Miodrag Krivokapić

NIKŠIĆ -  Miodrag Krivokapić pripada onoj plejadi fudbalskih asova koji je zlatnim slovima upisan u istoriju Sutjeske, Crvene zvezde, reprezentacije Jugoslavije i više klubova u Škotskoj. Danas je trener na Ostrvu i sve češće razmišlja o povratku u Nikšić ili Beograd.

Jubileji nas odvedu mislima do ljudi koji su svojim trajanjem i uspesima obeležili i naše živote. Jedan od njih će 6.septembra nazdraviti svom 62.rođendanu, neka mu je sa srećom. Rođen je u Nikšiću, fudbalsku zrelost doživeo u Sutjesci, onoj koja je u juniorskoj konkurenciji uspela da postane šampion fudbalski velike i moćne Jugoslavije. Onda je u Crvenoj zvezdi postao njen pouzdani vragolan koji se zasluženo radovao svakom uspehu Beograđana.

Gost Sportskog žurnala je Miodrag Krivokapić, defanzivac za sva vremena, čovek za primer, sportista od rođenja.

„Veliki pozdrav svim vašim čitaocima. Hvala vam na pozivu, predivnom uvodu i lepim rečima“, rekao je Krivokapić na početku razgovora.

Za njega se govorilo da je kremen – kamen, zatim gorštak mekog srca, pa reprezentativac bez poraza i tako dalje. A sve je počelo u Sutjesci, onoj koja je slovila za rasadnik talenata. Stadion kraj Bistrice, pretpostavljamo, njegova je ljubav neprolazna.

„Rođen sam u Nikšiću, odrastao tu. Prve korake načinio sam u Sutjesci. I ona i Nikšić su moje velike ljubavi. Otišao sam u Beograd 1983.godine, ali u rodni grad rado se vraćam. Tu mi žive dva brata i sestra. Nažalost, roditelji mi nisu više živi, kao i najmlađi brat. Verujem da ću se vratiti u Nikšić. Mnogo mi nedostaje“, otvara dušu Krivokapić.

Trebalo je da u Crvenu zvezdu dođe u leto 1982.godine, a nije.

„Prvi ugovor sa Sutjeskom potpisao sam u oktobru 1977.godine. Zakon je rekao da ugovor koji se potpiše u toku sezone, produžava se za godinu dana. Onda sam 1981.godine bio u JNA, a 1983.kao slobodan igrač prešao sam u Zvezdu, moja želja je ostvarena“, pojašnjava on.

Miodrag Krivokapić je u crveno – belom dresu proveo pet sezona, radovao se  dvema titulama i jednom trofeju Kupa Jugoslavije. Lep učinak, ako se zna koliko su tada bili jaki Partizan, Hajduk, Dinamo, Sarajevo, Vardar, Željezničar, Velež, Rijeka, ma svi jugoslovenski prvoligaši.

„Liga je bila izuzetno jaka. Prisutno pravilo da igrači ne mogu otići u inostranstvo pre 28. godine. Dugo su igrali zajedno, klubovi su napredovali, takmičenje je bilo jako. Bila lepa vremena. Bili smo mlađi, a mladost donosi lepotu. Svoju prvu utakmicu za Zvezdu igrali smo protiv Slobode iz Tuzle. Čuvao sam nebeskog skakača Mersada Kovačevića i pobedili smo sa 3:0. Svaki klub imao je po pet,šest vanserijskih igrača. O, kako je sve bilo lepo“, setno će Krivokapić.

Kada je iz Nikšića dolazio u Beograd kao da nije bio svestan paklene konkurencije: Zoran Banković, Dragan Miletović, Ivan Jurišić. Trener je bio Gojko Zec, ali je „prosvetao“ kod Velibora Vasovića kome su tada najbliži saradnici bili Vladica Popović i Vojkan Melić. Bio je odličan protiv moćnog Reala, a pamti se da je Vaske rekao:“Krivi je bolji igrač nego što sam ja bio!“ Od tada je igrao sve bolje i bolje.

„Konkurencija je bila jaka. Međutim, kada sam čuo da je Crvena zvezda zainteresovana za mene nije bilo dileme. Došao je Zoran Banković, a Marko Elsner, Dragan Miletović, Ivan Jurišić, kao i Miroslav Šugar su bili tu. Verovao sam u sebe. Imali su prednost u odnosu na mene koji je došao iz malog mesta. Radio sam predano, dobio sam svoju šansu i iskoristio je. Protiv Slobode sam bio sjajan, a Banković se vrati protiv Benfike , oporavio se od povrede, i nikom ništa. Ipak, Vasović me preporodio i bio sam zamenik kapitena Dragana Stojkovića, bio sam član Izvršnog odbora Zvezde. Rad i trud su jedino merilo, donose rezultate. Tako i ovde u Škotskoj. Isplati se uloženi trud, bez rada nema ništa“, pojašnjava on.

Karijeru je nastavio u Škotskoj. Ređali su se klubovi: Dandi junajted, Madervel, Rejt Rovers i Hamilton. Tamo gde je igrao ostao bi u najlepšim sećanjima navijača, poklonika fudbala. Brojnim fudbalerima defanzivnih zadataka to nije pošlo za rukom, njemu jeste. Formula je poznata.

„Igrao sam za više klubova ovde. Prvi igrač na Ostrvu sa naših prostora je Ivan Golac. Igrao je u Sauthemptonu. Posle mene došli su Miloš Drizić, Gordan Petrić, Zoran Lemajić, Dragoje Leković i još jedan broj njih. Navijači su voleli da odigram pas, dubinsku loptu. Imao sam tehniku, a to narod voli. Bio sam jedan od prvih stranaca ovde. Bio sam fizički stabilan, igrao sam fudbal, a to se na ostrvu oduvek cenilo. Voleli su me navijači“, ponosan je Krivokapić.

Ima pet nastupa za reprezentaciju. Jedan je od retkih asova koji ne zna šta je poraz u državnom timu. Pobeđena je Turska u Smirni sa 3:2. U Velsu se slavilo sa 2:1. Protiv Italije i SR Nemačke bilo je 1:1. U Ovijedu su dobili Špance sa 2:1. Praktično, samo se jedna utakmica igrala na tlu drage Jugoslavije, a moćna generacija, čiji je i on bio deo, rušila je sve pred sobom. Ko da se ne podiči tim ostvarenjima...

„Mnogo sam srećan zbog toga. Odigrao sam pet mečeva u jakoj konkurenciji, a znatno više za olimpijsku selekciju. Selektor A tim bio je Ivica Osim, veliki pedagog, odličan stručnjak i izuzetan čovek. Voleo je fudbal kakav sam i ja voleo. Drago mi je da sam bio deo tog tima, cele te priče i što sam nastupao u vreme dragog Ivice Osima“, ushićeno će Miodrag Krivokapić.

Čitavu deceniju proveo je kao fudbaler u Škotskoj, a po dolasku u Dandi junajted potpredsednik kluba  pregledao ga je i konstatovao:“Nikada nisam video spremnijeg igrača“. Eto, zato i ne čudi onaj naslov u nemačkoj štampi kada je čuvao opasnog Rudija Felera, pisalo je: „Krivokapić kao policajac!“ Tako se govorilo i pisalo o Krivokapiću, a bio je profesionalac od glave do pete i sve u vreme kada se igrao atomski fudbal.

„Tako ste me lepo predstavili, čak mi je malo i neugodno. Mada, sve je tako bilo. Volim fudbal, volim sport. Izađete na teren, čeka vas 30 ili 50 hiljada ljudi, nekada i svih sto hiljada. Trudio sam se da odigram najbolje što je moguće. Da, bio sam profesionalac. Nekada se igra ispod očekivanja, ali nikada nisam bio nespreman. Fudbal je moj život i da sada počinjem karijeru, još kvalitetnije bih radio, iako se čini da sam pružio svoj maksimum“, ističe on.

„Krivi“ je ostao u fudbalu. Godine 2003.vratio se u svoju Crvenu zvezdu i bio pomoćnik Zoranu Filipoviću. Ipak, ispostavilo se da mu je Ostrvo neka vrsta sudbine.

„Dobio sam poziv i došao sam za pomoćnika Zorana Filipovića, pošto je Boško Đurovski postao trener Radničkog iz Obrenovca. Tada je predsednik bio Dragan Džajić, o kome mislim sve najlepše. Imali smo korektan odnos. Kasnije sam radio u omladinskoj školi, da bi 2008.godine dobio poziv Seltika. Sve u vreme kada je stariji sin Balša završavao gimnaziju, hteo je da studira, a i mlađi Matija je bio u mlađim selekcijama Zvezde“, obrazlaže Krivokapić.

Sinovi mu danas nisu u najpopularnijem sportu.

„Nisu. Izrasli su u divne ljude. Balša je sa nama, radi. Mlađi Matija je u Londonu, oženjen je. Kćerka mu je, Bela, navršila godinu dana 12.avgusta. Ona je naša najveća sreća. Eto, nisu u fudbalu, ali daleko mi je važnije da su čestiti i dobri ljudi“, podvlači Krivokapić.

Dva brata žive u Nikšiću, sestra u Beogradu. Da li je moguć povratak Miodraga Krivokapića u Sutjesku ili Crvenu zvezdu, a oboje su mu velike dragocenosti?

„Imam dva brata u Nikšiću i jednu sestru u Nikšiću, a jednu u Beogradu. Šta znam, približava se penzija. Da, planiram povratak u Nikšić ili u Beograd. Da uživamo sa porodicom i prijateljima. Samo da posluži zdravlje, a ovo oko povratka u Zvezdu ili u Sutjesku, nikad se ne zna“, skromno će Krivokapić.

Zahvalili smo mu na razgovoru, uljudnost mu je prisutna u svakoj reči, a on je zaključio:

„Hvala vam na pozivu. Obradovao me Sportski žurnal. Cenim ljubaznost kod ljudi. Veliki pozdrav vašim čitaocima!“

Uvek su dela činila ljude posebnim. Ono što je Miodrag Krivokapić ostvario u fudbalu svrstalo ga je u porodicu velikih.

Tu mu je mesto za sva vremena...