Radovan Rašo Pejaković

Banjaluka i njena sportska porodica u sredu su izgubili velikog čoveka koji je ovoj kategoriji ljudskog stvaralaštva pripadao, istinski, svim svojim bićem.

Radovan Rašo Pejaković preminuo je u 74. godini, ostavljajući iza sebe dubok trag drage osobe koja je imala i dušu i srce u ovim bezdušnim i komplikovanim vremenima samoljublja. Pripadao je ljudima posebnog kova. Nije samo porodica ostala bez svog pouzdanog stuba na koji se uvek, sa sigurnošću, oslanjala već i brojni prijatelji i oni koji su poznavali Rašu kao istinsku dobričinu, dobronamernog osmeha ispod uredno sređenih brkova, koje je u društvu često gladio.
Kad god je ušao u kultnu banjalučku kafanu “Snek bar” ili kafić “988” nikada nije seo za sto, a da konobaru nije rekao:
-Momče, ponesi piće za svima!
Njagovo široko srce prestalo je da kuca posle dugotrajne borbe sa šećernom bolesti i virusima koji poput nevidiljvog protivnika napadaju današnje čovečanstvo i odnose nam drage ljude na neka bolja i uređenija mesta.
Deda Rašu upoznao sam preko njegovog zeta, svog prvog urednika u “Glasu srpskom”, Darka Grabovca 1996. godine. Srdačan, topao karakterom, mekan u duši Radovan je gotovio nas, po stažu, mlađe novinare: Darka Pašagića, Dušana Praštala, Sretena Mrkobradu i mene. 
-Sportska se baš pojačala – rekao nam je jedne prilike kada je ušao u redakcijske kancelarije u Gospodskoj ulici.
Bio je u upravi Košarkaškog kluba Borac Nektar u najboljoj i najuspešnijoj deceniji ovog kluba koji je tada proslavio pola veka postojanja. Rad uprave Fudbalskog kluba BSK bio je nezamisiliv bez Raše, nije propuštao nijednu utakmicu banjalučkih “romantičara” sa Čaira. Uz čuvenog glumca Slobodana Velimirovića i velikog prijatelja Ljubomira Šajića Šaju uživao je status kultnog navijača banjalučkih “romantičara”.
Kad god je imao slobodno vreme išao je i na rukomet, vaterpolo, pratio razne turnire u svim sportovima, odlično igrao šah! Imao je uski krug prijatelja od kojih smo, mi mladi novinari, na početku karijera, dobijali mnoge sportske informacije, trčali brže-bolje u redakciju, uvlačili papir u mašinu i počeli da “kucamo” vest. Tada nije bilo ove lude trke sa internetom i raznoraznim čudesnim portalima…
Rašo je posedovao toleranciju i razumevanje za sve i svakoga. Nikada nije dozvoljavao da se tenzije rasplamsaju, ma kakva god nelagodna i zapaljiva atmosfera bila. Uvek je pronalazio reči razuma i smirivanja. 
Tako je stao u moju zaštitu kada sam se sa kolegama novinarima, u proleće 2003. godine, dogovorio da napišemo ono što smo videli i čuli na utakmici Prve lige Republike Srpske BSK – Slavija (0:1). Ostalo je da sam napisao samo ja i niko više, za “Nezavisne novine” u koje sam u međuvremenu prešao, što je izazvalo veliku buru u fudbalu Republike Srpske. O “nameštenoj” utakmici raspravljao je i Izvršni odbor Fudbalskog saveza Republike Srpske, bio sam u ulozi svedoka-saradnika, a na osnovu mog teksta “fudbalska vlada” je donela odluku o poništenju utakmice i zakazivanje druge “poštenije” koja je takođe završena pobedom “sokolova” iz Srpskog Sarajeva (3:1). 
Tada sam imao ozbiljne pretnje i probleme, ali deda Rašo je stao u moju zaštitu:
-Pustite mladog čoveka, samo je radio svoj posao!
Prošlo je određeno vreme kada smo se sreli u Gospodskoj ulici i svratili u “Snek” na piće, a tada mi je rekao:
-Neka si ono napisao! I ja bih uradio isto! Jedino što si sebi sada malo stvorio probleme, ali proći će… Javi se meni ako te neko bude dirao! Ti Basara znaš da ja volim BSK, ali čovek uvek treba da bude ispred svakog kluba. Tebe više volim jer si mlad, odvažan, hrabar i pravdoljubiv. Nemoj da se plašiš.
Te njegove reči i danas odzvanjaju u mojim ušima…
Malo je danas ljudi kao što je bio Radovan Rašo Pejaković, bez obzira bio on u ulozi roditelja, supruga, tasta, dede, prijatelja, sportskog radnika ili poznanika. Poslednji put smo se ispričali u avgustu 2021. u hotelu “Fortuna” na Skupštini Fudbalskog kluba BSK. Na njegovom licu se osećao određeni umor… Rašo je otplovio u večnost, a ostaće upisan kao urbana legenda Banjaluke.
Zbogom dobri čoveče Radovane Pejakoviću, neka ti je večna slava i hvala što smo imali priliku da budemo tvoji savremenici.

Život pun iskušenja

Radovan Pejaković je rođen u Opsječkom kod Čelinca, a kao mlad, doselio je u Banjaluku na školovanje, gde se i zaposlio, 40 godina je radio u Banjalučkoj pivari u kojoj je stekao i penziju. Rano je ostao bez oca, borio se za porodicu, a preživeo je i eksploziju bombe u ruci… Bio je aktivan i u Savezu udruženja civilnih žrtava rata u Republici Srpskoj, istaknuti je sportski radnik i jedan od osnivača OFK Omladinac 1969. godine.
Radovan Rašo Pejaković sahranjen je danas na pravoslavnom groblju “Sveti Pantelija” u Banjaluci, a opelo počinje u 13 časova.

Rašo Pejaković