Nebojša Bandović/Fejsbuk

NIKŠIĆ – Nebojša Bandović dete je Sutjeske iz Nikšića koje je pre prvog tima otišlo u beogradsku Crvenu zvezdu. Nastupao je za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, želeo da igra u Bajernu, ali je završio u malom fudbalu. Danas u SAD-u slovi za prebogatog čoveka, jer je u trgovini nekretninama imao više sreće nego u najpopularnijem sportu.

Taj je u fudbalu sve znao: da žonglira, dribla, centrira, šutira, pogađa iz svih pozicija. Bio je talentovan kao retko ko, za kratko vreme ostvario mnogo, a onda se sudbina umešala – ali mu to nije naškodilo. Postao je još poznatiji, mada, da je ostao u Jugoslaviji i Crvenoj zvezdi, ko zna – verovatno bi postao njena zvezda, jedna od najsjajnijih.

„Pozdrav svim čitaocima. Drago mi je da sam gost Sportskog žurnala i da me malo podsetite da sam u fudbalu to bio ja. Jer se pomalo zaboravilo“, započeo je razgovor Nebojša Bandović.

Ne veruje previše zvezdama, njegova je sjajna – da obasjava ceo svet. U horoskopu Devica, rođen je 16. septembra 1965. godine u Nikšiću. Zanimljivi su mu počeci u fudbalskom sportu.

„Igrao se školski turnir, gde su me ljudi iz Sutjeske primetili i karijeru sam započeo u pionirima Nikšićana. San svih mojih drugara i mene bio je da igramo za Sutjesku. Tako sam i ja počeo na stadionu kraj Bistrice. Trener pionira, nekada as tog tima, radio je sa mnom. Bila je čast nositi dres tima koji je uvek bio na ceni“, priča Bandović.

U jednoj televizijskoj emisiji, a to je kasnije više puta ponovio, Dejan Savićević rekao je da je Nebojša bio veći talenat od njega samog.

„Dejo je uvek bio moj drugar, mada je oduvek postojala ljubomora i rivalitet između Budućnosti i Sutjeske, odnosno Podgorice i Nikšića, između igrača. Dejo i ja to nismo imali – srodili smo se, družili se, igrali u reprezentaciji Crne Gore i on je za mene uvek bio veliki čovek. Takvim rečima služe se samo veliki ljudi, a on to jeste. Dejo je jako poseban tip. Pošten je, iskren, ima svoje mišljenje i bio sam prijatno iznenađen njegovom izjavom. Zahvaljujem se i ovom prilikom. Ako je on to stvarno rekao, budite sigurni da tako i misli“, nastavlja Nebo Bandović.

Počeo je u Sutjesci, a u reprezentaciji Crne Gore nastupao je zajedno sa Dejanom Savićevićem. Tu je bio i Refik Šabanadžović.

„Dejan Savićević, Refik Šabanadžović i ja bili smo zlatna trojka Crne Gore. Refik je igrao štopera, bio je šmeker i mnogo pametan igrač. Kasnije je prebačen na defanzivnog veznog. Dejo je bio centarfor, kasnije je postao polutka ili polušpic, a ja sam bio desno krilo. Igrao se Turnir republika i pokrajina – osvojili smo ga, a za Srbiju je igrao Dragan Stojković, za Makedoniju Darko Pančev. Sledeće godine Crna Gora dominirala je na istom turniru u Slavonskoj Požegi. Sve smo pobedili, dobili i Hrvatsku sa 3:0. Tu su me primetili ljudi iz Crvene zvezde i odveli u Beograd“, priseća se Bandović.

Bio je godinu dana u prvom timu Zvezde. Priznaje da je bilo veličanstveno stasavati i dokazivati se pored Ljukovčana, Ivkovića, Jankovića, Mrkele, Krivokapića, Nikolića, Elsnera, Đurovskog…

„Da me danas postavite za sagovornika sa najpoznatijim ličnostima u svetu, ne bi bilo problema – kao da popijem čašu vode. Međutim, tada, kada sam došao na trening prvog tima Crvene zvezde sa nepunih 18 godina, našao sam se u velikom šoku. Te igrače viđao sam samo u novinama i na sličicama iz albuma. Međutim, odmah su me prihvatili. Videli su da vredim, da imam samopouzdanje. Čak me je Mitar Mrkela, kao rođeni Beograđanin, odveo kod sebe kući. Svi su me voleli, svi su bili izvanredni. Potpisao sam ugovor o stipendiranju, jer sam bio premlad za profesionalni ugovor. Međutim, nakon dva ili tri meseca dobio sam iz Nikšića poziv da idem u vojsku. U dogovoru sa Draganom Džajićem otišao sam na odsluženje vojnog roka. Kada sam se vratio, odmah sam ušao u prvi tim Crvene zvezde“, govori Bandović.

Trener mu je bio Gojko Zec. Tu su bile i fudbalske legende Dragoslav Šekularac i Bora Kostić.

„Ostali su mi u najlepšem sećanju. Gojko Zec me je toliko voleo, cenio i forsirao da je to bilo prosto neverovatno. Nikšić je bio specifična sredina – tu sam odrastao, ponekad smo igrali karte, brundž, pa rulet kod Milete, gde su polja imala imena Zvezda, Željo, Partizan… Šekularac me u Beogradu pitao kada ćemo igrati karte. Majko moja, on je sve znao o meni. Bora Kostić bio je previše ozbiljan čovek, strog, ali me je cenio. Ipak, Gojko Zec je bio najbolji“, smatra Nebojša Bandović.

Debitovao je za Zvezdu protiv Partizana 11. novembra 1984. godine, na 75. večitom derbiju. Sve su to bili trenuci za nezaborav, ali nije ostao duže u najvećem klubu u jugoslovenskim prilikama.

„Kad sam sa Dejom Savićevićem pričao, on je smatrao da sam bio suviše mlad i da je za sve kriv menadžer. Da me je zaneo, pa sam pogrešio. Otišao sam iz Zvezde zbog mojih snova. Ja sam takav, poseban sam tip. Kada sam došao u Zvezdu, bio sam zanesen Beogradom i Zvezdom. Iz omladinaca Sutjeske došao sam u prvi tim crveno-belih. Potpisao sam 13. jula ugovor. Uz imena koja ste ranije naveli, bili su i Krmpotić, Miletović, Halilović... Bili smo u karantinu pred meč sa Partizanom. Bio sam u sobi sa Živanom Ljukovčanom. Pre toga, u četvrtak, odigrali smo prijateljski meč sa Hajdukom sa Liona, pobedili ih 3:1, a ja sam dao dva pogotka. Svi saigrači su mi govorili da igram od početka protiv Partizana. Gojko Zec se odlučio za Mitra Mrkelu, a na poluvremenu sam zamenio Mitu, inače izuzetnog čoveka i dobrog igrača. Neki su me zvali Rumenige i ja sam sebi dao za cilj da igram u Bajernu, to mi je bio san. Voleo sam pune stadione. Uvek sam bio inteligentan. Razmišljao sam da li da ostanem u Zvezdi, valja gurati do 28. godine, pa tada ići u inostranstvo. Do tada vam se može svašta dogoditi, povrede i slično. I onda završite u manjim klubovima. Veliki Dragan Džajić ode u malu Bastiju. Veliki Vladimir Petrović – Pižon završio je u Antverpenu, a veliki Miloš Šestić u Olimpijakosu. Tako bude kada ne odeš kada si na vrhuncu moći. Nisam otišao iz Zvezde zbog para, nego sam želeo slavu i moć. Moj menadžer, pokojni Branko Perovanović, rekao mi je da treba odmah da odemo iz Zvezde, jer će nam uzeti pasoše i kasnije nema ništa od inostranstva“, priseća se Bandović.

Odlazak u Nemačku i boravak tamo su za veliku filmsku priču.

„U Zvezdu sam došao 13. jula, a istog datuma i u Nemačku. U leto 1985. došao sam u Diseldorf, gde me je sačekao menadžer Perovanović. Proba u Fortuni i bio sam loš. Bio sam nervozan, da primim loptu – ona mi pređe preko noge. Bio sam u šoku, nisam to bio ja. Onda sam bio u Braunšvajgu i zašto nisam potpisao, ne znam ni danas. Prošao sam i u Kelnu, ali menadžer kaže da ne potpisujemo jer imaju Libarskog. Vreme leti. Krajem septembra bio sam u Darmštatu, odigram u duplom špicu, dam gol i opet nismo potpisali. Onda mi se menadžer teško razboleo i ode u bolnicu. Ja u njegovom stanu, bez zimske garderobe, bez sportske opreme, bez para. Odem iz Zvezde zbog ponosa, roditelji zovu da se vratim, ali to ne dolazi u obzir. Neki drugari su mi davali po sto maraka da preživim. Potom me je menadžer poslao kod njegovog brata u Cirih“, jada se Bandović.

Iz Nemačke je otišao u Švajcarsku. Evo još jedne zanimljive priče.

„Otišao sam u Švajcarsku, trenirao sam sa Grashopersom, živeo kod menadžerovog brata i bio sam fenomenalan. Igrao sam za drugi tim, davao golove, pobeđivali smo prvi tim i oni su mi ponudili ugovor, ali su imali dva stranca, pa ne bih mogao da igram do leta. To je bilo u decembru. Menadžer mi predloži da idem u Ameriku na mali fudbal do maja, pa da se vratim u Švajcarsku“, nastavlja Nebojša.

Nije ostao u zemlji čokolade i dobrog sira. Čekao ga je daleki put – let za Ameriku. Tamo je brzo postao zvezda, doduše u malom fudbalu.

„Da, došao sam u Sent Luis. Prošao sam probu, potpisao ugovor i počeo da igram američki mali fudbal“, niže sećanja Nebojša Bandović.

Tamo su mu gledaoci bacali šešire. Šta je to značilo?

„To je njihov nekakav ritual. I nije u svim mestima, nego samo tamo gde sam igrao. Kada postignete tri gola, oni bacaju šešire. Ja nisam znao šta to znači, nisam znao ni njihov jezik, pa sam te šešire vraćao. Bilo je baš čudno i smešno“, govori Bandović.

Danas živi u SAD-u, u biznisu je apsolutno uspeo i slovi za prebogatog čoveka, za naše prilike. Naglašava da nema nostalgiju prema Sutjesci i Nikšiću, Crvenoj zvezdi i Beogradu.

„Ne, iskren da budem. Nemam nikakvu nostalgiju zato što sam mnogo srećan što živim u Majamiju. Uvek sam želeo da budem na vrhu, da sam negde specijalno, a Majami je vrh sveta. Jedan od najmoćnijih gradova na svetu. Svi su tu. Pa i Mesi je došao tu da živi. Bezos, najbogatiji čovek na svetu, živi u Majamiju. Imam u Nikšiću dosta prijatelja i rodbine. Sve ih cenim, volim i poštujem. Volim da odem u Nikšić i u Beograd, volim našu hranu, našu muziku, naš novac, naše običaje, ali nemam nostalgiju“, priznaje on.

Njegov brat Božidar Bandović izgradio je ime u Srbiji i Crnoj Gori, a sada je uspešan trener. Nebojša prati njegov rad i stvaralaštvo.

„Naravno da pratim. Nije bio veliki igrač, ali je bio veoma dobar igrač. Danas je još bolji trener. Gledao sam ga uživo na Tajlandu i tada je osvojio Tojota kup. Veoma dobar trener. Normalno je da ga pratim i da se divim njegovim rezultatima“, kaže Nebojša Bandović.

Kaže da bi, kada bi mogao da vrati vreme, mnogo toga promenio u igračkoj karijeri.

„Uradio bih to sto posto. Kada sam igrao kao pionir i kadet Sutjeske, svi su me gledali. Hteo sam da se pokažem, da ljudi vide kako postižem golove. To mi je bilo draže od novca. Žao mi je što u mojoj zemlji ljudi nisu videli kakav sam fudbal igrao. Nisam pokazao šta sam mogao da im pokažem. U SAD-u sam bio najbolji igrač, imao sam svoj navijački klub, ali danas me u fudbalu Amerike niko ne pominje, kao da nisam ni postojao. Ovde su bili i Žungul, Stamenković, Branko Šnegota, Preki Radosavljević... Došao je veliki fudbal i sve tragove izbrisao. Kao da nismo postojali. Zato mi je žao što nisam duže bio fudbaler u Jugoslaviji, što nisam duže igrao u Zvezdi i za A tim Jugoslavije, a u tandemu sa Dejanom Savićevićem. Jer dok smo nastupali u reprezentaciji Crne Gore, pokojni Vlatko Vujošević kaže da svi igraju pozadi, a Dejan i ja napred – i to je to“, smeje se Bandović.

Ima dva velika biznisa koji mu donose zaradu i dok spava.

„Radilo se teško. Dok sam još igrao, golman Sent Luisa Slobo Ilijevski bio mi je mentor, inspirisao me da kupujem zgrade i apartmane dok sam mlad. Slepo sam ga slušao. Zaradio sam manje novca od Savićevića, Stojkovića i Pančeva, ali sam taj novac uložio u nekretnine. Koristio sam američki sistem. Još kao mlad kupovao sam najbolje zgrade u Hjustonu i Majamiju. Danas je taj Broklidž velika firma. Imam preko hiljadu agenata u pet zemalja i sada se širimo u druge države“, pojašnjava Nebojša Bandović.

Na kraju razgovora još je izjavio:

„Dali ste mi kroz ovaj razgovor dosta jeze. Mentalno sam toliko u biznisu da o ovome ne mislim i ne pričam, a niko me ništa o fudbalu nije pitao, kao da nikada nisam postojao. Kao da je sve bilo samo san. Pitam se da li sam ja to bio. Izgleda da jesam. Zato, hvala vam od srca!“

Stasavao i fudbalski zastajkivao, bio mega-talenat, ali u rukama tuđim, Nebojša Bandović je uspeo u životu. Znao je šta mu je cilj, pronalazio motive i apsolutno uspeo. Nije usamljena priča o našim ljudima koji su u belom svetu postali moćni, ali jeste neuobičajena.

Nije postao Zvezdina zvezda, ali moćno sija daleko od kuće. Svetlost je dopirala i do nas, pa smo uživali...