji reprezentacija Jugoslavije, uveren sam da bi bila šampion sveta“, zaključio je Mirza Kapetanović, nekadašnji levi bek šampionskog Sarajeva i jugoslovenske reprezentacije.

Verovali su mu selektori Toza Veselinović i Miloš Milutinović, igrao bolje od mnogih kvalitetnih, a drug da ga uzmeš za kuma. Takav je bio Mirza Kapetanović.

Duša šampionskog Sarajeva...