O prednostima i ljepotama sportskog novinarstva, trenucima sreće i ponosa, o PR kod nas i  izvještavanju sa Olimpijskih igara, razgovarali smo sa Nebojšom Radovićem. On je sportski novinar na Pink televiziji, zadužen za odnose sa javnošću u Kajakaškom savezu Srbije i čovjek koji je imao tu čast da prvi uradi intervju sa Ivanom Španović nakon osvojenog zlata u Beogradu, a u samom novinarstvu je završio sasvim slučajno. -Svojevremeno je BK televizija otvorila konkurs za novinare i kada sam ušao u najuži krug, svi kandidati su proveli nekoliko meseci radeći u različitim redakcijama kako bi najbolje stekli uvid u to kako televizija funkcioniše i ja sam se najviše pronašao u sportskoj redakciji. Tu sam spojio dve stvari koje su me oduvek zanimale: medije i sport. Olimpijske igre su želja svakog sportiste i onih koji su oko sporta. Kakve su tvoje impresije sa Igara, posebno iz Rija? -Moj prvi susret sa Olimpijskim igrama je bio u Pekingu iz kojeg sam, kao i većina kolega, izveštavao bez akreditacije, pa je to bila prava avantura jer, kako je jedan kolega to opisao, bilo “gerila izveštvanje” i pokazna vežba iz snalažljivosti. Meni, a siguran sam i svim ostalim kolegama, Peking je ostao u sećanju kao odlično iskustvo na više nivoa. U Riju sam, zapravo, bio kao volonter i imao sam sreće da dobijem poziciju takozvanog NOK asistenta i da me organizatori rasporede da radim sa celokupnim olimpijskim timom Srbije. Prednost je bila u tome što većinu naših sportista poznajem jer sarađujemo dugi niz godina. Takođe je, zahvaljujući tome, srpski kajakaški tim bio jedini koji je imao svog PR-a na Olimpijskim igrama i izveštaje, izjave i fotografije sa lica mesta praktično u trenutku kada se sve odvijalo. Rio je bio u potpunosti drugačije iskustvo jer sam, za razliku od Pekinga, imao priliku da učestvujem u organizaciji OI iznutra, a sa druge strane, iskustvo iz 2008. mi je donelo i neku vrstu prednosti u odnosu na ostale. Šta ti je sve novinarstvo donijelo? -Posle dvadesetak godina teško je reći. Veliki broj poznanstava, dosta putovanja, raznih iskustava i dobrih i loših. Kolika je razlika u radu na televiziji i odnosima s javnošću u sportskom savezu? -Razlika je jer radiš „sa druge strane“. Šalu na stranu, kada radiš kao PR moraš da pokriješ više različitih polja jer PR nije samo pisanje saopštenja, što mnogi misle da jeste, već i neka vrsta strategije u različitim smerovima, za potrebe različitih oblika novinarsta: pisanog, elektronskog, televizijskog, radijskog... Kada radiš na organizaciji takamičenja, kao što su npr. Svetski kup i Evropsko prvenstvo za juniore i mlađe seniore koje Kajakaški savez Srbije organizuje ove godine u junu, moraš da imaš daleko širu perspektivu od one koju imaš kada si fokusiran na jednu redakciju i jedan medij. Moraš da vodiš računa i o poziciji kako saveza tako i pojedinačnih sportista, ali i o velikom broju tehničkih detalja u vezi sa samim takmičenjima, pa je u tom smislu nešto šira perspektiva. Iskustvo iz medija svakako je velika prednost. Koliko pažnje odnosima sa javnošću daju sportski savezi u Srbiji, koliko klubovi i gdje smo u odnosu na svijet? -Mislim da su poslednjih nekoliko godina u većini saveza i klubova shvatili da je u 21. veku standard da svaki savez mora ima nekoga ko je zadužen za vezu sa medijima i novinarima. Recimo Svetska odbojkaška federacija već godinama u svom pravilniku ima stavku da je svaka ekipa obavezna da ima timskog novinara. Problemi kod nas su delimično i to što se još uvek ne razume „šta tačno PR radi“, kao i što u većini klubova i saveza PR nije zapravo taj koji određuje kako se i šta radi, već je samo portparol koji je tu da vodi konferencije za medije. Dugo sarađujem sa Teniskim savezom Srbije u organizaciji Dejvis i Fed kupova kod nas pa sam upoznao PRove stranih timova. Takođe sam nedavno imao priliku da vidim kako funkcioniše Mančester Junajted u tom pogledu. Ukoliko zanemarimo činjenicu da je budžet za PR aktivnosti tog kluba i nekih stranih reprezentacija toliki da kod nas retko ko o tome može i da sanja, mislim da smo u odnosu na svet u nekim sportovima još uvek u početnim fazama, dok smo u nekim drugim sportovima čak i ispred većine drugih. Evropsko prvenstvo u Beogradu, puna „Kombank arena“, Ivanin rekord i ti na stazi prvi radiš intervju sa njom. Da li je to jedan od onih trenutaka o kojima sanjaš na početku karijere? -Razgovor sa Ivanom u Areni definitivno je jedan od trenutaka koji se pamte ceo život. Pre svega zbog toga što si u prilici da budeš deo nečijeg trenutka sreće i uspeha u momentu kada se to dešava i takvo iskustvo nema cenu. Moram da priznam da mi je bilo teško da napravim balans između Ivanine sreće, mog ponosa Ivanom i činjenicom da je sav njen trud i rad konačno dobio potvrdu, ali istovremeno i obaveze da ostanem profesionalan. Jeste da sam iskoristio priliku da se slikam sa Ivanom na terenu pre svih, ali to je jedna od prednosti trenutka. Slažem se da je taj i slični trenuci jedan od onih kojima se nadaš na početku karijere i zbog kojih mislim da je novinarski posao najbolji na svetu. [caption id="attachment_115233" align="aligncenter" width="800"] (Preuzeto sa Facebook profila Nebojše Radovića)[/caption] Kad smo već kod snova i posebnih trenutaka, koji ti je ostao u posebnom sjećanju? -S obzirom da ovaj posao radim prilično dugo, takvih trenutaka ima dosta, i iskreno, ne mogu da ih rangiram jer je svaki u trenutku kada se odigrao bio, iako ne najlepši, svakako najvažniji. Na primer, finale Evropskog prvenstva u vaterpolu 2003. u Kranju kada je ceo grad bio pod opsadom huligana nije najprijatnije iskustvo, ali se definitivno urezao u sećanje. Šampionat sveta 2006. godine u Japanu kada smo Gordana Lazarević, koja je tada radila u agenciji Beta, i ja bili jedini novinari iz Srbije sa našom ženskom reprezentacijom koja je osvojila bronzanu medalju iako je bila najlošije rangirana ekipa na turniru, a posebno trenutak kada su naše devojke pevale „U svetu postoji jedno carstvo“. Trenutak kada su Ana Ivanović i Jelena Janković, 2008. godine,  izborile plasman našeg tima u baraž za Svetsku grupu 2 Fed Kupa i kasnije finale Rolan Garosa kada je trijumfovala Ana Ivanović, i intervju koji sam uradio sa njom uživo na terasi Starog dvora posle proslave titule koju je prenosila TV Pink. Iste godine, u tom „gerila izveštavanju“ razgovor sa Novakom Đokovićem posle osvajanja bronzane medalje u Pekingu. Takođe, 2010. godine sam, između ostalog, vodio ceremoniju dodele pehara na finalu Dejvis kupa kada je naš tim trijumfovao prvi put u istoriji i kada je publika u punoj Beogradskoj areni prvi put pevala „Bože pravde“. Na istom tom mestu 2013. kada se naša ženska rukometna reprezentacija plasirala u finale i kasnije osvojila srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu. Takođe 2014. godine na prvenstvu sveta u Moskvi kada su Marko Novaković i Nebojša Grujić osvojili zlato sa najboljim vremenom u finalima svetskih prvenstava svih vremena, ili prošle godine u Riju kada su Marko Tomićević i Milenko Zorić osvojili srebro, ili naši vaterpolisti kada su trijumfovali u finalu Olimpijskih igara. Za kraj poruka za mlade novinare. -Ovde ću da parafraziram savete dvojice legendi sportskog televizijskog novinarstva, Dragana Nikitovića i Marka Markovića sa kojima sam imao sreće da sarađujem: vodite računa da su vam sve informacije tačne, da znate o čemu pišete ili govorite, obavezno čitajte i uživajte u poslu jer je najlepši.