Kosta Marković i Dragiša Ćorsović

Zadnjih dana počeo sam zbog obaveza da kasnim sa pisanjem oko Jahorine, a to mi se ne dopada. Moraćemo to popraviti u narednim danima.

Dakle, juče oko pola devet krenem i to ovim putem Istočno Sarajevo – jahorina, preko Trebevića. Baš onako ’’neiskuno’’. Put nije vidio grtalice od marta prošle godine. Potpuno zatrpan, a samo su automobili koji su prošli prije mene napravili nešto malo normalnih traka za vožnju, ali samo jedna traka. Ideš, voziš i moliš se da niko ne naiđe iz suprotne strane.

Uz tu sreću, da nikoga nema sa druge strane, stigao sam na planinu. Idem ka polaznoj stanici Partizana. Tu nalazim parking, a onda lagano do gondole, pa na vrh.

U gondoli dva dječaka, od možda četiri i sedam godina. Skijaju sa tatom, ali pitaju kad će u kafanu, gladni su i žedni. Počinjem priču sa njima i tražim im da mi daju skije, kacige i brile da skijam. Gledaju me začuđeno, a onda će Vukan (mlađi) da mi kaže da bi mi on dao, ali da mi je sve malo i da će me stezati…

U toj prili smo stigli do izlazne stanice, pa odlaze oni niz padinu, a ja malo ’’izigravam’’ snimatelja, pa povratak nazad. Uvijek sam u povratku sam u kabini. Svi pametni idu ka dnu na skijama, a ja…

Sledeća stanica je polazna Poljica. Završavam tu neke poslove, pa put vrha. U gondolu ulazi Milka Đuričić iz Novog Sada. Kreće priča, pa snimanje za emisiju. Hvali Milka Jahorinu, a skijanje je naučila u Stričićima… Žali što nema još više snijega, ali ga ima dovoljno.

N vrhu Poljica nailazim na učenike sa Pala. Oni koriste one besplatne ski karte i uživaju.

Očigledno da je to bio pravi potez Olimpijskog centra… Snimljeni su i oni,. Pa se može lagano kući,a nakon toga u večernjim časovima idem u Dva goluba na Pale. Tu je stigao sedmogodišnji Kosta Marković, unuk Slobodana, mog brata od strica.

Idem da se prvi put vidim sa Kostom i ne znam kako će reagovati? Dolazim i nalazim ljude iz Plivačkog kluba Pingvin, Beograd. Oni su doveli klince na Jahorinu. Pozvali su Kostu i za dva minuta se Kole našao ispred mene. Mali, sedmogodišnji dječak. Gledao me je onim svojim veselim okicama i odmah smo se sprijateljili. Sjeli smo za sto, kao dva velika odrasla čovjeka i krenula je priča. Kleta je najviše interesovalo moje zanimanje. Često me pitao da li ja pišem za novine? Da, kad su mu javili da je došao Dragiša, brat njegovg dede, upitao je – A da li je on novinar?

Interesovalo ga je i kako smo to Slobodan i ja braća, pa sam mu objašnjavao da su Slobodanov i moj otac rođena braća, da bi mi Kole rekao – A oni su pradede!

Nakon toga je otišao da jede, a dolazio je da me obavijesti da je pojeo supu, da ne voli salatu, da će jesti piletinu, a nakon toga kolače. Š

Pričali smo i o Pokemonima, pa ga je zanimalo da li je bilo Pokemona kada sam se ja rodio. A koliko sam mator shvatio sam kad me je upitao – A da li je tada bilo ljudi!!!

Jeste Kole, srećo mala, bilo je ljudi, više nego danas, danas imamo najviše neljudi!!!

Da, da ne zaboravim da je moj strah kako će me Kole prihvatiti bio bezrazložan. Nakon dva minuta sjedio mi je u krilu, grlio, a na kraju našeg druženja, Kole je morao na spavanje, a ja kući , pa smo se i poljubili i bacili peticu…

Danas je Kolence bio na skijanju, ja nisam. Idem sutra, pa ćemo se družiti i na planini. I da zvali smo dedu Slobodana i mamu Kristinu i tatu Stefana, da im se javimo…

Nastaviće se…