Miodrag Božović /EPA

BEOGRAD – Miodrag Božović zakasnio je delić sekunde da postane deo evropske Crvene zvezde. Iako raskošnog talenta, u Beograd je stigao tek u najavi sankcija za jugoslovenski i srpski najpopularniji sport. Ipak, postigao je mnogo i kao igrač, a pogotovo kao trener. Danas čeka primamljivu ponudu, pa da krene u nova osvajanja dragocenih trofeja.

Od malih nogu plenio je pažnju svojim ponašanjem. Titula „Grof“ baš mu priliči, ali i to treba zaslužiti. Skoro pa košarkaškog rasta, Miodrag Božović bio je stub odbrane podgoričke Budućnosti, Crvene zvezde, indonežanske Pelite, kiparskog Apopa, holandskog Valvajka, japanske Avispe, da bi karijeru završio u Rozendalu iz zemlje lala. Kasnije se dokazao i kao fudbalski trener. Na naš upit za razgovor prihvatio je bez oklevanja. Baš grofovski!

„Kako ste me samo nahvalili. Dozvolite da pozdravim sve vaše čitaoce, a pogotovo navijače Zvezde, popularne Delije. Hvala vam što ste se mene setili“, bile su prve reči Miodraga Božovića u ovom razgovoru.

Odgonetnuli smo poreklo nadimka, odnosno titule, kako je postao „Grof“.

„Ja sam 1992. godine iz podgoričke Budućnosti došao u Crvenu zvezdu. Bilo je to u vreme embarga i godinu nakon Zvezdinih evropskih dominacija. Na sve utakmice Crvene zvezde dolazio sam elegantnije obučen – sako, kravata. Onda su me novinari prozvali ‘Grof od Montenegra’ i tako sam ostao do danas“, pojasnio je Božović.

Rođen je 22. juna 1968. godine u Mojkovcu, ali danas tamo nema srodnika.

„Nikog tamo nemam, jer je moj otac doselio iz drugog mesta, pa u tom gradu nemamo bliže rođake“, nastavlja Božović.

Početak karijere vezan je za Budućnost. I to se pamti.

„U detinjstvu smo mnogi drugovali sa loptom. Tako sam i ja po ceo dan igrao fudbal. Međutim, počeo sam sa treninzima dosta kasno – sa 14 godina. Danas, kada vidite one najveće fudbalske zvezde bivše Jugoslavije, njih je najviše dala ulica. Zavolite loptu i ta ljubav ostaje za sva vremena. Ja sam zavoleo fudbal na ulici, u dvorištu. Ulica je jako bitna za fudbal“, kaže Božović.

Za seniorski tim Budućnosti igrao je šest sezona. Mnogo utakmica, a bilo je i golova. Pamti kada je bilo najlepše.

„Najlepše je bilo u poslednjoj sezoni pre raspada Jugoslavije. Pobeđivali smo u Podgorici Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo. Mogu reći da je najlepše bilo u vreme Milana Živadinovića, kada su za Budućnost igrali Dejan Savićević i Dragan Vujović. U jednom periodu bili smo drugi, pa treći, a sezonu završili peti ili šesti. Dakle, najlepše je bilo kada smo pobeđivali tzv. veliku četvorku“, govori popularni „Grof“.

Prešao je u Crvenu zvezdu u dosta složenim vremenima i za dve sezone odigrao nešto više od 50 zvaničnih mečeva. Osvajanje Kupa bilo je posebno priznanje.

„Bilo je to vreme sankcija. Reprezentacija nije igrala, vraćena je sa EP u Švedskoj, kada su Danci došli umesto nas i bili prvaci Evrope. Ta titula bila je mnogo vredna zbog toga što je Partizan imao odličnu ekipu, a mi smo došli posle jedne sjajne generacije. Nije bilo lako igrati posle velemajstora kakvi su bili Dragan Stojković, Mitar Mrkela, Darko Pančev, Dragiša Binić, Dejan Savićević, Vladimir Jugović, Robert Prosinečki, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović... Sve sami fudbalski velemajstori. Nije bilo lako, trebalo je pridobiti poverenje Zvezdinih navijača. Bili su naviknuti na velike pobede. Uz to, Partizan je bio finansijski jači od nas, a imao je i političku podršku svih struktura u našoj zemlji“, tvrdi Miodrag Božović.

Igrao je i večite derbije. Oni, kao i sve drugo u životu, donose i pobede i tugovanja.

„To je najlepša i najveća utakmica kod nas. I uvek će biti tako. Tu se rađaju velike emocije. Rađaju se i veliki igrači, a neki pojedinci postanu tragičari. Kao igrač mislim da imam više pozitivnih rezultata. Svaki od svojih derbija čuvam u sećanjima“, kazuje Božović.

Iz Zvezde je otišao u inostranstvo. Igrao je u Indoneziji, Holandiji, na Kipru, u dalekom Japanu. Kaže da nije zadovoljan ostvarenim, a igračku karijeru okončao je rano, u 32. godini života.

„Nisam zadovoljan zato što sam iz Zvezde otišao u Indoneziju. Bilo je teško naći angažman u tim složenim vremenima. Vesko Mihajlović i Slobodan Krčmarević igrali su na Kipru. Naše igrače tada nisu hteli da uzimaju baš zbog sankcija. Retki su se dočepali Španije, Italije, Engleske. Što se tiče života, ne žalim se, imao sam dobar život“, kroz smeh govori Božović.

Odigrao je jednu utakmicu za mladu selekciju, ali za A tim zemlje nikada. Nije ni mogao nastupiti kada je Jugoslavija bila okovana sankcijama.

„Bio sam na pripremama pred Mundijal u Italiji. Pripreme su bile u Poreču, selektor je bio Ivica Osim. Međutim, povredio sam se. Povredio sam i koleno i članak, baš neugodna povreda. Šteta“, govori Miodrag.

Odlučio se za trenerski poziv i na tom planu ostvario je zapažene rezultate. Utisak je da je Crvena zvezda sa njim prestala sa svojim tumaranjima.

„Došao sam u Crvenu zvezdu u dosta teškom trenutku. Klub je bio u finansijskoj i igračkoj oskudici. Prve sezone delovali smo dosta uspešno. Partizanu smo pobegli 30 bodova. Tada su se bodovi delili, pa smo pali na 15 razlike. Stvorili smo kostur tima koji će kasnije da se plasira u Ligu šampiona i Ligu Evrope“, podseća Božović.

Bodovi su se oduzimali samo u Belgiji i u Srbiji. Belgija je zemlja piva, ali... Zvezda je ostala bez titule godinu kasnije.

„Bili smo prvi celu sezonu i bežali najbližem pratiocu deset bodova. Onda su bodovi podeljeni. Tu su se izdešavale čudne stvari. Teško je to objasniti. Rezultat je ono što se piše i pamti. Međutim, ne treba plakati nad prosutim mlekom“, kaže popularni „Grof“.

Jedan derbi, onaj 154, koji je i direktno odlučivao o prvaku Srbije, pokazao je da se delilac pravde, Nišlija Danilo Grujić, nije dobro naspavao. Tim Miodraga Božovića izgubio je tu utakmicu, iako je sve ličilo na to da će ponoviti uspeh iz prethodne sezone.

„Tu utakmicu čudno je sudio. Propustio je da isključi Leonarda kod rezultata 1:1. Sve se dogodilo u njegovoj blizini. Bilo je na tom meču još čudnih odluka na štetu Zvezde. Međutim, bilo je kako je bilo. Sada sve zvuči kao pravdanje. Verovatno je Partizan zaslužio da te godine bude šampion Srbije“, nastavlja Božović.

Vodio je još Beograd, Borac Čačak, Pafos, podgoričku Budućnost, Grbalj, Rostov, Dinamo i Lokomotivu iz Moskve, Krila Sovjetov, Nefči itd.

„Najlepše mi je bilo u Moskvi. To je klub koji je rasformiran pre 15-ak godina. Osvojili smo šesto mesto, ali smo bili prvaci polusezone. Pobedili smo sve najveće ruske klubove. Tri kola pre kraja bili smo na drugom mestu, a onda je stigla vest da se klub treba rasformirati, da više ne postoji. Mnogi igrači iz kluba su se dobro prodali, neki su postali i reprezentativci Srbije“, govori Božović.

„Grof“ danas živi u Beogradu. Ponosan je na činjenicu da je u korektnim odnosima sa čelnicima ranijeg kluba.

„U Beogradu sam, ništa ne radim. Prošle godine bio sam u Iranu. Radi mi se. Čekam neku ozbiljniju ponudu. U poslednje vreme išao sam tamo gde niko nije hteo ići. Još mi se radi, ali nije se lako snaći. Što se Zvezde tiče, imam korektne odnose sa svima tamo“, priča Božović.

Za kraj razgovora ostavili smo jasno pitanje: da li bi Veljko Paunović, ako ostane selektor, mogao doneti dobro i sreću srpskom fudbalu?

„Teško da Veljko Paunović može doneti sreću srpskom fudbalu. Verujem tom čoveku, izvanredan je trener i budućnost je najpopularnijeg sporta. Međutim, došao je u složenom momentu kada je na sceni smena generacija. Nije ni politička situacija najsrećnija. Nije izabrao najpovoljniji momenat. Da je mene pitao, savetovao bih mu da ne dolazi. Ipak, želim mu sve uspehe“, zaključio je „Grof“.

Kod Miodraga Božovića na terenu nikada nije bilo dileme šta je sivo, a šta belo. Borio se maksimalno, pravi profesionalac. Kao trener voleo je da, uz dozu humora, zabavi novinare, a motiviše svoje igrače. Zna kako doći do uspeha i kako u fudbalu trajati što duže.

I sve – ljudski i gospodski...