Petar Puača /Z.Stojadinović

BEOGRAD – Petar Puača je sa lakoćom rešetao protivničke mreže, ali ga nije držalo mesto, pa nije ostvario bolji učinak ni u Partizanu, ni u Crvenoj zvezdi. Bio je „zlatna kopačka Evrope“ za juniore, talenat kakvih je danas malo. Ono što nije uspeo kao igrač, sada nastoji kao vlasnik škole fudbala – da otkriva darovite i da im pomogne  da se ostvare u najpopularnijem sportu.

Voleo je Partizan, pa se zaljubio u Crvenu zvezdu, a fudbal mu se nastanio ispod kože za sva vremena. Bio je juniorska zlatna kopačka Evrope, bio je i „švedski Ronaldo“, ali šta bi tek bio da je svaki put donosio odluke hladne glave. U svakom slučaju, može se reći da je uspeo.

Rođen je jednog aprila u  Beogradu. Ističe da mu se sve ono lepo i drago događalo u toj beloj, dragoj, lepoj metropoli.

„Obišao sam celu Evropu, trećinu sveta, ali Beograd je za mene sve. Punih 12 godina igrao sam u najlepšim Zemljama, u Italiji, Francuskoj i Španiji, ali Beograd je ostao najlepši grad u Evropi. Tu sam rođen 14.aprila 1972.godine. Beograd pamtim samo po lepom, zato i obožavam pesmu Cece Ražnatović – „Beograd“. Inače, mama Rada rodila me kao vanbračno dete, jer otac me nikada nije priznao. Nemam ni braće ni sestara, majka mi je bila i otac i majka. Moja majka je preminula pre nekoliko dana. Ostao sam sa suprugom i kćerkom“, počeo je svoje kazivanje Petar Puača.

Svoju fudbalsku karijeru započeo je u Bežaniji. Kao junior igrao je i za Partizan i za Zvezdu. Malo neobično, ali tako je.

„Živeo sam u Bloku 70 na Novom Beogradu, pa sam karijeru započeo u Bežaniji. Ona mi je bila najbliža i počeo sam igrati kao prvačić, sa sedam godina. Tu sam postigao mnogo golova, pogotovo protiv Zvezde i Partizana. Izgubili smo, ali sam po dva gola postigao. Odmah su me skauti oba tima hteli odvesti u svoje redove. Odlučio sam da pređem u Partizan kod Florijana Conje Matekala. Tamo mi je zasmetalo što se žongliralo od 45 do 90 minuta, svakodnevno. Odustao sam nakon dva meseca i prešao u Crvenu zvezdu. U tom klubu me je od moje osme godine, pa do punoletstva vodio samo jedan trener, Zvezdina legenda Stevan Ostojić. U petlićima sam dao 105 golova, u pionirima 96, u kadetima 86, u omladincima 68. To je bio jugoslovenski omladinski rekord. Prevazišao sam Darka Pančeva koji je u Vardaru 1981/82.godine postigao 64 pogotka. Tu Zvezdinu generaciju činili su Zvonko Milojević, Ivan Adžić, ja... Ušli smo, nas trojica, u prvi tim Zvezde. Postao sam juniorska zlatna kopačka Evrope, a ta titula uručena mi je u Rimu“, priseća se Puača.

To priznanje mnogo je značilo mladom čoveku.

„Tada sam bio bukvalno najtraženiji junior u Evropi. Učestvovali smo na mnogo turnira po Italiji, Španiji i Francuskoj. Zasenio sam mnoge kasnije asove Figa, Ronalda, Zidana.... Inače, igrao sam u svim reprezentacijama osim A tima. I bio kapiten Zvonku Milojeviću, Rambu Petkoviću, Vlaoviću, Pateu, Mariju Staniću, Elviru Boliću. Od mnogih sam bio pola godine mlađi, ali sam bio napredan, nije mi smetalo što su pojedinci bili stariji od mene“, govori Puača.

Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je sa 16.5 godina u Vinkovcima. Međutim, nije dobio minutažu koju je očekivao, pa je prešao na crno-belu stranu Topčidera, kad tamo samo četiri prijateljske utakmice. Revoltiran, otišao je u OFK Beograd, pa u Obilić. Priznaje, da je imao mirniji temperament, dobio bi pravu šansu i u Partizanu i u Crvenoj zvezdi. Kaje se što je bio nestrpljiv, ali samo mu je to danas preostalo.

„Bila je to moja velika greška, da ću se kajati do kraja života. Za prvi tim Zvezde debitovao sam u Vinkovcima umesto mog idola Darka Pančeva. Tada sam dodirivao nebo od sreće. Išao sam i na pripreme sa prvim timom. Bio sam po volji Dragoslava Šekularca. Trenirati s veličinama kakvi su Dragan Stojković, Darko Pančev, Dejanom Savićevićem, Sinišom Mihajlovićem, Robertom Prosinečkim, Vladimirom Jugovićem i ostalim vedetama bila je čast. Ostvarenje mojih snova. I umesto da poslušam savet mog fudbalskog oca Dragana Džajića da se strpim dok Pančev ode u inostranstvo, da odem negde na kaljenje, ja se razočaram i nasednem na ponude pregovarača iz Partizana Stojančeta Ristevskog. Hvatali su me na emociju, jer mi je ranije Dragan Mance bio idol. Znali su za to. Govorili su mi da je crno – bela devetka moja, da ću davati golove i ići na jug da se radujem i tome slično. Moja velika greška. Jer, da sam ostao u Zvezdi, ja bih posle nje igrao u vodećim klubovima Italije ili Španije. Bilo je meni lepo u Partizanu, ali pogrešio sam šta sam otišao tamo. Uz trenera Miloša Milutinovića bila su velika igračka imena Milko Đurovski, Fadilj Vokri, Vladislav Đukić, Slađan Šćepović, Đurđević..., a kasnije za trenera dolazi Ivica Osim. Uz Ljupka Petrovića i Stevana Ostojića najkvalitetniji trener od svih koji su me trenirali. Ta generacija je uzela evropskoj Zvezdi kup. Objektivno, sa 18 godina nisam imao mesta u Partizanu, izgubio sam dragoceno vreme“, smatra Puača.

Decembra 1995.vratio se u Zvezdu, odigrao 11 utakmica, postigao dva pogotka i prešao u Helsinborg. Ni tada se nije duže zadržao u Zvezdi.

„Već sam imao 24 godine. Kod Ljupka Petrovića sam igrao standardno i dao po dva gola u prvenstvu i u kupu. Onda su moji problemi nastali dolaskom Pižona Petrovića. Nije me video u svojoj koncepciji igre i ništa mi nije preostalo nego da tražim svoj put u inostranstvo“, nastavlja Petar Puača.

Da je bilo sreće, možda je mogao zaigrati u Atletiku iz Madrida. Zapravo, njega je  prvi javno pohvalio legendarni Tomislav Ivić.

„Pa, on je tada vodio Atletiko. Želeo je mene u redovima tog kluba. Došli su kod mene u stan u Beogradu. Ivić je hteo da mi da ugovor na pet godina i da igram za Atletikov B tim, ali da treniram sa najboljim timom kako bi mu bio na oku. Bilo je samo da ja odlučim. Međutim, nisam imao petlju da sa 18 godina odem i prihvatim tako veliki izazov. Dakle, imao sam dve kobne greške u karijeri. Prva je kada sam iz Zvezde otišao u Partizan, a druga je kada sam ostao u Zvezdi i nisam prešao u Atletiko. I kod Ilije Petkovića u OFK Beogradu sam eksplodirao, postignem za dve sezone 45 golova. I u Obiliću dam 25 golova, budem drugi strelac Jugoslavije, iza Save Miloševića i Darka Kovačevića. Onda su dolazili ljudi po mene iz splitskog Hajduka i zagrebačkog Dinama, odbio sam i njih. Meni je najveće priznanje što je Miljan Miljanić rekao da su po njega najveći talenti svih vremena Milko Đurovski i Petar Puača. Meni to mnogo znači“, ističe Puača.

Dakle, igrao je u Italiji, u Francuskoj, u Španiji, Grčkoj, Švedskoj. Nastupi u inostranstvu su deo lepih sećanja.

„To je prelepih 12 godina, od kojih sedam nezaboravnih u Italiji. U Švedskoj su me prozvali ’švedski Ronaldo’. U Kremonezeu sam ostavio lep trag. Pobedili su kao gost Milan i mnogo sam bio srećan nedavno. Kada bih šta pokretao, zvalo bi se Kremoneze. Posle Zvezde i Partizana Kremoneze mi je najdraži klub.  Upoznao sam u svim tim zemljama ljude, njihove tradiciju i navike, njihova jela i pića, sve. Stekao sam dosta prijatelja“, priča Puača.

Jedno vreme bio je veran Vojvodini, pa Zeti. Nastupao je za pionirsku, kadetsku, omladinsku, mladu i mediteransku reprezentaciju, a šta je sa A državnim timom?

„Ostaće mi večiti žal što nisam igrao za A tim moje zemlje. Mislim da sam trebao dobijati pozive u nekoliko navrata, onda kada sam igrao dobro u domaćem prvenstvu. Pogotovo kada sam bio u OFK Beogradu i u Obiliću. I u tri navrata kada sam igrao u inostranstvu mogao sam dobiti poziv selektora. U vreme bombardovanja igrao sam odlično u Italiji. Bila je jaka i konkurencija. Pančev je bio zlatna kopačka Evrope, kasnije Savo Milošević i Darko Kovačević. Imao sam san da igram u Zvezdi i u Partizanu, ostvarilo mi se. Da odigram večiti derbi, igrao sam četiri, brojeći prvenstvo i kup. Da igram u Kalču, ostvarilo mi se. Samo to da zaigram za A tim moje zemlje nisam igrao. Za utehu, imam 48 nastupa u mlađim selekcijama. Doduše, 2015.godine bio sam pomoćni trener u mlađim selekcijama. Lep je osećaj slušati himnu pred punim tribinama“, govori on.

Ima Školu fudbala „Petar Puača“. Plodonosna je u otkrivanju talenata i radu sa tim darovitim dečacima.

„Sa ponosom ističem da je to najtrofejnija škola fudbala u Srbiji. Ja sam u minulih 20 godina u Novom Sadu izbacio preko 50 igrača koji sada igraju našu Superligu ili su sada u inostranstvu. Dejan Zukić, Uroš Kabić... Ima ih širom Evrope koji još nisu dosegli svoj zenit, a očekuje se da se i to dogodi“, priča on.

Pri kraju razgovora, izneo je i jednu anegdotu.

„Na utakmici Kremoneze – Inter, u kupu Italije, došao je ’Zuba’ Ronaldo. On je za mene  bio najbolji fudbaler sveta. Izgubili smo 4:0, a ja sam bio najslabiji učesnik te utakmice. Toliko sam bio opčinjen njime da me je trener Điđi Simoni na poluvremenu pitao hoću li da igram ili da gledam u Ronalda kao u TV u boji. Za mene je bio pojam da igram protiv takve veličine“, kroz smeh je zaključio svoje kazivanje.

Igrao je protiv Zidana, Del Pjera, Vijerija, Bađa, Totija, Inzagija..., a slavni Italijan Frančesko Toldo i danas ga sanja, jer je četiri puta u jednoj partiji terao ga na kapitulaciju. Srce je davao i Partizanu i Crvenoj zvezdi. I danas ih voli, kao potvrda da je i to moguće. Nekada mladić sa čudnovatim darom, danas ulaže ogromnu energiju da se prepoznaju novi talenti, fudbalski biseri.

I da moćno sjaje...