Zoran Marić, MN Pres/Fejsbuk

NOVI SAD – Nije dočekao šampionske radosti svoje Vojvodine, ali je u Srpskoj Atini Zoran Marić igrao tako da je ostao upamćen za sva vremena. Našao se na pragu Crvene zvezde, ali je karijeru nastavio u Selti iz Viga. Ima i dva nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Kao trener vodio je više klubova. Sa Borcem iz Banjaluke osvojio je Kup BiH i izborio učešće na međunarodnoj sportskoj sceni.

Zoran Marić je svojim igrama i golovima za više klubova radovao se uspesima i podvizima, a da je oklevao sa odlaskom u pečalbu, bio bi deo generacije Vojvodine koja je 1989. godine bila šampion Jugoslavije. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu i ostvario zapažen učinak.

Hteli smo da nam otkrije kako je dobio nadimak „Džimi“.

„Kao i sva deca, u tom periodu imali su neki nadimak. Ja sam, sticajem okolnosti, pošto je to bio period kad su se nosile, ajde da kažem, dugačke kose, pa sam i ja puštao svoju kosu koja je bila kovrdžava, pa mi se glava pretvorila u loptu otprilike, i to je bilo nešto najbliže tadašnjem Džimiju Hendriksu, tako da sam ja dobio ime po njemu, odnosno nadimak“, odgonetnuo je Zoran Marić.

Rođen je u Boki, u opštini Sečanj, 21. februara 1960. godine. Nije mu Boka tako daleko, ali ne odlazi često u zavičaj.

„Ja sam u Boki rođen sticajem okolnosti, s obzirom na to da je moj otac radio u Naftagasu, u OUR Bušenje, i prema potrebama su se selili po Vojvodini, od mesta do mesta, tako da je to puka slučajnost. Ja drugih veza sa Bokom nemam. Ne idem, pošto me ništa ne veže osim toga što sam se rodio tamo i bio relativno kratko — svega dve godine smo živeli u Boki. Tako da me ne veže ništa specijalno za Boku“, govori Marić.

Što se fudbala tiče, sve je počelo u FK Novi Sad. Ljubav je ponovo pobedila.

„Kao i većina dece tih 60-ih i 70-ih godina, osnovna zabava bila je lopta. Najjeftinija i najveća razonoda bilo nam je igrati na dva gola, naravno. I mi smo se svi manje-više u kvartu bavili fudbalom, igrali ulaz protiv ulaza, zgrada protiv zgrade, bez ikakve namere da postanemo jednog dana profesionalni fudbaleri. To je bio jednostavno vid života, način zabave. Kasnije se ispostavilo da oni koji su to malo bolje radili imali su neku perspektivu kroz klubove koji su u to vreme bili prilično organizovani kad je u pitanju rad sa nižim kategorijama“, pojašnjava Marić.

Za Vojvodinu je igrao od 1979. do 1987. godine i odigrao 212 prvenstvenih utakmica, postigao je 48 pogodaka. Nije mu se dalo da dve sezone kasnije podigne šampionski pehar. Ipak, igrao je sa jednim brojem fudbalera koji su se kasnije upisali u istoriju.

„Da, to je tačan podatak, ali moramo da imamo u vidu da je u to vreme kad sam ja igrao postojalo pravilo da profesionalni igrači nisu mogli ići u inostranstvo do svoje 28. godine. Tačnije, u godini u kojoj puniš 28 godina sticao si uslov za odlazak u inostranstvo. I svi smo mi ovde na ovim prostorima manje-više igrali očekujući tu 28. godinu i eventualnu ponudu iz inostranstva da nastavimo svoju karijeru. Tako se i meni desilo, mada je, eto, sticajem okolnosti, to pravilo ukinuto 1988. godine, upravo kad sam ja stekao pravo i otišao u Seltu. Sećam se, 8. februara je to bilo kad sam sleteo u Vigo. Nije mi se dalo, ali dobro, to je bio takav životni put. Dogodilo se da Vojvodina bude šampion Jugoslavije, na radost svih vojvodinaša“, kaže Marić.

Tri sezone proveo je u Selti iz Viga — odigrano 88 mečeva, postignuto 15-ak golova. Lep učinak.

„Pa, ne znam šta bih vam rekao. Znate, uvek postoji taj period adaptacije, promena sredine. Ja već imam 29 godina, pre Selte sam bio godinu dana u vojsci, koja je tada bila obavezna. Tako da, žal uvek postoji da sam možda mogao više. Ne mogu da budem nezadovoljan. Ipak, igrao sam tri godine špansku prvu ligu i ostavio sam pozitivan utisak u Selti. Nekako sam mišljenja da, da sam otišao vani sa manje godina, sve bi bilo drugačije. Međutim, tako je“, nastavlja Marić.

I u Komposteli je igrao i pogađao...

„U Kompostelu sam otišao iz Selte, već posle jedne malo ozbiljnije povrede. Bila je dilema da li da nastavim ili ne. Na kraju sam ipak odlučio da odigram i igrao sam još dve i po godine u prvom timu Kompostele u drugoj španskoj ligi. Posle toga sam ostao da radim u Komposteli kao trener nižih kategorija, kasnije sportski direktor nižih kategorija. U isto vreme sam se upisao za licencu i školovao za trenera“, kaže Marić.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je dva meča. Brojke nisu uverljivije.

„Pa reći ću vam zašto. Znate, tada je bilo izuzetaka, daleko od toga da nije. Ja sam najviše konkurisao za sastav državnog tima u periodu od moje 21. do 23. godine. U 23. godini isticao mi je ugovor sa Vojvodinom, imao sam ponudu da idem u klubove velike četvorke — Zvezdu, Hajduk, Dinamo i Partizan. Ja sam odlučio da ostanem u Vojvodini. Posle toga me više niko nije zvao za reprezentaciju. Evidentno je da, da biste igrali za reprezentaciju, morate igrati u ozbiljnim klubovima. Ne kažem da Vojvodina nije ozbiljan klub, ali morate ostvarivati ozbiljne rezultate. A to je u to vreme uglavnom pripadalo ovim klubovima. Bude izuzetaka — Željezničar, Sarajevo, Vojvodina — ali generalno te četiri ekipe bile su referentne vrednosti“, tvrdi Marić.

Dakle, hteli su ga Partizan i Zvezda?

„Pa, ja sam bio u srcu i u duši vojvodinaš i vezan za Novi Sad. Imao sam tada ponudu da odem, konkretno, imao sam kontakte sa Hajdukom i ponudu Crvene zvezde. I ja sam odlučio da ostanem u Vojvodini. Tako je odluka bila. Vezao me ovaj grad, moj klub, i nisam bio spreman na taj iskorak. Uvek ostaje žal šta bi bilo da sam otišao. Iz današnje perspektive, sa životnim iskustvom, mislim da bih otišao u Zvezdu, ali to sada nije moguće. To je nešto što je obeležilo moju karijeru“, kaže Marić.

Nakon igračke karijere opredelio se za trenersku. Počeo je u Španiji, pa vodio Novi Sad, pa Vojvodinu...

„Da, moji prvi trenerski koraci vezani su za niže kategorije Kompostele. Kasnije za mladi tim, odnosno Kompostelu B, koja se tada takmičila u trećoj ligi. U jednom momentu bio sam pomoćnik prvog trenera, a u jednom momentu trenirao sam špansku drugu ligu. Međutim, te godine ispali smo iz lige, klub je ušao u finansijsku krizu, restrukturiran je, nestao pa se ponovo organizovao. Ja sam se u međuvremenu vratio u Novi Sad, gde sam vodio omladince Novog Sada, a onda u Vojvodini trenirao kadete. Kasnije sam se vratio na klupu prvog tima Novog Sada, koji se borio za opstanak. Nakon ostvarenog cilja ponovo sam se vratio u Vojvodinu, sada već kao trener prvog tima“, nabraja Marić.

Sedeo je i na klupi Borca iz Banjaluke. Doneo je trofej Kupa BiH.

„U Banjaluku sam došao u zimskom prelaznom roku, u momentu kada su bila velika očekivanja. Nažalost, tada su se prodala dva igrača koja su bila nosioci igre, ali smo uspeli da, uz par pojačanja, stignemo do Kupa BiH i plasmana u evropska takmičenja. A sve vreme smo vodili borbu sa Željezničarom oko titule. Moram da kažem da je Željezničar tada imao — ne mogu reći bolji tim — ali 'dužu klupu', veći izbor kvalitetnih igrača, pa je mogao u određenim momentima da podigne nivo igre. To je meni bilo problematično“, pojašnjava Marić.

Vodio je juniorsku i omladinsku reprezentaciju Srbije sa kojom je 2012. godine učestvovao na Evropskom prvenstvu u Estoniji.

„Tada, kada sam dobio poziv da preuzmem reprezentaciju, komentari su bili prilično negativni — generacija je bila slabija od standarda srpskog fudbala. I to se pokazalo tačnim, jer sam morao igrati čak sa šest igrača rođenih 1994. godine, iako je generacija bila godinu dana starija, što u tom dobu mnogo znači. Jesu bili kvalitetni, sledeće godine su osvojili Evropsko prvenstvo, dali su svoj doprinos — Mitrović, Čavrić i drugi. Velika je stvar što smo otišli na Evropsko prvenstvo, izbacili Nemačku koja je tada bila izuzetno snažna ekipa. Žao mi je što nismo mogli više, imali smo i kadrovske probleme. Ali činjenica je da smo bili među najboljima“, kaže Marić.

Vodio je Proleter Novi Sad, ponovo Vojvodinu, Novi Pazar i Krupu. U to vreme entuzijazam je dominirao Krupom na Vrbasu.

„Da, vodio sam sve što ste nabrojali, s tim što sam najviše vodio Vojvodinu — čak u tri navrata. Uvek sam se trudio da gde god sam bio dam najbolje od sebe. Nekad uspešnije, nekad manje, ali smatram da sam svuda odlazio čista obraza. Danas živim na sremskoj strani Novog Sada, penzioner sam od pre godinu dana i polako se navikavam na penzionerski život“, kaže Marić.

„Voša“ je u samom vrhu srpskog fudbala. Možda za godinu-dve bude i šampion?

„Voleo bih da Vojvodina osvoji treću titulu, ali mislim da to trenutno nije realno u tako kratkom periodu. Crvena zvezda je dominantna po svim parametrima — igrački kadar i finansije. Tu je Partizan, a odmah iza i Vojvodina. Partizan ima smenu generacija i restrukturiranje. Ne verujem da može ozbiljnije da ugrozi Zvezdu. Ne verujem ni da će Vojvodina u tako kratkom periodu ostvariti taj cilj, mada bih ja, kao vojvodinaš, to voleo. Uz ozbiljan rad, planifikaciju i stabilnu ekonomiju — sve je moguće u budućnosti. Nadam se trećoj tituli, ali ne za godinu-dve“, govori Marić.

Vitalan je, tek mu je 65 godina. Možda ga čeka novi izazov?

„Nisam više u tom fazonu. Ne razmišljam u tom pravcu. To sada pripada mlađim ljudima sa više energije i entuzijazma. Kao što smo mi smenjivali starije, sada je vreme da mlađi dođu. To je prirodni proces — korektan i neizbežan“, zaključio je Džimi.

Zoran Marić nije igrao za brojke, nego iz ličnog zadovoljstva i svaki put na pobedu. Nanizao ih je mnogo, a život oplemenio uljudnošću. Ko to spoji u jedno — uspeo je.

Pamti se i traje...