Nenad Starovlah

BANJA LUKA – Fudbaler defanzivnih zadataka Nenad Starovlah popularnost je stekao u dresu Željezničara i kao član državne reprezentacije. Zbog neugodne povrede karijeru je okončao u 27.godini života, ali je mnogo prijatnih trenutaka i niz uspeha dokučio u ulozi trenera u BiH, Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj i na Kipru.

Život najviše pruža kada se čovek najmanje nada. Ma u kom smeru da se odvija. Nenadu Starovlahu podario je ranu slavu fudbalske vrednosti, a onda i neugodnu povredu, da je okončao karijeru sa svega 27 leta. Jer, život ima i levu i desnu stranu.

Od 29.jula 1955.godine bio je veran gradu Sarajevu, a u svom Želji proveo je  punu deceniju. Pamti i ono finale protiv Veleža, 1981.godine, iako ga nije igrao. Vodili su sa 2:0, poraženi sa 3:2. Nisu došli do trofeja.

„Bio sam u vojsci, pa nisam igrao to finale. Tada je sa 28 godina bilo dozvoljeno da se ide u inostranstvo, planirao sam da odslužim vojni rok, pa odem u inostranstvo i nakon dve ili tri godine da se vratim. Meč u Beogradu gledao sam na televiziji, bio je to praznik fudbala. Željo je imao prednost, a Velež je zasluženo pobedio zbog ’drskosti’ svog Vahe Halilhodžića, načinili su preokret i potpuno zasluženo došli do trofeja“, priseća se Starovlah.

Lako se moglo dogoditi da Željo bude prvak Jugoslavije 1984, šampion je bila Crvena zvezda. Njegov saigrač Nikola Nikić bio je na 3,mestu na listi strelaca cele Jugoslavije.

„Ja bih podelio na dva perioda vladavinu Milana Ribara od 1967/68., Željo je imao uspeh 1972.godine kada je bio prvak zemlje. Ima i period od pet sezona bez dobrih rezultata, igrači iz šampionske generacije su otišli, a mi smo ispali 1977.godine, pa se ekspresno vratili u ’elitu’. Dolazak Ivice Osima doneo je dobar plasman, te 1984.kada smo bili treći. Imali smo dobar tim, izvanrednog trenera, a ništa nismo osvojili. Osim je imao dva nadimka, ’Štraus’ i ’Švabo’. Dok je vodio Željezničar bio je ’Štraus’, težio je umetnosti, slobodnoj igri. Odlaskom u mali Šturm, pa u Panatinaikos, pa u Japan, pa za selektora Jugoslavije i trenera Partizana bio je ’Švabo’. Znao je da pravi balans između vodonoša i umetnika. Zato u reprezentaciji nisu svaki put igrali Stojković, Savićević…, nego Dragoljub Brnović, Predrag Spasić, Srećko Katanec koji će sve popuniti trčanjem. Kasnije je dokučio velike uspehe“, obrazlaže Starovlah.

Nastupao je za sve nacionalne selekcije Jugoslavije, bilo je uspeha, trofeja koji se sjaje sve do današnjih dana.

„Igrao sam za omladinsku , mediteransku, za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije odigrao 12 utakmica i ubeležio isto toliko pobeda. Nastupao sam i za A tim, jednom sam nastupao za seniorski tim BiH. Osvojili smo u Splitu zlatnu medalju na Mediteranskim igrama. U Atini je olimpijska reprezentacija Jugoslavije osvojila prvo mesto. Nažalost, na jednom treningu sam teško se povredio sa 18 godina i sve to vukao do 27.godine života, ali nije dalje išlo. Bilo je velikih propusta u lečenju, ali ja na to nisam mogao da utičem. Platio sam visoku cenu, rano sam prestao igrati profesionalni fudbal“, priča Nenad Starovlah.

U tom pehu imao je sreću da su ga trenirali vrhunski stručnjaci, Milan Ribar bio je jedan od njih. Isto tako i Ivica Osim itd.Već je sticao zvanje, stiglo je i znanje, pa je zaplovio trenerskim vodama. U početku je vodio računa na najmlađe uzraste, za koga je on rekao da će uspeti - uspeo je!

„Po završetku igračke karijere, ostao sam u klubu, radio sam sa decom od devet ili deset godina. Bili smo prvi u zemlji, osvajali važna takmičenja. Mnogi od njih stigli su u prvi tim. Stigao je Milan Ribar i bio je dogovor da ga ja nasledim. Bili su tu Stanić, Adžem, Baljić, Pehlivanović, Karić, Katić, Vasković… i ta generacija da je ostala na okupu mogla je biti prvak Jugoslavije. Nestalo je te lepe zemlje, rasula se generacija, pa i moji snovi da će Željo pomrsiti račune mnogima. Vodio sam kadetsku selekciju BiH, pa osam godina bio u štabu reprezentacije Jugoslavije, vodio kadetsku i omladinsku reprezentaciju, onda i trener mediteranske i olimpijske reprezentacije Jugoslavije“, nabraja Starovlah.

Reći će da je Elvir Baljić dobio priliku da postane pevač, ali se Starovlah umešao,  te je izrastao u vrhunskog fudbalskog asa.

„Nisam bio samo trener, nego i ono što igrači ne vole – policajac! Ponekad i diktator, roditelj i dobar drug. Znao sam da uspostavim taj odnos i da se maksimalno posvetim. Svake godine je samo ta generacija odlazila na pripreme. Skupljali smo sekundarne sirovine, išli smo u Hadžiće i na plantaži brali voće. Bili smo plaćeni, a od tih sredstava pomagali smo siromašnije igrače, da kupimo odeću, da poboljšamo ishranu tih igrača. Ta omladina je stvarala i radne navike. Imali smo podršku Zvonka Blatuše, mnogo nam je toga pružio. A što se tiče Elvira Baljića, šetao sam jedno veče sa suprugom, stali smo na mostu oko ponoći i iz noći je dopirao dečiji glas. Ušli smo u tu kafanu, on je stao, zanemeo. Dan kasnije otišao sam kod roditelja i objasnio im da on za pesmu ima vremena, ali da je takav talenat da će jednog dana igrati u madridskom Realu. Poslušali su me i nisu pogrešili“, govori Starovlah.

Radio je u reprezentaciji Jugoslavije do 16, pa do 21.godine, pa u BiH U-17, pa u Olimpijskoj reprezentaciji Jugoslavije. Kao trener ostavio je duboke tragove U Srbiji, u Crnoj Gori, u Grčkoj, na Kipru i u BiH.

„Bio bih najsrećniji da sam svoje plane napravio 2006.godine kada sam preuzeo prvi tim Željezničara, ali nije se dalo. Sve bih ranije uspehe menjao za taj jedan sa mojim Željom. Nažalost, nije se dogodilo“, rekao je Starovlah i briznuo u plač.

Kada nije bio trener, bio je tim menadžer u Omoniji ili tehnički direktor u Apolon Limasolu.

„Najviše zavisi od saradnika i toga kakve ambicije ima klub. Dugo pišem knjigu, karakter mi je da težim perfekciji. Bolest fudbala je da ima ljudi koji malo znaju, a puno odlučuju. Uveo sam čačanski Borac u Prvu ligu Jugoslavije, a gde je danas. Pa Hajduk iz Kule itd. Niko od stranih trenera nije 17 godina bio u jednoj zemlji u fudbalu, meni je to pošlo za rukom. Svaka pozicija u fudbalu bitna je. Ljudi koji su obrazovani i koji su iz fudbala treba da odlučuju o stručnim pitanjima, poznaju materiju. Gde odlučuju amateri, nema rezultata“, tvrdi Starovlah.

Sa suprugom Ozrenkom uvek su ponosni na dve kćerke. Kada se nisu rađali sinovi, neka makar unuci budu fudbalski naslednici dede Nenada.

„Nažalost, nemamo sinova. Kćerke su tatina deca. Nadu smo dobili jer smo se nadali. Lekari su rekli da su male šanse da se ostvarimo kao roditelji. Čuli smo za nekakvog travara u Nikšiću, tamo sam kasnije bio trener, te nam se želje ostvariše. Sara je rođena početkom rata u Novom Sadu, na poziv mog kuma Ilije Pantelića. Ja sam krstio njegovu Ilijanu, on moju Saru. Ja ga zamolim da se zove Sara po Sarajevu, on je to prihvatio. Ilija Pantelić bio je veliki čovek. Primio nas je u teškim trenucima kada smo primorani bili da napustimo svoj dom. Voleo bih da se neko od unuka posveti fudbalu, tada bih mogao reći da sam sve u sportu ostvario“, zaključio je naš sagovornik.

Nikada nije lako biti bolji od drugih. Nenad Starovlah je uspeo čačanski Borac po prvi put uvesti u Prvu ligu. Sa kiparskim Apolonom igrao je osminu finala Kupa pobednika kupova. Pošto je kao igrač nanizao 333 nastupa u Željezničaru, na leđima nosio broj 3, vreme je da kao i trener , nakon dva podviga, dokuči još jedan uspeh vredan svake pažnje.

Uvek je treća bila sreća...