Miodrag Živlajević u dresu Partizana

BEOGRAD – Iako nikada nije skrivao da je veliki navijač Crvene zvezde, Miodrag Živaljević je karijeru uspešnog fudbalera izgradio u redovima Partizana. Čak je četiri puta upisao se u strelce u direktnim okršajima sa klubom koji mu je na srcu. Jedno vreme ovaj Šumadinac živeo je u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je shvatio da bez rodnog Kragujevca, pa Beograda i Srbije jednostavno ne može.

Nijedna individualnost, baš kakvu je imao Miodrag Živaljević, nije izrasla i sazrela do kraja, to je valjda i sudbina izuzetno talentovanih ljudi. A da je Živaljević bio majstor fudbalske igre, da je bio ljubimac navijača Partizana, nema dileme. Štaviše, baš kao svi ekstra talentovani on je verovao u sebe i u svoju snagu.

Mnogo toga što izdvaja posebne, baš kakav je Živaljević bio, ne uklapa se u životne klišee, naprotiv: bio je beskrajno posvećen Partizanu, a kao dečak i sve do danas navijao je za Zvezdu. Kod vrhunskih sportista i to je moguće.

Šumadijo, majko mila… Jedna lepa pesma tako glasi. Rođen je 9.septembra 1951.godine u Kragujevcu, odlazio u beli svet i vraćao se, ali Šumadija gde je stasavao zauvek je za srce prirasla.

„Vrlo sam ponosan što sam rođen u Kragujevcu, velikom gradu po istoriji, ne po površini. Ponosan sam Šumadinac i gde sam dolazio ja sam potencirao da sam iz Kragujevca“, započeo je razgovor Miodrag Živaljević.

Fudbalski je stasao u Radničkom iz rodnog grada, pa u leto 1969.godine prešao u Partizan gde će odigrati 288 utakmica i postići 88 golova. Lepe brojke, ali utisak je da je u Beogradu često trpeo nepravde. Vredeo je više od onog što mu je dato, ako zaključci nisu nespretno formulisani.

„Ja sam za Partizan potpisao ugovor 8.novembra 1968.godine, a debitovao sam 3.avgusta 1969.godine. Igrala se tada Liga šampiona, takmičenje gde smo se nadmetali sa klubovima koji su bili šampioni Jugoslavije. Ja sam postigao gol na Koševu, pobedili smo Sarajevo sa 2:1. Jako sam ponosan na svoju karijeru, a to da sam imao kvalitet vrhunskog igrača, pa to će potvrditi svi iskreni navijači Partizana i Zvezde koji pamte to doba“, naglašava Živaljević.

Postigao je 4 gola u večitim derbijima, u vreme kada su međusobni dueli Partizana i Zvezde bili fudbalska simfonija, igrali su se i pred svih 100 hiljada ljudi, plenili kvalitetom, golovima, drugarstvom…

„Tada su nas gledali 55.000 ljudi na JNA i 20.000 duša ostane ispred kapija. Na Zvezdinom stadionu bilo je svih 100 hiljada ljudi. Nikada nije bilo incidenata, mrlja. Nije lako dati četiri gola Zvezdi u kojoj je igrao tako veliki as i čovek kakav je bio Dragan Džajić. Sećam se da smo poveli mojim golom, meč je završen nerešeno 1:1. Ja sam izveo slobodan udarac sa 35 metara, lopta je pogodila Blekija Bogičevića i završila u mreži. Pita me sutra  na treningu naš trener Velibor Vasović kako sam imao toliku snagu da pogodim iz daljine, a ja mu u šali odgovorim: ’Vaske, da si i ti imao takav šut i ti bi to radio!’ Šalili smo se, jer smo se poštovali“, priča Živaljević.

Jedan podatak govori da je nekom prilikom kada su igrali Partizan i Zvezda svoju šansu čekao sa klupe, da je Dragan Džajić pravio bravure na terenu, a Živaljević kao veliki zvezdaš povikao je:“Bravo, velemajstore!“ Tadašnji trener Partizana Gojko Zec ga je kritikovao zbog toga, a on kasnije dva puta sedao na klupu crveno – belih. Čini se da Miodrag Živaljević nikada nije skrivao da za Zvezdu navija, da Partizan voli, da se legendarnom „DŽaji“ neprekidno divio, odavao mu komplimente kao fudbalskom velemajstoru.

„To je tako bilo. Novine su ga malo drugačije interpretirale. Ja sam se divio velikom igraču, a Krojf je bio moj idol tada. DŽaja je bio velemajstor fudbala. Treba se diviti onom što vredi. Pokojni Gojko Zec nije se poneo pedagoški, ispoljio je sarkazam, a kasnije je mene prekomandovao u omladinsku selekciju zbog tog gesta. Nije to bio ispravan gest trenera velikog kluba kakav je Partizan“, pojašnjava Živaljević.

Napustio je Humsku sa 25 leta i prešao je u Spartak. U Subotici je proveo godinu dana, ali mnogo je pristalica „crno – belih“ koji i danas veruju da je sve moglo biti drugačije.

„Tada sam imao konflikt sa trenerom Tomom Kaloperovićem, a ne znam zašto me degradirao i na sastancima i na utakmicama. Trebao sam dobiti stan, to je bila obaveza Partizana. Već sam imao suprugu i sina. Pitao sam kada ću dobiti stan, odgovor je bio da ja ne putujem sa Partizanom na pripreme. Bio sam odstranjen iz tima. Imao sam sreću da sam upoznao Pericu Radenkovića koji mi je omogućio mirniju budućnost. Izdržavao me je dok sam bio u vojsci, pa sam prešao u Spartak, jer ako sam amater mogu pre 28.godine otići u inostranstvo. Imao sam tu sreću da se sve tako dogodilo“, nastavlja Živaljević.

Inostranu karijeru započeo je u Nirnbergu, klub se s njim vratio u Bundesligu. Onda je poslušao Ivana Ćurkovića i prešao u Olimpik iz Liona. Tamo je u dve utakmice baraža za opstanak postigao 4 gola. Nastavio je u Renu, pa se odlučio za kiparsku Larnaku, a nakon toga dve sezone igrao je preko okeana i sa 33 godine okončao karijeru. Sve u svemu, ističe, zadovoljan je ostvarenim.

„Mogu vam reći da sam među najsrećnijim ljudima u svetu. Moj profesor latinskog i istorije u kragujevačkoj Gimnaziji Dragiša Ristić puštao me da dolazim po Srbiji da nastupim u raznim selekcijama, da me ljudi iz Partizana i Zvezde vide, primete. Kasnije sam upoznao Radenkovića, pa mog druga Ćurkovića koji mi je pomogao da potpišem za Lion. Onda sam otišao u SAD, igrao dobro i karijeru završio 1984.godine“, napominje Živaljević.

U SAD-u nije radio u struci, bio je taksista.

„Imao sam svoju fudbalsku školu, pa sam bio trener u jednoj gimnaziji. Imao sam ime na severoistoku zemlje. Nastavio sam da živim tamo, bio sam oženjen, a doveo sam i sina iz Srbije da završi fakultet tamo. Amerika je pogodna da uspeš ako si sposoban da uspeš. Hteo sam da upoznajem ljude i njihove sudbine, pa sam kupio automobil i bio taksista. Ustanem ujutro u 3 časa, uživam da napravim uslugu mušteriji. Spojio sam dobro i korisno. U suštini, sve što sam u životu radio i postigao navodi me da kažem da sam srećan i zadovoljan čovek“, dodaje Živaljević.

Vratio se u Srbiju, deca su ostala daleko od kuće. Koliko često potomci dolaze u Beograd i Kragujevac?

„Moj sin je ranije dolazio češće, sada je bio ovde nakon pet godina. Supruga Jadranka je ovde živela, a tamo sam sa Amerikankom dobio kćerku pre 35 godina. Sa Jadrankom sam ostao u više nego korektnim odnosima. U životu sam dosta čitao, komunicirao sa ljudima i zaista sam upoznao mnoge velike, priznate i važne ljude širom sveta. I to je važno, ako hoćete da budete uspešni. I navijam da moja deca budu uspešna i jesu“, ističe nekadašnji as Partizana.

Britak na jeziku, ratnik na terenu, uvek moderno obučen, voleo je da se druži, da izlazi, da okuplja prijatelje. Ali, nije umeo da ćuti. I to ga je često koštalo. Negde smo pročitali da je Miodrag Živaljević umeo da kritikuje i Tita, da u Partizanu traži ono što mu pripada, pa je postao crna ovca, a talenat mu je nudio da bude crno-beli gorostas kakvih je malo bilo u Partizanu. Ipak, hvala čuvenom golmanu Perici Radenkoviću što nije dozvolio da karijera Miodraga Živaljevića bude dovedena u pitanje, a brojni prijatelji se ne smeju zapostaviti i danas kada je daleko od fudbala.

„Ja sam i danas ostao veliki prijatelj sa Pericom Radenkovićem. On je 1.oktobra navršio 87 godina. Svaki put čestitam mu rođendan. On je moj drugi otac. Dalje, volim da sretnem Ivana Golca, Ivana Ćurkovića, Nenada Stojkovića, Radeta Zalada, Refika Kozića, kada dođe iz Amerike.  To su moji prijatelji, s njima sam delio i dobro i loše. Odlazim u razne lokale i restorane, volim da komuniciram sa ljudima raznih profesija, pa imam mnogo prijatelja“, podvlači Živaljević.

I za kraj, nešto što je moglo biti na samom početku: Srbija na planetarnoj smotri fudbala u Kataru naredne godine. Podvig, nego šta?

„Kako da ne. Prezadovoljan sam kako su naši reprezentativci odužili se svojoj Srbiji igrom u Lisabonu. Veliko hvala Draganu Stojkoviću Piksiju i smatram da je uspeh kvalifikovati se u tako složenim uslovima i kada je jaka konkurencija. Zahvaljujući Piksiju i onome kako on radi Srbija se neće osramotiti u Kataru. Piksi je veliki vođa“, zaključio je Miodrag Živaljević, nekadašnji golgeter Partizana.

Minule su godine, mnogo toga ovovremeno nije ni nalik na njegovo fudbalsko doba, ali on je i sada ostao dostojan svoje individualnosti – Partizan mi je uvek bio i ostao u srcu, a ne mogu reći da se ne radujem i Zvezdinim uspesima! Uvek gospodstveni Miodrag Živaljević!

Iskren do kraja…