Zvonko Živković

BEOGRAD – Zvonka Živkovića, 62-godišnjeg Beograđanina, put do Partizana vodio je preko Galenike, sadašnjeg Zemuna. Nije postao najbolji u redovima „crno – belih“, ali je jedan od onih koji je igrao super dobar fudbal pre 40 godina i doprineo da tim iz Humske dva puta postane šampion Jugoslavije. Sa Zvonkom Živkovićem, koji je kao trener radio i u Republici Srpskoj, uvek se ima o čemu razgovarati.

Niko ne zna šta sve fudbalski život donosi, ali malobrojni, među njima Zvonko Živković, znali su da svaku šansu valja prihvatiti i fudbalski put časno krčiti; o tome svedoče nezaboravne igre u Zemunu, Partizanu, u dresu Benfike, Fortune Dizeldorf, u francuskom Dižonu.

Niko nikada Partizanu i Crvenoj zvezdi nije dao više svojih igrača nego Galenika, odnosno Zemun. Pedesetak fudbalera otisnulo se iz Gornje varoši u Humsku ili u Ljutice Bogdana, a dvojica među njima nosila su i crveno-beli i crno-beli dres! Vladimir Stojković i Ninoslav Bjegović. U Zvezdu su prešli Vladica Popović, Dragan Lacmanović..., u Partizan Dragan Mance, Jovica Kolb,Zvonko Živković,Mateja Kežman i da ne nabrajamo. To što je Živković posedovao izvanredan talenat i što je naučio u Gornjoj varoši dobro je došlo, pa je munjevito stekao status prvotimca Partizana i u Humskoj proveo lepih 9 sezona, osvojivši dve titule šampiona Jugoslavije. Lepo se toga prisetiti, a bilo je u periodu izuzetne konkurencije Zvezde, Hajduka, Dinama, Sarajeva, kruševačkog Napretka…

„Kada se vratim u to doba, na početku moje karijere u klubu Galenika bio je veliki broj talentovanih igrača. U Partizan sam prešao 1976.godine, a dok sam bio u Zemunu postao sam pionirski i omladinski reprezentativac Jugoslavije. Redovno sam pohađao školu, pa sam tek 1976.godine prešao u Humsku, mada sam imao pozive i Crvene zvezde. Sa Partizanom dve titule, Srednjoevropski kup, igrali smo jedno finale Kupa Jugoslavije. Rado se sećam tog vremena i svih igrača. Kada se sretnemo, popričamo, sednemo, rado se prisetimo tih vremena“, započeo je svoju priču Zvonko Živković.

Okršaji Partizana i Crvene zvezde u njegovo vreme bili su sportske svetkovine, jer se na terenu radilo o meču ljutih rivala, a izvan terena o srdačnosti istinskih sportskih prijatelja. I za njega su Večiti derbiji bili nešto posebno.

„To je jedna specijalna utakmica, koja se čekala šest meseci. Družio sam se sa velikim brojem igrača Crvene zvezde, na terenu ljuti protivnici, a izvan terena doživotni prijatelji, skoro kao braća. U Humskoj 55 hiljada ljudi, na ’Marakani’ blizu 100.000 duša. I niakd nije bilo drame, nečeg lošeg na tribinama. Samo pesma, aplauzi, podrška, druženje i ambijent za pamćenje. Čestitaš pobedniku i čekaš novu utakmicu. Ne bih znao reći šta je ovo u poslednje vreme. Onda je bilo drama u rezultatskom pogledu, a živeli smo skoro svi jednom dušom“, priseća se Zvone.

Tek kada je navršio 27 godina mogao je otići u inostranstvo. Imao je lep učinak u Portugaliji, u Nemačkoj, Francuskoj. Možda je moglo da potraje, ali on je rekao zbogom profesionalnom fudbalu sa 32.godine. Skromnost ga krasi, ne traži mnogo, zadovoljan je ostvarenim.

„Da. Tada se moglo ići u inostranstvo sa 28 godina, ali ja sam uspeo otići šest meseci ranije. Iz tih razloga propadali su veliki transferi. Tako je bilo sa SafetomSušićem, sa  Vladimirom Petrovićem kome je propalo sa Ajaksom. Ja sam došao u Benfiku i doživim povredu posle dva meseca. Propustio sam veliku šansu u velikom klubu. Onda sma otišao u Fortunu, a u Francuskoj sam završio karijeru relativno rano. Ne žalim ni za čim, osim zbog povrede i propuštene prilike da u redovima Benfike daleko doguram. Bilo je kako je bilo, zadovoljan sam posle svega“, skroman je Živković.

Zа оmlаdinsku rеprеzеntаciјu Jugoslavije igrao je 1979. gоdinе, nа FIFА Svеtkоm prvеnstvu zа mlаdе u Јаpаnu, za seniorski tim drage zemlje nanizao je pet nastupa. Bilo je drugo vreme, teže se dolazilo do plavog dresa, a konkurencija strahovita na svim pozicijama. Ipak, mnogi veruju da je za njega trebalo biti mesta na bar još 30-ak nastupa reprezentacije.

„Imao sam problem jer sam igrao od desnog beka do levog krila. Kada svake sezone menjate poziciju u timu, onda je selektorima teško da vas pozovu, jer prave tim za određenu utakmicu i veliko takmičenje. Na SP u Španiji otišao sam kao libero, odnosno kao zadnji igrač odbrane, iako sam tu sezonu igrao kao istureni vezni igrač i bio među vodećim strelcima jugoslovenske lige. Za mlađe selekcije Jugoslavaije imao sam veliki broj utakmica. Međutim, potrebe Partizana bile su da me menjaju na različitim pozicijama. To je bilo dobro za Partizan, a loše za mene. Otuda manji broj nastupa za najbolji tim reprezentacije“, pojašnjava Živković.

Vodio je U 19 selekcije SCG i Srbije, pa Metalac, Teleoptik, a bio je asistent u svom Partizanu. Čestitamo na ukazanom poverenju da bude selektor U 21 tima Srbije. Kakvi su mu planovi, Srbija je zemlja puna talenata?!

ZUvonko Živković

„Hvala na čestitkama. Dva puta sam vodio U 19 selekciju, generacije 1986.godište i 1988.godište. Kroz kvalifikacije smo dva puta stigli na EP. Nadam se da će i moj treći povratak biti uspešan. Imamo jako tešku grupu. Dugo nisam radio u FS Srbije, a  naš fudbal išao je silaznom putanjom. Da, Srbija je puna talenata, ali ta naša deca sa 18 godina odlaze vani. Šteta, a u svojim klubovima bi trebali mnogo da napreduju na taktičko – tehničkom polju. Rano ih menadžeri ščepaju. Igrači mladi odlaze u velike klubove, a da nisu sazreli u domaćim klubovima i često ništa ne ostvare u inostranstvu. Dakle, potreban je proces razvoja, ništa se ne treba preskakati, pa je uspeh izvesniji“, obrazlaže Živković.

Jedno vreme radio je u fudbalu BiH. Vodio je Rudar iz Ugljevika. Pamtimo ga  kao srdačnog, elokventnog, uljudnog, predusretljivog. Dolazi i dalje u Republiku Srpsku, prati nove uspehe Borca, sutra možda i nekog drugog fudbalskog dragulja sa leve obale Drine, reke koja spaja, a u fudbalu i sjedinjuje.

„U ovoj reprezentaciji koju ću voditi ima, primera radi, veliki broj igrača koji su rođeni u Republici Srpskoj. Došli su u Srbiju, igraju za ovdašnje klubove, dostigli su određeni nivo i kvalitet i pozvaću ih u reprezentaciju. Možda jednog dana ponovo budem trener u Republici Srpskoj, u Borcu. Bio sam godinu i po dana u Ugljeviku, vežu me posebne uspomene na to doba“, govori Živković.

Dragan Stojković doneo je seniorskoj reprezentaciji Srbije sjaj, sigurnost, nagoveštaj super dobrih dana i zapaženih ostvarenja. I Živković je optimista.

„On je uneo veliki optimizam u te utakmice koje su nedavno odigrane. Za kratko vreme je ’prodrmao’ ekipu. Puno bolje je sada nego što je bilo pre dolaska selektora Stojkovića. Biće još bolje, uveren sam. Sada je atmosfera daleko bolja sa njim. Grupa je jako teška, Portugalci su evropski prvaci, ali verujem u Dragana Stojkovića. Ako ne budemo prvi u grupi, kroz kvalifikacije i baraž ćemo uspeti da se plasiramo. Trebamo svi biti uz Piksija, da mu olakšamo posao, a već je uradio puno i treba mu na tome čestitati“, zaključio je on.

Životno – fudbalski put koji nema prepreka vodi ravno u besmisla, možda zbog toga postojani ljudi shvate kad treba da je fudbalski život – borba neprestana.

Zar ne, Zvonko Živkoviću?!