BEOGRAD– Bio je svestan da profesionalni fudbal mnogo traži, mnogo i daje, ali Slobodan Janković živeo je svojim životom. Stigao je da sa Crvenom zvezdom dođe do polufinala Kupa evropskih šampiona, da svojim golovima sruši slavni Liverpul. Danas poručuje da je Crvena zvezda njegova druga kuća i hvali se da protiv večitog rivala nikada nije osetio gorčinu poraza.

Mogli ste da ga hvalite i kudite, svojatate i odbacujete, ali jedno je istina – Slobodan Cole Janković na uzvišen način ispisivao je istoriju svoje Crvene zvezde i sebe vinuo među one sportiste koji se pamte za sva vremena. Mogao je da bude prvotimac Reala, ali on je razmišljao drugačije, a Englezi ga pamte više nego iko drugi, svojim pogocima zaustavio je Liverpul koji je u to vreme bio 28 puta skuplji od Crvene zvezde. Mogao je u Osijeku da peva što i svi drugi, ali njemu se pevalo nešto drugo. Ne kažu uzalud da pravi umetnik igra i pleše i bez muzike.

Rođen je 23.februara 1946.godine u Beogradu. Dorćolac je, otuda su urbani mangupi, verovalo se. Pričao je jednom prilikom da je imao jako teško detinjstvo, prepuno oskudice, da je delio sobu sa jednim prascem. Danas setno gleda na to doba.

„Prošlo je,ipak, mnogo vremena. Mada, ja se ne stidim teškog detinjstva. Tako je to bilo nekada u životu. Nije se imalo, ali ljudi sa beogradske kaldrme voleli su me. Znam da sam sa vršnjacima umeo ukrasti jabuku ili nešto od povrća i onda nam je bilo mnogo lepo. Nikada mi iz glave neće izaći to detinjstvo koje sam ja proveo na Dorćolu“, priča Slobodan Janković.

Ni danas ne ume da objasni kako je dobio nadimak Cole.

„Verujte mi da ne znam. Nikada neću ni saznati. Mene su hiljadu puta pitali. U familiji su me zvali Boban. Kao dečaci smo jurili, zujali, krali voće i povrće. Pretpostavljam da me je tada neko zvao Cole i verujte mi da ni danas ne znam zašto me zovu Cole“, pravda se Janković.   

Kao napadač, prošao je sve mlađe selekcije Crvene zvezde, stigao do prvog tima. I što danas sve više hvali Miljana Miljanića, sve je jasnije da se kod njega mukom ulazilo među 11 najboljih. Čekalo ga je dokazivanje u Slogi Kraljevo, pa u Mariboru. Tamo je igrao kao preporođen, tresao protivničke mreže kao od šale, pa se napokon vratio u klub koji toliko voli.

„Igrao sam desno krilo, kao i moja supruga u svom sportu, a oboje smo nosili dresove sa brojem 7. Kao da nas je i sam Bog spojio. I danas smo živi i zdravi. Šta da kažem, Miljan Miljanić na svetu je bio jedan i ostaće. Bilo bi suvišno da bilo šta pričam o njemu. On je neverovatan čovek, kao da je bio vidovit. Eto, toliko o tome“, nastavio je Janković.

Pričalo se da je prodao nekakvu fintu protiv Karl Cajs Jene, a da  arbitar u onom blatu to nije video, isključio je Dragana Džajića. Možda je Zvezda mogla te 1971.godine da osvoji ono što je postigla dve decenije kasnije.

„Doživeli smo veliku nepravdu. Bili smo u Jeni, a ona ogromna selendra u Istočnoj Nemačkoj. Bilo je možda 5.000 gledalaca, ruskih oficira oko 4.000. teren loš, do kolena smo u snegu igrali. U ono vreme nismo imali kopačke da možemo da menjamo krampone, kao što je nakad bilo. Uhvatili su nas na brzinu, na prevaru. Ja sam imao nekakav konflikt po završetku utakmice koju smo izgubili sa 3:2. Imali smo do svlačionice da idemo stotinjak metara. Jedan domaći igrač me iznervirao, pa sam ga udario, a Džaja nije ni video kada sam ga udario. Sudija koji je desetak metara iza nas bio nije video da sam ga ja udario. Sumnjao je na Dragana Džajića i Zorana Antonijevića i obojici je pokazao crveni karton. Sve dok ne uđemo u svlačionicu možemo biti kažnjeni od arbitara. Međutim, nije Džaja ništa znao do pre godinu ili dve dok mu nisam ja rekao šta je istina. On se čudio, ali tako je bilo. Važno je da smo u revanšu i bez Džaje i Antonijevića prošli Nemce“, kazuje Slobodan Janković.

Imali su priliku da u Kupu pobednika kupova eliminišu Ferencvarš. Poseta je bila rekorda, a Mađari nikada bolji.

„To i Panatinaikos nikada neću zaboraviti i prežaliti. Da smo mi toliko dobro igrali, a pukli smo, pa to je neverovatno. I sve zbog nekog nedosuđenog penala za nas ili dosuđenog za protivnika koji uopšte nije postojao. Uzaludno je da o tome pričam. Ne želim da sipam sirće na nikad zalečene rane. Mislim da Zvezda nikada neće imati takav tim, bez obzira na generaciju koja je 1991.godine osvojila i Kup evropskim šampiona i Internacionalni kup, pa bila prvak Evrope i klupski prvak sveta. Čast svim generacijama, ali ta naša je imala sve. Ipak, nismo uspeli, ali sve se vratilo Zvezdi te 1991.godine“, dodaje Cole.

Crvena zvezda pobedila je Liverpul u Beogradu 24.oktobra 1973.godine. Janković je postigao gol za 2:1, pa isti rezultat ostvaren je i dve nedelje kasnije, a on je ponovo bili strelac. Englezi tužni i u neverici. To se ne zaboravlja.

„Verujte da je tako. To je Liverpul koji je imao četiri ili pet reprezentativaca, koji je imao strašan tim. Mi smo tada bili desetkovani. Jedni kartonirani ili povređeni, drugi su se spremali za SP 1974.godine u Nemačkoj. I danas mi nije jasno da je osakaćena Zvezda uspela da eliminiše Liverpul. Imali su strašno moćan tim, a mi smo uspeli zahvaljujući Miljanu Miljaniću“, tvrdi Slobodan Janković.

U Beogradu je pao i slavni Real, na penale su isprašili Madriđane. U lepom sećanju mu je i taj okršaj. Čudno da je nešto kasnije odbio kofer novčanica i vernost velikanu iz Španije.

„Mnogi od naših igrača potpisali su ugovore negde u inostranstvu. Ostali smo Dragan Džajić i ja. Real je tada imao jedan od najboljih timova, ikada u svojoj istoriji. Imali su pet ili šest reprezentativaca, pa Nemce Brajtnera i Necera. I danas ne verujem da smo uspeli da eliminišemo toliko moćni Real Madrid. Trener Madriđana Miljan Miljanić nije želeo da dođe u Beograd i da vodi tim protiv svoje Crvene zvezde. Zvao me je uveče, pa su kući kod mene bili nekakvi novinari, onda se pojavili ljudi sa koferom u kome je bilo 500 hiljada dolara. To je u to vreme bila nezamislivo velika suma. Rekao sam da ne mogu to prihvatiti, imao sam 27 godina i morao sam u vojsku. Ljudi iz Reala rekli su da zadržim novac, pa posle vojske da postanem Realov. Zvao me Miljan i priznao grešku, dok se Kamačo mučio sa Džajom, ja sam Realu zadavao nevolju. Bilo, ostalo da se pamti“, priseća se Cole Janković.

Marta te 1975.godine nastupio je za reprezentaciju Jugoslavije u Belfastu, protiv Severne Irske. Verovalo se da je trebalo biti više poziva selektora.

„Tada je selektor bio Ante Biće Mladinić. Mi smo u Belfastu igrali sa osam igrača iz Hajduka, deveti sam bio ja, deseti pokojni Moca Vukotić iz Partizana i još golman , pokojni Olja Petrović. Kasnije je i Mocu zamenio neko iz Hajduka. Navodno, predsednik Tito voleo je Hajduk, navijao je za taj klub, pa se išlo da se njemu udovolji. Možda su to bile izmišljotine. Ipak, ne mogu da pričam o toj utakmici koju smo izgubili sa 1:0. Bilo je jako ružno, milicija nas je čuvala celu noć. Jedina smo reprezentacija koja je nakon 15 godina prvi put gostovala u Belfastu. Rečeno nam je da čim sudija svira poluvreme ili kraj da legnemo na zemlju, sa jedne strane su protestanti, a sa druge katolici i pucali su jedni na druge. Kako da igramo fudbal u takvim okolnostima? Kasnije sam gradio inostranu karijeru“, reči su Jankovića.

Sa Crvenom zvezdom osvojio je dve titule, jedan Kup Jugoslavije, trofej superšampiona i Kup prvoligaša. U crveno – belom dresu odigrao je 278 zvaničnih utakmica, postigavši mnoštvo golova. Šta je Zvezda za Coleta Jankovića?

„Igrati za Crvenu zvezdu, pogotovo u ono vreme, bilo je uzvišeno, najveća privilegija. Od dvedesetak utakmica mi smo slučajno gubili jednu. Miljan Miljanić napravio je dupli tim. Primera radi, nisam igrao 50% utakmica zbog nekih mojih gluposti. Voleo sam provod, diskoteke, devojčice, život po Beogradu. On to čuje, pa me pošalje na hlađenje mesec ili dva. Međutim, nisam ljut bio na njega, uspeo sam zahvaljujući njemu. Kada je pošao na operaciju srca u Hjuston, došao sam na aerodrom da ga ispratim i da mu poželim uspešan oporavak. On je tada rekao:’Ovaj mangup mi ni sada ne da mira!’ Ja takvog trenera i čoveka u životu svom nisam sreo“, tvrdi Cole Janković.

Karijeru je nastavio u francuskom Lansu, pa u Osijeku, pa u Mariboru. U SAD-u je čuda činio u malom fudbalu,  karijeru je nastavio u Voždovcu, a okončao je u Sinđeliću. U „Gradskom vrtu“ od orkestra je tražio da mu pevaju „Oj vojvodo, Sinđeliću“.

„Družio sam se sa jednim Srbinom iz Osijeka. Nije bio siledžija, ali njega su se tamo mnogi ustručavali. Ako se dobro sećam, bio je dan pred Novu godinu. Odemo mi u Dalj, u Baranju. Tu smo se proveli. Igrao sam odlično u Osijeku, bolje nego u Zvezdi. Počnu da me provociraju. Pitam muzikanta da mi sviraju Oj Vojvodo, Sinđeliću, ali Cigani se gledaju. Dam 50 maraka za strofu, ako budu tri strofe ima da dobiju 150 maraka. I oni su, iako u šoku, nas ispratili tom pesmom. Svi su bili u neverici. Nakon dva dana sve se stišalo, a meni nisu zamerili jer sam stvarno dobro igrao u dresu Osijeka“, pojašnjava Janković.

Prisetio se i večitih derbija svog vremena.

„Kada bi se ponovo  rodio, ništa menjao ne bih, Zvezda je moj život. Ja sam u taj klub došao 1958.godine. Treba vam i do tri sata da od Dorćola dođete do stadiona Zvezde. Nekada sam trčao, nekada se hvatao za tramvaj, bio sam i školu potisnuo zbog Zvezde, pa me majka tukla i varjače lomila od mene svaki dan. Rekao sam joj neka nastavi da me tuče, ali ja Zvezdu volim i jednog dana ću da izdržavam i nju i brata. I sve se tako i ostvarilo. Znate, nemam ništa protiv Partizana, ali Zvezdu mnogo volim. Igrao sam protiv crno-belih sigurno 50 utakmica u svim uzrastima. Verovatno sam jedini igrač u istoriji koji nikada nije izgubio od Partizana. Pokojni ’Čiča’ traži disciplinu i ćutanje pred derbi, ali ja počnem da pevam i kažem mu da se opusti, dobijamo ih. Zaista sam imao sreću da nikada nisam doživeo poraz od Partizana“, ponosno će Janković.

Oženjen je Ljubinkom, olimpijskom rukometnom šampionkom iz Los Anđelesa. U njegovoj porodici sportske teme su svakodnevne, česte.

„Po povratku iz Amerike upoznam Ljubinku, sticajem okolnosti, zahvaljujući prijateljici iz ulice. Nahvalila je Ljubinku i ja je sretnem 1980.godine. Venačli smo se 1983.godine. I ja i ona nosili smo sedmicu na leđima. Ona je igrala za Radnički i za reprezentaciju Jugoslavije. Ljubinka je moj oslonac u životu i velika podrška“, zaključio je svoje kazivanje Slobodan Cole Janković.

Vojin Lazarević, Dragan Džajić, Stanislav Karasi, Olja Petrović, Slobodan Cole Janković, Jovan Kule Aćimović…, samo su neka od imena koja su zlatnim slovima upisana u prebogatoj istoriji Crvene zvezde.

Valjda zbog toga tako dugo traju.

I moćno sjaje…