MARIBOR – U vreme kada se govorilo da će postati peta Zvezdina zvezda, Milko Đurovski postao je napadač Partizana. Pristalice „crveno –belih“ nikada mu nisu oprostile takav potez, a on poručuje: „Zvezdu volim više od sebe, ali opet bih isto učinio!“

Biti veliki najčešće znači biti neshvaćen. Ako se to za nekoga u fudbalu može da kaže onda je neshvaćen, a veliki bio Milko Đurovski. LJubimac navijača ma gde da je igrao, znalac najplemenitijeg kova.

Jednostavno, majstor fudbala!

Za naše čitaoce započeo je razgovor tako što je govorio o tome šta je za njega fudbalska lopta, odnosno pojasnio je da je fudbal njegova igra života.

„Napravili su od te igre nauku, a ona je samo dečačka igra. Provučeš loptu kroz noge, raduješ se, daš gol. Nikada fudbal nisam shvatao kao profesiju, to je za mene igra. Eto, sada se vrte ogromni novci, igrači slušaju kako treba da rade, kako treba da igraju. Zaboravlja se da u moje vreme dođe 100.000 ljudi da nas gleda, aplaudiraju nam. Pa, Ameri su oduševljeni kada neko dobije žuti ili crveni karton. Dakle, za mene je fudbal uvek bio igra i ostaće to. Bolje reći, fudbal je zabava“, kaže Milko Đurovski.

Rođen je  u Tetovu 26.januara 1963.godine i nakon Teteksa stigao je u onu porodicu koju mnogo voli. Za prvi tim Crvene zvezde igrao je šest sezona, radovao se dvema titulama i isto toliko uspeha u nacionalnom kupu. Kaže da je Crvena zvezda i tada i danas mnogo mu značila.

„Zvezda je za mene svetinja. Moj otac je navijao za Zvezdu, Boško, ja. U porodici Đurovski Zvezda je uvek bila na prvom mestu. Sećam se, još kao dete, otac je imao konje, svinje, krave. Mi kao deca treba da ih čuvamo, ama mi smo hteli da slušamo radijske prenose. Moj otac je svojatao Dragoslava Šekularca. I Šeki je dolazio da poseti grob našeg pokojnog oca. Ostvario se san Boškov i moj da dođemo u Zvezdu. Jednostavno mi je Zvezda sve. Nikada nisam protiv Zvezde rekao ništa loše, bez nje bih bio niko i ništa. Zvezda mi je pružila sve, sve mi je dala, uvek ću za nju navijati. Naravno, volim i Partizan, tamo sam igrao i to je tako“, obrazlaže Milko.

Prešao je u leto 1986.godine u tabor večitog rivala. Sa Partizanom je osvojio po jednu titulu, kup i Superkup Jugoslavije. Možda tada nije bilo prirodno da iz Zvezde pređe u Humsku, i obrnuto,  ali on kaže da bi isto sve i danas ponovio.

„Meni je bilo važno da dajem golove, da je publika zadovoljna. Rekoh, fudbal je za mene zabava. To su navijači voleli. Kada sam se ja rodio, tih godina, krenulo je oko zarade, od Šekija i Džaje. Ovi danas zarađuju koliko hoće, ali malo je majstora poput ove dvojice, pa Pižon Petrović. Međutim, meni je Zvezda bila sve i najvažnije mi je bilo da igram tamo, ali sa strane su uvek igrači imali prednost, a meni su govorili da sačekam.’Oni su naši’, govorili su za nas koji smo prošli mlađe selekcije. Čini mi se da je veliki Bata Živojinović rekao:’Sigurno je bio dobar igrač, čim je igrao i u Zvezdi i u Partizanu’. Da, sve mi je Zvezda, ali opet bih prešao u Partizan“, poručuje Milko Đurovski.

U vreme prelaska u Partizan, njegov bivši klub angažovao je Dragana Stojkovića Piksija. On će postati peta Zvezdina zvezda, a govorilo se da su bila prisutna razmišljanja da Milko Đurovski pre Piksija to postane.

„Dragan Stojković Piksi fenomenalan je igrač, a mene titule nisu interesovale. Ni lične ni klupske. Igrao sam za publiku. Džaja i Cvele su izabrali ga za petu Zvezdinu zvezdu, neka su, odličan je igrač. Inače, ja ne bih mogao to ni biti, ja sam Makedonac i ponosan sam na to, a to se tada gledalo. Ponavljam, nije me interesovalo da li osvajamo titule i kupove, hteo sam da me navijači pozdravljaju, tapšu, sa mnom sednu i popiju piće. Međutim, prešao sam u Partizan jer me Zvezda nije ispoštovala, nije mi dala stan, a obećao sam ljudima iz Partizana da ću doći. Dakle, mnogo volim Zvezdu, ali opet bih prešao u Partizan. I on mi je drag, kao i Groningen“, pojašnajva mlađi Đurovski.

Uvek su večiti derbiji bili nešto posebno. Milko Đurovski odigrao ih je 14. U crveno – belom dresu osam, u crno – belom 6. Za Zvezdu 6 golova, za Partizan dva. Večiti derbiji su večita inspiracija, priča bez kraja, povod za slavlja, a on je baš umeo da se raduje.

„Uživao sam kada igram protiv Partizana ili Zvezde, ali i protiv Hajduka, Dinama, Ajaksa, PSV... Međutim, mene statistika ne interesuje, mene zanima igra, uživancija, reakcija navijača. Ja kada igram protiv mog brata Boška Đurovskog, čast njemu, ali sve činim da ga pobedim. E, sada, zaradila je i moja generacija lepo, ovi kasnije posebno. Međutim, kakvi su fudbaleri bili Džajić, Pižon, Dule Savić, Filipović... Kada ih gledaš ima da se smrzneš. Sve velemajstori, a nisu ni blizu zaradili kao ovi danas. Hoću da kažem, bili su veliki fudbalski umetnici, a ne za lično po svaku cenu. I ja nisam igrao za zaradu, igrao sam za utiske ponajviše“, dodaje on.

Seltik – Partizan, ko to da zaboravi? Partije Milka Đurovskog bile su takve da se lako preporučio Groningenu. Tamo je u jednoj sezoni postigao 14 golova, dovoljno da Groningen ostvari najveći uspeh u istoriji. Shvatio je da Holandija hladna nije.

„Kada sam došao u Groningen, Ajak i PSV imali su fenomenalnu ekipu, a mi smo bili prilično stariji. Kući nismo izgubili niti jednu utakmicu. Mene to nije zanimalo, ja sam njih učio kako da budemo kao tim, pa da idemo na roštilj, pa u kafanu. I taj timski duh preneli smo na teren i ostvarili smo cilj. Da pojasnim, u Partizanu sam se jednom toliko pripremio da je Fahrudin Jusufi mislio da ću dati 50 golova u sezoni. Onda smo se posvađali. Na jednom prijateljskom meču zahtevao je negde tamo da igram, traže navijači. Ja sam rekao da bih želeo da odmaram Onda mi je rekao da igram , da dam tri gola i slobodan sam. Ja za prvih 15 minuta dam tri gola, a on ne dozvoljava da napustim igru. Ne volim kada me prevare“, priznaje Milko Đurovski.

Igrao je još i u Francuskoj i u Sloveniji, a  mogao je igrati gde hoće. Ima šest nastupa za Jugoslaviju, postigao je dva pogotka, te tri nastupa u makedonskoj reprezentaciji. Malo čudno da ove brojke nisu veće, ozbiljnije, uverljivije.

„Trebao sam da idem na EP u Francuskoj, ali imao sam potres mozga. Onda sam trebao da idem na turneju, selektor Toza Veselinović je rekao da sam siguran putnik, ali... Nisam se opteretio koliko da imam nastupa, mada bih voleo da su brojke veće. Išli smo u reprezentaciju da igramo srcem, ali i da se odmorimo. Srbija je jesenas srcem odigrala u Lisabonu. Zato je i uspela. Voleo bih da imaju lep rezultat u Kataru“, iskreno će Đurovski.

Posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u Severnoj Makedoniji, u Sloveniji i u Republici Srpskoj.

„Vodio sam Vardar, Belasicu, Maribor, Naftu, Dravu, Rudar iz Prijedora, Slaviju, bio u Slovačkoj. Na svakom mestu sam dao ostavku. Ne dam da mi se neko meša, da urgira da neki igrač igra. Dobri se igrači ne guraju, forsiraju se samo loši, a to kod mene ne prolazi. Komšija komšiju gura, svi glume velike trenere, svi sve znaju, a rade onako kako im se kaže. Eto, zato nisam bio selektor Severne Makedonije. U Srbiji nisam bio trener, jedni me neće jer sam prešao kod drugih, a drugi znaju da volim prve i to je to“, govori Đurovski.

Da nije bio vrhunski fudbaler, verovatno bi na polju estrade ostvarili mnogo. Snimio je duete sa Lepom Brenom i sa Anom Bekutom, a Miroljub Aranđelović Kemiš pripremio mu je album. Fudbal je,ipak, pobedio.

„Nisam bio rob fudbala. Snimio sam pesmu. Sa Kemišem sam trebao snimati. Malo ovo, malo ono. Međutim, ponavljam da nisam bio rob fudbala. Fudbal je bio i ostao igra i zabava“, kratko će on.

Njegov stariji brat je Boško, takođe ljudina prve klase, bio je i kapiten Crvene zvezde. Srce ne ume da greši. Ko je Milku Đurovskom više srce osvojio – Zvezda ili Partizan?

„Zvezda, Zvezda, Zvezda i uvek će biti Zvezda. Isto bih uradio kao i 1978.godine kada sam došao u Zvezdu. Isto bih uradio kao i 1986.kada sam prešao u Partizan. Mogu da me vole ili ne, uvek ću da navijam za Zvezdu. Mogu da me brišu ili ne, da me izbace iz klupske istorije, ali neko će negde zapisati da sam igrao u oba najveća kluba na prostorima bivše Jugoslavije“, zaključio je ovaj razgovor Milko Đurovski.

Celi životni put Milka Đurovskog, a pogotovo fudbalski, govori i donekle upozorava da najdarovitiji najčešće ostaju za sva vremena velika deca. Jer, ona su iskrena i ne umeju drugačije. Možda upravo zbog toga fudbalski velemajstor Milko Đurovski ostao je da se pamti do današnjih dana, kao nešto posebno.

I teško ponovljivo...