Slavenko Kuzeljević

Slavenko Kuzeljević rođen je u Priboju, a najbolje trenutke bogate fudbalske karijere doživeo je u Sutjesci iz Nikšića. Kada je zašao u godine i završio sa igranjem odlučio je da se okuša u ulozi trenera.

Nedavno je navršio 66 godina, ali on se godina ne plaši, ništa mu ne mogu. Još najpopularnijem sportu može da da, sada kao trener ili menadžer, isto kao u vreme kada je nosio dres svih onih klubova koji su ponosni na ovog sportistu, isto kao i on na njih.

Uz malo zakašnjenje, čestitali smo mu 66.rođendan. Nije to previše, još može dati mnogo toga najpopularnijem sportu.

„Ne plašim se godina. Najvažnije je da me zdravlje služi, to je najbitnije. Sa porodicom živim u Čačku. Da, rođen sam u Priboju. U fudbalu sam. Poslednje tri godine otvorio sam svoju sportsku akademiju koja funkcioniše u okviru Poleta iz Ljubića. Trenutno sam koordinator Metalca iz Gornjeg Milanovca“, prve su reči Slavenka Kuzeljevića u ovom razgovoru.

Karijeru je započeo u FAP-u iz rodnog Priboja, pa se opredelio za Budućnost iz tadašnjeg Titograda, a onda Sutjesku, pa Prištinu, pa opet sjajna izdanja u Nikšiću.

„Sa ove vremenske distance teško je porediti ovaj period i ona vremena kada smo ja i moja generacija gradili drugarstvo i prijateljstvo kroz fudbal. On je bio produžena ruka dobre države u kojoj je sve funkcionisalo na jedan dobar i kvalitetan način. Posle epizode u Priboju, gde sam počeo u mlađim kategorijama, put me odveo u Podgoricu gde sam igrao godinu dana. Onda sam otišao u Nikšić i tamo proveo deset godina. Sada je teško objasniti ono drugarstvo, prijateljstvo, suživot. Oni su sinonim jednog vremena“, naglašava Kuzeljević.

Više od 300 nastupa ima za Sutjesku, a postigao je i 15-ak golova. Dakle, defanzivac sa ofanzivnim namerama, da se malo našalimo.

„Bilo je dosta strepnji, tužnih okolnosti. Ono što je ostalo upečatljivo je radost, odnosno ulazak Sutjeske u najelitnije takmičenje Jugoslavije, 1984.godine. Dobili smo OFK Beograd sa 3:1. Bilo je i tužnih momenata. Bilo mi je žao što je Sutjeska 1988.godine preselila se rang niže. Tada sam igrao za Prištinu i ona je kumovala sudbini Sutjeske onom utakmicom sa Čelikom“, priseća se on.

Govorilo se da su za njega interesovanje pokazivali klubovi tzv.velike četvorke. Bilo je i direktnih kontakata.

„Kada sam bio u 2.ligi, sa dvadesetak godina u FAP-u bio sam interesantan Crvenoj zvezdi. Jednom prilikom bio sam na razgovoru kod direktora našeg najtrofejnijeg kluba Dragana Džajića, te 1980.godine. U tim razgovorima i treninzima kod njih verovao sam da ću preći u Zvezdu. Onda je bilo poziva i iz Hajduka. Nakon vojske, na meču FAP-Čukarički, na Banovom brdu, ljudi predvođeni legendarnim Dragutinom Spasojevićem gledali su taj meč i završio sam u redovima Budućnosti“, priča Kuzeljević.

Igrao je kada je fudbal bio baš igra, a stadioni puni. Priznaje da je bio predivan osećaj nastupati u Ljubljani, Banjaluci, Skoplju, Mostaru, Prištini, Subotici, Nišu, Tuzli kada se nije znalo ko će biti pobednik, a tribine bile dupke pune.

„To je danas nezamislivo. Bilo gde da smo išli, sve te utakmice donosile su veliku neizvesnost. U Nikšić su dolazili Zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo. Strepeli su za ishod meča. Bilo je niz kvalitetnih pojedinaca, mnogo dobra igra. Nikada se unapred nije znao pobednik. Svaka ekipa imala je dosta kvalitetnih igrača. Vani se išlo sa 28 godina. Stadioni su bili dupke puni. Tih osamdesetih godina jugoslovenska liga bila je među pet najboljih u Evropi“, tvrdi Kuzeljević.

Nije igrao u inostranstvu, a fudbaler njegovog potencijala i umeća , utisak je, mogao je da nastupi gde poželi.

„U tadašnje vreme sve je bilo drugačije. Teže se dolazilo do informacija, a manje je bilo menadžera. Opet, živelo se prilično solidno i dobro od zarade u domaćem fudbalu. Jugoslavija je bila zlatna zemlja“, smatra Kuzeljević.

Fudbal je u njegovo vreme rađao prijateljstva, drugarstva koja ništa ne može da pomuti. I danas je ponosan na njih.

„To je nešto što nas je činilo posebnim. Gde smo dolazili svi su nas doživljavali kao najrođenije. Nikada neću zaboraviti naše gostovanje u Zagrebu, u pred sam početak nesrećnih događaja. Nismo doživeli jednu ružnu reč. Rekao bih, da se pitalo sportista da bi zajednička zemlja i danas bila funkcionalna“, poručuje on.

Otisnuo se u trenerske vode. Vodio je Javor iz Ivanjice, Jedinstvo Paraćin, Prištinu, čačanski Borac, Hajduk iz Kule, svoju Sutjesku, Metalac iz Gornjeg Milanovca, Jagodinu, Radnički iz Kragujevca, Novi Pazar itd. U Ivanjici je , priznaje, stekao najsnažnije uspomene.

„Po završetku igračke, trenersku karijeru započeo sam u mlađim selekcijama Sutjeske. Kao senior među trenerima započeo sam u Ivanjici. Malo mesto sa puno zaljubljenika u fudbalsku igru. Sa Zvezdarom i Topličaninom smo imali baraž i ušli smo u savezni rang takmičenja. U Prokuplje je došlo 12 krcatih autobusa koji su iz Ivanjice došli da podrže Javor. To me ganulo, to je neponovljivo. Ivanjica i Gornji Milanovac, gde sam proveo pet godina u svom trenerskom poslu, na mene su ostavili najupečatljiviji utisak“, naglašava Kuzeljević.

Srbija je puna talenata ako se na vreme otkriju i ako se sa njima valjano radi.

„Ovo podneblje puno je talenata, ne samo za fudbal, uopšte u sportu. Trebamo pustiti decu da iskažu svoj talenat. Ako ih pravilno usmeravamo i ako se valjano sa njima radi to je nešto što je put ka uspehu. Iza svakog talentovanog pojedinca mora da stoji zdrava porodica. Bez toga nema uspeha“, podvlači Kuzeljević.

Nekako uvek Zvezda i Partizan su kolovođe u fudbalu Srbije. Kada će se dogoditi da Radnički iz Kragujevca ili Niša, Spartak, Vojvodina, Javor... budu šampioni Srbije?

„Mislim da u ovom trenutku sredine poput Novog Sada, Subotice, Niša, Kragujevca... moraju da imaju timove koji će biti prepoznati od države. Ne smeju biti u zapećku. Sigurno je da i Zvezda i Partizan mnogo para crpe iz državne kase. Lakše im je da iz manjih sredina crpe talente. Privatizacijom u fudbalu klubovi iz navedenih sredina bili bi konkurentniji. To bi bio boljitak za srpski fudbal, a u Evropi bi predstavljali daleko ozbiljnije takmace“, zaključio je on.

Slavenko Kuzeljević bio je toliko dobar i uspešan fudbaler da će se pamtiti za sva vremena. Da nije bilo toliko skromnosti , urođene uljudnosti i stečenog vaspitanja gde bi mu bio kraj, ako bi kraja uopšte i bilo. Neka, svakog njegova sudba čeka. Slavenkova je slična imenu.

Slavna i beskrajna...