Milić Jovanović i Stevan Stojanović sa trenerom golmana Ratomirom Dujkovićem. Foto: Fejsbuk

Milić Jovanović, bivši golman Napretka, Crvene zvezde, Mogrena i više portugalskih klubova

KRUŠEVAC – Milić Jovanović, nekadašnji golman Napretka, Crvene zvezde, Mogrena i više portugalskih klubova spada u red trofejnijih sportista nekadašnje Jugoslavije, iako je u vreme evropske Crvene zvezde više grejao klupu nego što je branio gol Beograđana. Danas živi i radi u Portugaliji, ali sećanje na divno doba i brojne uspehe ne može da izbledi.

U njegovom slučaju crveno i belo je kao zlato sjajno. Te boje nosile su ga kroz veći deo golmanske karijere i na kraju je shvatio -  golmani su pobednici! Tamo gde je boravio sve je kao sneg čisto. Danas je u Portugaliji, a u zemlji gde se igrao najlepši evropski fudbal baviti se najpopularnijim sportom je izazovno i hrabrost neviđena. On ne haje, jer radi ono što voli.

Ove godine, 10.februara, ugasio je 58 svećica na rođendanskoj torti. Idu godine.

„Godine brzo prolaze. Kao juče da je bilo kada sam odlazio iz Beograda za Lisabon. Nažalost, u vreme embarga, 1993.godine. Minibusom išao sam do Budimpešte, a onda let u glavni grad Portugalije. Sve je to sastavni deo života. Do danas sam ostao u ovoj zemlji. Mislim da sam izabrao divnu zemlju , gde sam se dobro snašao. Ipak, vreme prolazi i mi u tom vremenu“, započeo je razgovor Milić Jovanović.

Ponikao je u Napretku, za tim iz Kruševca nastupao je na 57 zvaničnih mečeva. To je onaj kolektiv što je 1988.godine bio jugoslovenski prvoligaš, a znao je da pobedi i najveće klubove u tadašnjoj zajedničkoj zemlji. Reklo bi se, najlepše uspomene vezane su na dane provedene u Lazarevom gradu.

„Simpatičan klub dobrih ljudi. Prošao sam sve mlađe kategorije u Napretku sa trenerima koje nikad ne mogu da zaboravim,  a to su Dragiša Ilić, Ivan Ivanović, pokojni Vlada Milosavljević, Jovica Škoro... Oni su mi u mlađim kategorijama mnogo pomogli. Onda je došlo služenje obaveznog vojnog roka. Potom sam se našao u prvom timu Napretka i došla je nezaboravna godina. Imali smo savršenu ekipu dobrih igrača. Ušli smo u Prvu ligu Jugoslavije. Dakle, imam dosta lepih sećanja na period boravka u Napretku, a u Kruševcu imam dosta dragih ljudi, prijatelja“, kazuje nekadašnji golman.

Crvenoj zvezdi je 1990.godine bio potreban golman. Branko Davidović je već bio u pečalbi, a Stevanu Stojanoviću bila je neophodna zamena, odnosno konkurencija. Nije Milić Jovanović često dobijao priliku, ali nije ni greh biti velika zamena „malom Diki“.

„Nisam imao dosta šanse pored Dike, ali nisam žalio. Bio sam deo ogromnog kolektiva kakav je Crvena zvezda. Dika i ja smo se toliko slagali na poslu , na treninzima i izvan njih. Bili smo izuzetni drugari. On je bio u savršenoj formi, pa sam ja jedino mogao da grejem klupu. Nije sramota biti rezervni golman Stojanoviću u velikoj Crvenoj zvezdi. Branio sam nekoliko utakmica, valjano sam odradio svoj posao. Kasnije je Stevan otišao u Belgiju, ja doživeo tešku povredu ramena, ali to je maler koji pripada meni i šta da se radi“, kazuje Jovanović.

Zvezda je slavila u Bariju jedne majske noći. Milić Jovanović bio je deo tog trenutka, tog meča, deo velike istorije. Samo privilegovani mogu da se podiče onim što je ostvarila njegova generacija.

„To je bila zlatna generacija u vremenima kada se igrao izuzetan fudbal. To su bili umetnici sa loptom. Gde se Zvezda pojavi, stadioni su bili dupke puni. Mi se nadigravali, igrali lepršavo. Sećam se da smo malo pre nastupa u Bariju otišli u Ljubljanu na noge odličnoj Olimpiji i dobijemo je sa 6:0. Bili smo puni samopouzdanja, naši igrači su znali gde se ko nalazi. Retko se može dogoditi da Crvena zvezda ima tim kakav je imala te 1990/1991.godine“, priča Jovanović.

U njegovom „si-viju“ ubeležena je i ona utakmica Crvena zvezda – Kolo Kolo 3:0. Hladno decembarsko nedeljno praskozorje od Zvezde je načinilo klupskog prvaka sveta. Jovanović ,ipak, nije putovao u zemlju u kojoj sunce izlazi.

„Nažalost, nisam bio na toj utakmici zbog teške povrede ramena. Pratio sam meč uz radio prijemnik i uz tv. Isključen je Deja Savićević, nervoza je bila ogromna. Daleko je teže gledati na tv utakmicu nego biti na licu mesta. Bio sam kući, sa rodbinom. Bio sam srećan zbog uspeha Zvezde i tužan što nisam branio u tom meču. Povreda me sprečila. To je jedina titula koju nemam sa Crvenom zvezdom“, priča Jovanović.

Sa Beograđanima je dva puta podizao pehar šampiona Jugoslavije. Onda su došle sankcije, opšta i nepravedna izolacija da sve pokvari. Veruje da bi Zvezda nastavila svoj trijumfalizam da su dominirala neka srećnija vremena.

„Sledeću sezonu igrali smo po Evropi, nisu nam dali da u Beogradu budemo domaćini, u svojoj kući. Da nije bilo sankcija, opet bi dogurali do finala Kupa evropskih šampiona, možda bi ponovili uspeh iz Barija. Putovali smo često autobusom, onako preumorno dobro smo se držali, ali nismo uspeli stići u finale. Otišli u inostranstvo jesu Dejo Savićević i Robi Prosinečki, ali imali smo i dalje dobar tim. Pokojni Siniša Mihajlović bio je kapiten. Međutim, nastupila je opšta kriza. Danas je nezamislivo da se nekom može načiniti nepravda kakvu je preživela Crvena zvezda“, smatra Milić Jovanović.

Onda je on otišao u Mogren, pa u inostranstvo. Kada je okončao karijeru i podvukao liniju, bio je zadovoljan u potpunosti.

„Prezadovoljan sam. Osvojio sam mnogo trofeja. Jedino izostaje taj iz Tokija. Igre u Prvoj ligi Jugoslavije, veliki evropski mečevi. Mogao sam da nastavim da branim još nekoliko sezona, ali sam prihvatio ponudu da radim u Lesi i danas sam tu“, naglašava on.

Odlučio je da ostane da živi i radi u toj lepoj zemlji. Često ponavlja da mu je prelepo u Portugaliji.

„Savršena je ovo zemlja, savršena klima i gastronomija. Ljudi su prijatni. Neću se vraćati do penzije, a kasnije ću da vidim. Sve što mi je potrebno imam u Portugaliji. Tu sam sa rodbinom i za sada ne planiram povratak u Srbiju, koja mi je mnogo draga“, naglašava nekadašnji golman.

U maju se znalo dogoditi da se okupe svi oni asovi koji su sa Zvezdom bili šampioni kontinenta i čitave planete.

„Svake godine dobijem poziv iz Crvene zvezde. Dolazio sam četiri ili pet puta, ali češće nisam bio u mogućnosti zbog obaveza prema Lesi. Lepo je sresti stare drugare i prijatelje. Divno je doći u Crvenu zvezdu. Uvek kada sam u Srbiji ja odem do stadiona, sada su uslovi drgačiji, taj prostor drugačije izgleda Odem da se vidim i sa Stevanom Stojanovićem. Sa Dikom sam dobar drugar, ostali smo takvi i bićemo uvek dobri prijatelji“, tvrdi Jovanović.

Uskoro će večiti derbi, 172.po redu. Uvek je to posebna priča protkana inspiracijom i težnjom za dominacijom, da se protivnik baci na kolena. Slično su i u njegovo vreme izgledali okršaji Crvene zvezde i Partizana.

„Derbi je uvek isti. Rivalitet je stalno prisutan i to je normalno. Možete izgubiti od ,primera radi, Novog Pazara, ali Partizan se mora pobediti. Tako je bilo u moje vreme, verujem da je i danas tako. Ranije su se slušali Marko Marković, Miodrag Stojiljković, Jordan Ivanović, Milan Anđić... A danas, kada sam ovde u Portugaliji i kada nisam u obavezama, obavezno pratim derbi pored malih ekrana“, zaključio je nekada super dobri čuvar mreže.

Lepa je zemlja Portugalija, mnogim očima je praznik priuštila toliko puta. Međutim, Srbija je za brojne sportiste opijum. Kad – tad vrate se na tle rodne grude. Još dok je bio golman Milić Jovanović postao je građanin sveta. A kod kuće, u Kruševcu ili Beogradu, svejedno je, svi ga cene i veruju mu.

Da veliki i do neba rastu...