Još davne 1968. godine legendarni Džon Lenon je s “Bitlsima” otpevao hit “All you need is love”, da bi ga na srpski prilagodio i izveo, 1986. godine, Momčilo Bajagić Bajaga - “Samo nam je ljubav potrebna”. I danas, muzičko ostvarenje liverpulskih “buba” živi na našem podneblju, uz istinske vapaje ispevane potrebe.

Kada bi neko, uoči najvećeg hrišćanskog praznika – Vaskrsa, pokušao da objasni apstraktni pojam “ljubav”, našao bi se u mnogim dilemama i zamkama, ne shvatajući da je ono – objašnjenje – jednostavno i nameće se kao logika života: ljubav je sve ono što te srećnim i zadovoljnim čini, što ti dušu relaksira.
Porodica, crkva i fudbal deluju kao nerazdeljeno “sveto trojstvo” običnog čoveka, dar od Boga, koje u sedmi dan mora i treba da se slavi. Porodicu čine oni najmiliji, crkvu bližnji s kojima deliš dobro i zlo, a fudbal, na kraju sedmičnog mini-ciklusa, dođe kao kruna ljubavi čoveka prema Bogu i ljudima. Zato se često u prošlosti i govorilo: “nedelja je dan za hram, porodični ručak i stadion!”
Liturgija na kojoj se duša restartuje, vreme provedeno sa najvoljenijima i pražnjenje emocije kroz sportsku zabavu mogu da se opišu samo jednom jedinom rečju – ljubav!
Sedmi dan kod Srba je nastao od uzrečice “ne delaj” što znači ne radi, odmaraj, a kod Rusa i dalje drži onu izvornu vrednost – voskresnije. Jer, sedmi dan i jeste, vaskrsenje, obzirom da je ponedeljak novi početak! Svet vaskrsava svaki sedmi dan!
Isus Nazarećanin je vaskrsao da bi ljudima pokazao kako život pobeđuje smrt, a pre radosti je morala da bude tuga, kao opomena čoveku, koji zloupotrebljava sve što je dobio na dar od Svevišnjeg, ne poštujući osnovne postulate ljubavi, rugajući se životu, izvrćući zapovedi.
Ima li šta lepše nego da svakog sedmog dana okupite svoje najvoljenije, s njima zajedno učestvujete u molitvi, tako blagosloveni sednete za porodičnu trpezu, a kasnije odete da bodrite voljeni klub ili reprezentaciju svoje otadžbine? U tom  nizu za nečastivog nema ni vremena ni mesta!
Još kada se nedelja “poklopi” sa najradosnijim hrišćanskim praznikom – vaskresenjem Isusa Hrista, koji se žrtvovao zbog čovečanstva, postoji li šta uzvišenije i bogougodnije?
Svaki čovek treba da veruje, da voli bližnje svoje i da se raduje skromnim stvarima kao što je pobeda njegovog tima, ne tuguje u porazima. Samo tako i on sam pobeđuje sve postavljene zamke i iskušenja na putu svog pročišćenja i pokajanja. Do svetlosti večne!
Ako je pravoslavno hrišćanstvo simbol svetog trajanja, porodica osnovna ćelija života, toliko je fudbal najbolji ambasador identiteta jednog etnosa. Daće Bog, spoznaćemo to u Kataru u nadolazećim novembru i decembru. S verom u ljubav i njena tri stuba nosača: porodicu, crkvu i fudbal. Ništa nije jače od sjedinjenja s Bogom punim ljubavi!
Čekamo vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Amin!

Piše: Slavko BASARA/Sportski žurnal