Brajan Nenezić/Foto: S.Prelević

NIKŠIĆ – Brajan Nenezić jedan je od najboljih fudbalera nikšićke Sutjeske. Bio je i njen kapiten. Predvodio je generaciju koja je 1984.godine na stadion kraj Bistrice vratila prvoligaški fudbal. Danas je u menadžerskim vodama.

Brajan Nenezić igrao je fudbal u vreme kada je to značilo svima. Na stadionu kraj Bistrice svaki meč bio je i poseban događaj, praznik duše. Brajan Nenezić jedan je od najboljih fudbalera koje je Sutjeska imala. Bio je igrač sredine terena, špartao je po njemu, uselio se u srca mnogih da će zauvek trajati.

Rođen je 1.septembra 1953, a sa fudbalskom loptom druguje od svoje trinaeste godine.

„Fudbal sam počeo igrati od svoje 13.godine. Dakle, to je bilo 1965.godine. I sve je počelo u Sutjesci. Prošao sam njenu omladinsku školu. Onda sam 1972.godine otišao na kaljenje u Leotar, jer u tom času nisam mogao igrati za prvi tim Nikšićana, znajući ko je sve igrao na mojoj poziciji. Godinu dana proveo sam u Trebinju i proglašen za najbolje levo krilo u BiH“, priseća se Brajan Nenezić.

Praktično, od 1965.godine, pa sve do danas veran je jednom klubu, plavo – belima iz Nikšića.

„Po povratku iz Trebinja vratio sam se u Nikšić i ostao veran Sutjesci u narednih 16 godina. Rekorder sam kluba po broju zvaničnih nastupa, ubeležio sam 432 zvanična meča, a ukupno oko 780 utakmica, ako brojimo i prijateljske i turnirske nastupe. Za reprezentaciju ’Istoka’ nanizao sam 15 mečeva i 12 utakmica igrao za amatersku i olimpijsku reprezentaciju. Sa njom sam 1978.godine postao prvak Evrope u Grčkoj. Tada sam stekao status zaslužnog sportiste Jugoslavije internacionalnog ranga. Inače, najviše sam voleo da igram protiv klubova tzv.velike četvorke“, govori Nenezić.

Proveo je godinu dana u Leotaru, na kaljenju. Ističe da mu je bilo predivno u „Dučićevom gradu“.

„Primili su me kao mladog igrača. Bili su sve poznati sportisti: Zrilić, Klimović, Bokonjić, Deretić... Godinu dana predivnih, kao da sam rođen u Trebinju. Odigrao sam sve utakmice i fudbalski sam sazreo u Hercegovini“, nastavlja Nenezić.

Po povratku u „grad pod Trebjesom“ igrao je od 1973.do 1989.godine. Ne krije da mu je najlepša bila 1984., kada su ušli u Prvu ligu Jugoslavije. Podseća da je bila paklena konkurencija na drugoligaškom Istoku, a hvali se generacijom koja je  zlatnim slovima upisana u klupsku istoriju.

„Najdraža mi je bila utakmica protiv OFK Beograda, pobedili smo sa 3:1. Bilo je u Nikšiću 12.000 gledalaca. Nakon deset godina vratili smo klub u prvoligaško društvo. Taj uspeh ostvarili smo Pero Giljen, Saša Medin, Miodrag Bajović, Miomir Bakrač, Milijan Tupajić, Nikola Rakojević, Slavenko Kuzeljević, Mojaš Radonjić, Vojo Vukčević, Željko Vuković, Vladimir Jocić, Slavko Radovanović, ja i moj rođak Marko Nenezić, Zoran Čuljak, Milorad Bajović, Milovan Marušić, Vukosav Zeković, Željko Bajčeta, Jagoš Radović, Dragan Šećković,Zoran Međedović. U stručnom štabu bili su Milovan Đorić, Branko Bulatović, i Mirko Minić“, nabraja Brajan.

Nenezić je bio zapaženi fudbaler Sutjeske, njen kapiten. I klubovi velike četvorke teško su prolazili u Nikšiću. Brajan je igrao bogovski, ali nije dospeo do A reprezentacije Jugoslavije.

„Jugoslavija je bila velika zemlja, sa mnogo vrhunskih igrača. Mogla je napraviti tri reprezentacije. Međutim, mi smo sa Amaterskom reprezentacijom postali prvaci Evrope u Grčkoj. Jedna sjajna generacija. Bilo je teško doći do A tima“, priča Nenezić.

Postoje utakmice koje će pamtiti do kraja života. Naravno, po lepom.

„Mnogo je utakmica koje pamtim, koje sam odigrao dobro. Recimo kup meč u Nikšiću protiv Crvene zvezde, ispali smo na penale. Pa, utakmica u Zagrebu protiv Dinama, dao sam gol. Mečevi protiv Hajduka, Želje, Partizana, Veleža... Bilo ih je mnogo“, kaže Nenezić.

Bilo je i teških trenutaka. I oni mu se motaju po sećanjima.

„Najtužnija mi je utakmica protiv Crvene zvezde u Nikšiću. Mislim da je završeno nerešeno 2:2, ali ispali smo za ’zelenim stolom’. Naime, u Prištini su igrali Priština i Čelik, poznato je šta se sve dešavalo tamo. Tek, Ispali smo. Još tugujem zbog Prištine i Čelika“, priseća se Brajan Nenezić.

Čini se da je Partizan bio zainteresovan za njegove usluge, pa i Crvena zvezda, Hajduk, Dinamo, ali nije stigao u Humsku ili na Marakanu, prelepi Poljud, na Maksimir.

„Sutjeska je vratila se u Prvu ligu Jugoslavije. Bio sam se dogovorio sa Partizanom, ali imao sam sa Sutjeskom ugovor na još šest meseci. Kada su saznali da prelazim u Humsku, odmah sam dobio poziv za vojsku. Onda su mi rekli da ostanem u Sutjesci da će sve biti dobro. Na kraju, ne kajem se. Sve ono lepo što mi se događalo bilo je u Sutjesci i mom Nikšiću. Blo je poziva i iz Zvezde, Hajduka, Dinama...“, govori Nenezić.

Među fudbalerima koji su igrali na njegovoj poziciji bio je među četiri najbolja, ispred je Dragana Stojkovića Piksija u jednoj anketi iz 1987.godine. Vodeći je Marko Mlinarić iz zagrebačkog Dinama, drugo mesto bio je Mitar Lukić iz tuzlanske Slobode, treći Miloš Šestić iz Vojvodine. Mnogo je kvalitetnih igrača ostalo iza Brajana Nenezića.

„Godi mi sve to. Jesen 1987.godine. Mlinarić, Lukić, Šestić, Nenezić, Stojković, Karabeg, Đurić, Rakela, Savićević, Murići, Savevski, Mladenović, Smajić, Janjoš, Rinčić, Asanović. Jevtović i Basara. Na kraju sezone, pet najboljih levih polutki Jugoslavije bili smo Mlinarić, Stojković, ja, Savevski i Lukić. Godi da sam među pet vrsnih igrača“ ponosan je Nenezić.

Mnogo trenera vodili su ga u dugogodišnjoj i plodonosnoj karijeri. I danas o njima svima ima samo lepe reči.

„Sve su to bili vrhunski treneri. Od mog prvog trenera Ilije Kajevića koji me kasnije odveo u Leotar, gde sam formiran kao igrač. Tu su i Bata Bulatović, Mirko Minić, Dragutin Spasojević, Milan Živadinović... Jedan od najboljih trenera koji je vodio Sutjesku je Milovan Đorić. Vratio ju je u Prvu ligu Jugoslavije. Vrstan trener, dobar stručnjak. I danas se posećujemo. Od Sutjeske je primio Plaketu za doprinos i rezultate ostvarene u Sutjesci“, kazuje Brajan Nenezić.

Među rekorderima je one zajedničke i bivše zemlje po broju nastupa u prvoligaškom društvu, nanizao ih je preko 700. Tu su i Rade Jovičić iz tuzlanske Slobode, Kočo Dimitrovski iz Vardara, Moca Vukotić iz Partizana, Slavko Vlahović iz Budućnosti, Veselin Đurasović iz Veleža itd....

„Žao mi je što nisam otišao iz Sutjeske u neki od klubova velike četvorke, pa vani. Međutim, ne kajem se. Sutjeska je meni sve, ali, opet, Partizan, Zvezda, Hajduk, Dinamo... Ima nešto i do sudbine“, tvrdi Nenezić.

Kasnije je bio trener i menadžer mnogo klubova. Vitalan je, pa fudbalu još toga ima i može da da.

„Vodio sam prvi tim Sutjeska u tri navrata, bio direktor Omladinske škole Sutjeske. Bio sam trener Leotara, Bokelja, Mornara. Vodio sam mnoge timove, imam trenersko iskustvo“, govori Nenezić.

Zanimljivo: i njegova supruga je radila u Sutjesci, spoj dve porodice.

„Moja supruga je dugo radila u Sutjesci kao blagajnica. Nas dvoje smo sto godina proveli u Sutjesci i u fudbalu. Zato je nama Sutjeska više od kluba. Naša kolevka, naša porodica“, podvlači Nenezić.

Ima pomalo englesko ime, ali se Englez nikada nije pravio.

„Tačno tako. Svi su se pitali odakle je Brajanu englesko ime. Međutim, to je staro crnogorsko ime. Moj deda i njegov otac zvali su se tako. Ime sam dobio po njima“, otklonio je nepoznanicu.

Brajan Nenezić svoje vrednosti postavio je  na pravo mesto: porodica je prva, Sutjeska druga ljubav. Obe su prave. A samo prave ljubavi večno traju...

Nenezić iz igračkih dana/ fejsbuk