Anel Karabeg - Arhiva Tempa

SEĆANJA

Anel Karabeg, „veznjak“ Veleža, Burgosa, Osijeka, Šibenika...

MOSTAR – Nekadašnji prvotimac Veleža Anel Karabeg trenutno je na čelu Omladinske škole „rođenih“. Kaže da se ne živi od uspomena, ali rado se priseti svega lepog što je doživeo kao fudbaler u Mostaru ili kao vojnik u Banjaluci.

Vreme je mostarskih kiša, iako nije proleće, ali period u kojem su Anel Karabeg i družina ispisivali najsvetlije stranice Veležove istorije nikada nije prošao. Niti će. Jednostavno, svojim uspesima, pobedama, igrama, trofejima svrstali su se u galeriju nezaboravnih. Semir Tuce, pa Jurići, Kajtaz, Prskalo, Barbarić, Hadžiabdić, Vladić, Kalajdžić, Petranović, Đurasović, Tanović, Skočajić, pa junak ove priče i tako dalje, a nešto ranije čuveni mostarski BMV, od Veleža su stvorili klub koji se voli.

Naš gost je Anel Karabeg, nekada vrsni fudbaler sredine terena.

„Dobar vam dan, svako poštovanje. Hvala vam na pozivu i želim da pozdravim sve vaše čitaoce. Hvala vam što pamtite moje doba. Imao sam sreću da igram u zlatnom vremenu“, počeo je razgovor sa Anelom Karabegom.

U Veležu je proveo devet igračkih sezona, bilo je i golova, a odigrao je zvanično 201.utakmicu. Šta je taj klub za Anela Karabega?

„Taj klub je za mene sve. Detinjstvo, mladost, sve i u ovim godinama. Da ne govorim sada o svim rezultatima, o ljudima koji su tada činili Velež, sva ona druženja, prijateljstva, svi oni veliki igrači, divna putovanja, uspesi...“, sa uzdahom govori Karabeg.

Bio je u Veležu 1981.godine kada je savladan Željezničar sa 3:2 u Kupu zemlje koja je bila i lepa i draga. Bio je u Veležu i 1986.godine kada je sa 3:1 pao zagrebački Dinamo u finalu najmasovnijeg takmičenja Jugoslavije. Svojim sećanjima Anel Karabeg vraća se u svoje doba i na dva skoro najvažnija događaja i uspeha za tim iz Mostara.

„Jedna ispravka, služio sam vojsku u Banjaluci kada se igrao kup protiv Želje. Igrao sam Balkan kup i onaj 1986.protiv Dinama. Trijumf nad Sarajlijama proslavio sam sa drugarima u Kasarni Kozara u Banjaluci, bio sam vojnik. Ono finale iz 1986.godine u Beogradu, više desetina hiljada Mostara došlo je da nam pomogne. Savladali smo Dinamo koji je vodio veliki Miroslav Ćiro Blažević. To zauvek ostaje u sećanju. Pa, onaj doček u Mostaru. Ne može se i ne sme se zaboraviti tako nešto“, priča Karabeg.

Imao je Velež priliku da bude šampion zemlje, to mu je nedostajalo, ali poslednji meč sezone bio je na „Tušnju“. Slobodu je samo trijumf čuvao od eliminacije u rang niže. Šteta da se klub koji su mnogi voleli nije okitio šampionskim lovorikama.

„Šteta! Bio je to čudan dan. Poveli smo, Tuce je bio strelac, ali sudija Glavina dosudio je dva jedanaesterca za Slobodu. Da smo po tropskim uslovima igrali daleko bolje, ne bi imali šanse da slavimo. Kuhinja je odradila svoje. Policija je tukla naše navijače, nismo imali puno šanse. Tada je bio trener Duško Bajević, a kasnije sa Enverom Marićem imali smo priliku da budemo prvaci, ali smo izgubili u Nišu od Radničkog. Velež je imao pet ili šest prilika da postane šampion Jugoslavije, ali nije uspeo. Ostaje žal zbog toga“, setno će on.

Nakon Veleža, Anel Karabeg nastupao je za Burgos, Eibar, Zadar, Zagreb, Osijek i Šibenik u kojem je završio igračku karijeru 2001., sa 39 leta. Naglašava da je zadovoljan ostvarenim.

„Naravno, zadovoljan sam. Moglo je bolje, moglo je i gore, ali istina je uvek negde na sredine. Bio sam dve godine u Španiji, pa došao u Mostar. Pretio je ratni vihor, ali na preporuku Vahe Halilhodžića ja sam otišao u Zadar. Karijera je išla dalje i u 39.godini završio sam karijeru. Dobro je, ne žalim se“, priča Karabeg.

Malo je igrača iz njegove generacije oblačilo dres reprezentacije. Jaka konkurencija, izuzetan kvalitet igre, krcati stadioni. Sve je bilo kao u najlepšem snu, samo da je bilo poziva selektora.

„Igrao sam jednu utakmicu za mladu reprezentaciju protiv Italije u Padovi. Imam jedan nastup za Olimpijsku reprezentaciju, pozvao me Ivica Osim u Belgiju. Nemam šta da žalim što nemam učešća za A tim Jugoslavije. Toliko je bilo vrhunskih igrača da vam pamet stane. Naravno, voleo bih da sam osetio atmosferu i u toj selekciji, ali život ide dalje“, nastavlja Karabeg.

Posvetio se trenerskom pozivu, pa je radio u Šibeniku, u Veležu, u Imotskom, u Al DŽafri, Novigradu.

„Bilo mi je nekako najnormalnije da ostanem u fudbalu. Još kao igrač završio sam u Zagrebu Višu trenersku školu. Vodio sam juniore Šibenika, došao do prvog tima, pa vodio Velež, bio u Norveškoj dve godine. Na poziv mog sugrađanina i saigrača Hadžiabdića otisnuo sam se pet godina u arapski svet. Onda sam došao u Hrvatsku i sada sam u Veležu. Rad u Veležu i život u Mostaru čine me posebnim, a porodica mi je u Šibeniku“, priča Karabeg.

Na čelu je omladinske škole Veleža. Čime se vodio kada je prihvatio ponuđenu ulogu i ima li u tim mlađim pogonima neko ko bi mogao biti drugi Jurić, Tuce, Kajtaz, Karabeg...

„Bio mi je to izazov. Prihvatio sam poziv pošto su na čelu Veleža ljudi kojima verujem. Volim raditi sa mladim ljudima. Svestan sam da su druga vremena, druga je tehnologija. Igrač se rađa. Uz talenat morate raditi 100%, pa ćete uspeti. Talenata nema kao što su bili Kajtaz, Tuce, Jurić, Skočajić... Danas se radi drugačije. Pre se išlo na znanje, a sada na snagu. Ipak, verujem da će neko od ove dece da postanu prvotimci Veleža“, nada se Anel Karabeg.

„Mi smo raja iz Mostara, sve nas ista ljubav spaja!“. Velež tu raju često povezuje u istinska druženja koja otvaraju one najlepše uspomene na jedno davno, ali zlatno fudbalsko doba.

„I sada se najžim na reči himne koju je otpevao Željko Samardžić. Vidim se sa Ivicom Barbarićem, Predragom Jurićem... Tokom leta se viđamo. Bio je i Semir Tuce ovde, a živi u Švajcarskoj. I za vek postojanja kluba mnogo nas je došlo. Pričamo o tim vremenima. Ostali smo povezani. Ne viđamo se svakodnevno, ali Velež nas je povezao za sva vremena“, ponosno će Karabeg.

Bliži se Mundijal u Kataru, a Karabeg smatra da su velike šanse Srbije i Hrvatske na toj planetarnoj smotri najpopularnijeg sporta.

„Uživam kako igraju i jedni i drugi. Zlatko Dalić mi je prijatelj, bio sam mu pomoćni trener u Emiratima. Živim u Hrvatskoj, normalno je da navijam za nju. Sa druge strane, Dragan Stojković Piksi je velemajstor fudbala, maestralno je posložio ekipu. Srbija me svojim igrama oduševljava. Obe selekcije su za divljenje. Odavno nisam video da je neko nadigrao Portugaliju u Lisabonu kao Srbija. Želim Hrvatskoj i Srbiji visoke domete, voleo bih , ako je to moguće, da se nađu u finalu“, želje su njegove.

Kada dođe proleće i počnu da rumene trešnje mostarske, ubraće Anel Karabeg poneku za sve one koji pamte njega i njegovu generaciju, moćni Velež i jedan period koji, iz današnje perspektive, liči na bajku.

„Kako da ne. Drago mi je da ste se setili i mene. Veliki pozdrav svim čitaocima“, završio je Anel Karabeg.

Čast Starom mostu, Šantiću, Ćoroviću, DŽemici, DŽumhuru, Miši Mariću, mostarskim kišama ili trešnjama kada dođu, ali Velež je za mnoge, pa i za Anela Karabega vrednost koja ne prolazi.

I blagom se ne plaća…

Velež sredinom osamdesetih - Arhiva Tempa