Vuk Rašović/RTS

BEOGRAD – Vuk Rašović je sin Partizanove vedete Branka, člana najsjajnije generacije crno-belih. Pa ipak, svojim radom, požrtvovanošću i disciplinom sam je gradio karijeru i postao zapažen fudbaler, a danas trener.

Vuk Rašović – fudbaler, trener, sportsmen! Pripada Partizanu i grlom i dušom, mada je ponekad iz tog kluba morao da odlazi. Danas radi u Saudijskoj Arabiji, ali vrednog i uspešnog svi žele da vide u svojim redovima.

Njegov otac Branko, Bog dušu da mu prosti, igračka je legenda Partizana, član najbolje generacije u istoriji kluba, koja je pored brojnih domaćih titula bila i vicešampion Evrope. Vuk je ponosan na tu činjenicu.

„Iz ove perspektive sigurno da mi je pomoglo to što sam sin Branka Rašovića. Dok sam bio mlađi, mislio sam da mi je to neka vrsta tereta, ali sada vidim da nije. Prvo, usadio mi je istinsku ljubav prema Partizanu. Bio je gromada od igrača, reprezentativac, kasnije i uspešan trener. Veoma sam ponosan na njega i neizmerno srećan što je baš on moj otac. Sigurno da u nekim momentima, kada me je trenirao u omladinskim selekcijama Partizana, nije bilo lako. On je bio pošten čovek, protekcije nije bilo, to kod njega nije postojalo. To su bili momenti kada sam morao da radim jače i više od svih, ali se na kraju to isplatilo kao potvrda da svaki rad dođe na naplatu“, kaže Vuk Rašović.

Pokojni Branko igrao je za Borusiju posle Partizana, pa je Vuk rođen u Dortmundu 3. januara 1973. godine. Potom se otac vratio u Partizan kao trener i ostao u klubu do penzije. Tako se i Vuk vezao za crno-bele.

„To je moje najlepše doba. Kada se setim da sam otišao na prvi trening kod čika Conje (Florijan Matekalo, prim. aut), odnosno prvog puta kada sam saopštio ocu da želim da treniram. On mi je dao zeleno svetlo. Čika Conju svi su znali – legendarni fudbaler i trener, divan čovek. U to vreme radio je sa decom, učio nas je fudbalu. Bio je potpuno drugačije filozofije nego danas, kako se momci školuju, kako počinju i rade. Imao sam veliku sreću da sam došao kod čoveka koji je mnogo polagao na tehniku, pas, prijem i predaju lopte. To su prvi koraci i te odlike koje je on usadio meni i mnogima od nas, ali i generacijama pre, krucijalne su za nastavak bavljenja fudbalom“, podvlači Vuk Rašović.

Nakon što je prošao sve mlađe selekcije, dospeo je u prvi tim Partizana u prvom mandatu. Osvojio je titulu šampiona SR Jugoslavije, a potom je četiri godine proveo na Banjici, u Radu. „Građevinari“ su tada bili u modi.

„Moja generacija bila je odlična. Osvojili smo ‘Kvarnersku rivijeru’, prestižni turnir u Rijeci. Imali smo dobre igrače. Tada je bilo teško iz omladinskog tima preći u prvi tim. Uspevali su ekstra talenti kao Savo Milošević, kasnije Saša Ilić i Igor Duljaj. Defanzivcima je to bilo teže. Zato sam odlučio da odem u Rad, video sam priliku da ću tamo igrati elitno takmičenje i nisam pogrešio“, priznaje Rašović.

Otišao je u Bugarsku, u Slaviju iz Sofije, i dokazao da se ne mora igrati u Partizanu ili Zvezdi da bi se kasnije otišlo u inostranstvo, iako je preko njih sve daleko lakše.

„Slavija je tada bila u potpuno drugačijem takmičarskom okruženju nego kod nas. Kod nas je bilo mnogo mladih igrača, a tamo je prosek godina bio 29–30. To je bilo vreme kada su se u CSKA iz Sofije vratili Hristo Stoičkov, Trifon Ivanov i Emil Kostadinov. Meni su trener i igrač bili Nasko Sirakov, golman Borislav Mihajlov – plejada najzvučnijih bugarskih fudbalera svih vremena. Oni su na Mundijalu 1994. osvojili četvrto mesto. Bila je to izuzetno kvalitetna liga i tih tridesetak utakmica koje sam tamo odigrao mnogo su mi značile. Bile su pozivnica da se vratim u Partizan i da u tom klubu provedem najlepši deo karijere“, nastavlja Vuk.

Vratio se svojoj prvoj ljubavi i sa Partizanom za četiri godine osvojio dve titule i jedan Kup.

„Svaki trofej je drag, ali ne mogu da zaboravim moj prvi večiti derbi po povratku, onaj kada je Mateja Kežman dao gol u 90. minutu. Ne zaboravljam ni utakmice protiv Njukasla, kada sam bio strelac. Bilo je mnogo utakmica tokom te tri i po godine drugog mandata u Partizanu koje su mi donele radost. Čitav život sam maštao da budem standardni prvotimac Partizana. Kao omladinac ili kadet, prolazeći pored svlačionice seniora, sanjao sam da se i ja jednog dana nađem u njoj – i to mi se ostvarilo. Bilo je i reprezentativnih nastupa, ali i kao trener sam doživeo lepe stvari u Partizanu. Jednom rečju, srećan sam što sam bio deo crno-beloga organizma“, govori Rašović.

Usledili su okršaji sa Crvenom zvezdom, tada jakim Obilićem, Vojvodinom, Budućnošću iz Podgorice, Sutjeskom iz Nikšića, Mogrenom iz Budve… Večiti derbiji bili su posebna priča.

„Večiti derbiji su nešto najlepše što može da se dogodi svakom fudbaleru. Živeli smo za te utakmice. Još kao deca smo se na poseban način spremali za njih. Svaki trener nam je davao posebne savete. Sve se to akumulira kod Partizanove dece. Zato se i insistira na tom pojmu – deca Partizana. Oni imaju taj DNK, taj naboj u krvi pred svaku utakmicu protiv Crvene zvezde. Znaju koliko je ta utakmica važna za klub i navijače i koliko je lepo živeti šest meseci posle pobede u derbiju. Srećan sam što sam igrao šest derbija. Ako me sećanje dobro služi, samo jedan smo izgubili, jedan ili dva su završena nerešeno, ostalo su bile pobede Partizana. Neću zaboraviti ni finale Kupa, kada smo na njihovom stadionu pobedili i uzeli trofej. To su utakmice koje ostaju za ceo život“, govori Rašović.

Sledio je odlazak u Krila Sovjetov, pa u Kanzas Siti, gde je završio igračku karijeru.

„U Rusiju sam otišao relativno kasno, sa 29 godina. Nisam znao kakva je liga. Dve kvalifikacione utakmice protiv Spartaka iz Moskve preporučile su me. Spartak je tada imao grandioznu generaciju. U Rusiji sam se susreo sa potpuno drugačijom školom fudbala, drugačijim razmišljanjem i fizičkom pripremom. Naučio sam ruski jezik, što mi je kasnije mnogo značilo u trenerskoj karijeri. Radio sam sa divnim čovekom i izuzetnim stručnjakom Aleksandrom Tarhanovim, koji je snažno uticao na moje fudbalsko i trenersko razmišljanje“, priča Rašović.

Za reprezentaciju SR Jugoslavije zabeležio je pet nastupa.

„Uglavnom su to bile turnirske utakmice u kojima su igrali fudbaleri iz domaće lige. Konkurencija je bila jaka, sa igračima iz Španije, Italije, Francuske, Engleske i Nemačke. Pet nastupa je realnost u odnosu na kvalitet koji sam imao u tom trenutku“, skroman je Rašović.

Po završetku karijere opredelio se za trenerski poziv. Vodio je mlađe kategorije Partizana, Teleoptik, prvi tim crno-belih i osvojio titulu prvaka Srbije 2013. godine. Zatim je radio u Dinamu iz Minska, Napretku iz Kruševca, a potom u arapskim klubovima: Al Fajsali, Al Dafra, Al Vahda i Al Feiha.

„Partizan mi je zarobio srce. U Dinamu iz Minska imao sam dve divne godine. To je bilo vreme dominacije BATE Borisova. Te sezone izgubili su samo dve utakmice kod kuće – od Barselone i Dinama iz Minska. Mi smo ušli u Ligu Evrope, prošli teške kvalifikacije i igrali protiv izuzetno kvalitetnih klubova u grupi. Ta sezona je u velikoj meri odredila tok moje trenerske karijere. Kasnije su došle arapske zemlje. Saživeo sam se s tim mentalitetom, shvatio šta im je važno. Imamo sličnu energiju. Pravim rezultate klubovima koji me angažuju. Šta njima treba, ja im dajem. Za sada sam tu, a videćemo šta nosi budućnost“, kazuje Rašović.

Proglašen je za najboljeg trenera u Saudijskoj Arabiji u sezoni 2017/18.

„To je nekako prošlo ispod radara i vi ste prvi koji o tome govorite. Bio sam u Napretku iz Kruševca, ali su drugi odlučivali o pobedniku. Sudije su radile užasne stvari. Otišao sam u inostranstvo ogorčen. To je zemlja gde je sve pošteno i gde uspeh zavisi isključivo od vas. Rade treneri iz celog sveta i dobiti priznanje je izuzetno teško. Upravo zato mi je ono toliko drago“, priča Rašović.

Na kraju, malo o Partizanu, koji je trenutno prvi u šampionatu Srbije.

„Trudim se da pratim dešavanja u Srbiji koliko mi obaveze dozvoljavaju. U Partizanu ima mnogo lepih stvari, naročito sa mladim igračima. Očekivao sam pojačanja. Za titulu su potrebna još najmanje dva kvalitetna igrača. Biće teško, jer je Crvena zvezda finansijski moćnija i lakše dolazi do pojačanja. Mislim da je trebalo rizikovati i dovesti dva ili tri vrhunska igrača – tada bi titula bila naša. Ovako će biti teško, ali videćemo“, zaključuje Rašović.

Vuk Rašović danas radi daleko od kuće, ali nije vuk samotnjak. Tamo gde je on, uvek ima mnogo mladih ljudi koji slušaju i uče.

Od boljeg od sebe…