Goran Gutalj/lična arhiva

MURSKA SOBOTA – Goran Gutalj pripadao je izuzetno nadarenoj generaciji sarajevskog Željezničara, od koje se očekivalo mnogo, možda i da postane šampion Jugoslavije. Međutim, u ratnom vihoru sagorele su sve nade. Bio je potom u Partizanu i Crvenoj zvezdi, nuđen mu je ugovor, ali nije potpisao. Gde je danas i šta radi?

Goran Gutalj trebalo je sa svojom generacijom da donese Željezničaru drugu šampionsku titulu, ali nestalo je Jugoslavije, svako je otišao svojim putem i snovi su se srušili kao kula od karata. Pa ipak, Gutalj je u Sloveniji i drugde izgradio lepu karijeru.

Rođen je u Sarajevu 12. novembra 1969. godine. Prošao je sve selekcije tima sa Grbavice, a zatim je u prvom timu nastupao tri sezone. Ističe da mu je bilo prelepo u dresu sarajevskih „plavih“.

„Nadarena generacija Željezničara bila je visoko u letu kada ju je zadesio nesrećni rat. Svako je sa svojom sudbinom krenuo na svoju stranu. Zahvalan sam Josipu Bukalu za karijeru – doveo me je u Želju sa školskih terena. Tu su i Suljo Kulović, Čiko Radović, Blagoje Bratić, jako disciplinovani Boro Bračulj. Mišo Smajlović me je prvi uvrstio u seniorski tim. Čovek koji je najviše uticao na moj dalji razvoj bio je Milan Ribar. Bio je trener, čovek, pedagog, ljudina. On je trebalo da sa svojim iskustvom i talentovanom generacijom donese na Grbavicu trofej šampiona Jugoslavije, ali ratne okolnosti učinile su svoje“, kaže Goran Gutalj.

On, pa Rade Bogdanović, Milan Pavlović, Suad Katana, Željko Pavlović, nadolazeći Stanić – zaista obećavajuća generacija.

„Manje-više smo u kontaktu. Neki su treneri, neki rade u sportu. Čujemo se, vidimo se, neko me pozdravi preko zajedničkih prijatelja. Najviše starih fudbalskih prijatelja sreo sam minulog leta u Skugriću kod Nikole Nikića, na susretima eks-ju legendi fudbalskog sporta. Oživele su uspomene na lepe dane i trenutke. Najčešće sam u kontaktu sa Radetom Bogdanovićem. Deo smo iste generacije, ceo život jedan drugom konkurencija u igri, a uvek istinski prijatelji. Želim mu svako dobro u životu“, nastavlja Gutalj.

Zemlja je nestajala u plamenu, a on je karijeru nastavio u Muri, pa u Mariboru.

„Na samom početku rata Radeta Bogdanovića i mene je u Beograd doveo Partizan. Postojao je dogovor dva tima da nas dvojica narednu sezonu provedemo u Humskoj. Međutim, u međuvremenu sam potpisao ugovor sa menadžerom Vladom Pavkovićem, koji je bio menadžer i Siniše Mihajlovića i Vladimira Jugovića. Imao je plejadu izvrsnih igrača koje je zastupao. Verovao sam mu da će sve biti u najboljem redu. Onda je ideja sa Partizanom nekako pala u vodu. Želeo je da me plasira u inostranstvo i završio sam u Belgiji. Godinu dana proveo sam u hotelu, čekao sam Vladu da mi pronađe klub. Onda sam se vratio u Beograd, trenirao sa Crvenom zvezdom, dogovorili smo se da tu ostanem, ali sam napravio mladalačku grešku – odlazim u Grčku na nagovor jednog tamošnjeg menadžera. Od potpisa u Grčkoj nije bilo ništa, a u Zvezdi su mi zamerili i dali mi do znanja da se poziv iz Zvezde dobija samo jednom. Bio sam mlad, pomalo drzak, pa sam sa trećim trenerom krenuo u berlinsku Hertu. Ipak, tog dana kada sam trebalo da krenem put Nemačke, uvedena je viza na crveni pasoš. Kako sam se zatekao u Murskoj Soboti, ostao sam tu tri meseca da bih izvadio vizu za Nemačku. Morao sam da uzmem pasoš BiH, ta agonija oko papirologije potrajala je dve do tri godine, pa sam igrao u Sloveniji, ali sam na kraju zadovoljan kako se sve odigralo“, priča Goran Gutalj.

Kratko je boravio u Moskvi, igrao je za CSKA. Moglo je to i da potraje.

„Nažalost, došlo je do neugodne povrede, jedne od retkih u mojoj karijeri. Imao sam posledice koje su trajale više od šest meseci i pratile me do kraja karijere, pa sam morao da smanjim tempo. Bila je to povreda Ahilove tetive. Na jednom meču u azijskom delu Rusije dobio sam udarac i nisam imao sreće. To mi je oduzelo šansu za opstanak u Rusiji, sledio je dugotrajan oporavak. Vratio sam se u Sloveniju, izlečio se i nastavio dalje sa Novom Goricom. U jednom trenutku bio sam prvi strelac slovenačke lige. Onda sam obnovio povredu. Šteta, jer sam svojim golovima doveo Romu za rivala u evropskim takmičenjima“, priseća se Gutalj.

Karijeru u Gorici nije okončao – trajala je do 37. godine.

„Posle Gorice otišao sam u austrijski Kapfenberg. Rekli su mi koja je želja i uveo sam ih u prvu ligu sa 24 pogotka. Ispunili su cilj nakon 18 godina čekanja. Tu sam bio još godinu dana i poželeo da budem bliže mestu gde me je čekala supruga. Onda sam igrao u niželigaškim klubovima koji su bili dobro organizovani. Međutim, pre svega toga, igrao sam u Muri, pa u Mariboru, zatim u Beltincima. Sećam se, u Mariboru su bili Milko Đurovski, Grega Židan, Karić, Bloudek. Prvi put smo uhvatili u raskoraku Olimpiju, koja je do tada bila bez konkurencije“, iznosi pojedinosti Goran Gutalj.

Ostao je posvećen sportu, ali na malo drugačiji način.

„Prvo sam počeo kao direktor Mure. Učestvovao sam u razvoju kluba i nakon nekoliko godina imali su učešće na međunarodnoj sportskoj sceni. Onda sam dobio posao u gradskoj administraciji Murske Sobote. Brinem o sportu, načinu finansiranja sporta u opštini i dodeli sredstava klubovima. Takođe sam vođa regionalne kancelarije za školski sport i zamenik šefa regionalne kancelarije Olimpijskog komiteta Slovenije. Uz fudbal, tu su i košarka, rukomet, odbojka, plivanje, streljaštvo… Uživam u tom sportu i lepo mi je“, priznaje Gutalj.

A sin je krenuo njegovim stopama…

„Sin je oko osam godina trenirao fudbal u Muri. Onda je počeo da se bavi borilačkim veštinama – kik-boksom, džudoom, MMA – a postao je i fudbalski sudija. Deli pravdu u regionalnim ligama u Sloveniji, još je mlad“, dodaje Goran Gutalj.

Kaže da bi regionalna fudbalska liga mogla da zaživi, poput ABA lige u košarci.

„Zaživela bi, ali bi morale da se primire navijačke strasti sa svih strana. Trebalo bi uvesti drugačije kodekse ponašanja navijača na prostoru bivše zajedničke države. Videli ste da grupica navijača Hajduka ode u Tuzlu i sačeka navijače Zvezde. Nisu svi ljudi takvi. Mislim da bi preko 80 odsto ljudi volelo da gleda dobar fudbal i kvalitetne ekipe. Huligani i mala grupa navijača maltretiraju kompletan sport i neophodno je uskladiti zakone, kako bi vinovnici nemilih događaja bili drastično kažnjeni, a istinski ljubitelji fudbala mogli da uživaju u toj prelepoj igri“, smatra Gutalj.

Odlazi i u Sarajevo i okolinu, gde su mu srodnici.

„U centru Sarajeva imam rođaka koji živi sa svojom majkom. Tu je i nekoliko prijatelja. Odem i na Pale, gde mi živi brat sa porodicom. Tamo imam i stričeve i dalje rođake. Odem dva ili tri puta u toku godine“, zaključuje naš sagovornik.

Goran Gutalj bio je deo Željezničara koji je bio projektovan da osvaja trofeje. Sa Pavlovićem, Katanom, Bogdanovićem i družinom već su bili skrenuli pažnju na sebe, a onda je zagrmelo i veliki pljusak sprali su sve želje, nade, ambicije i snove. Goran Gutalj nije klonuo duhom – išao je dalje i uspeo.

Uspehe je i zaslužio.