Šampionsko Sarajevo, Foto: lična arhiva

SARAJEVO – Pobedom nad Crvenom zvezdom od 2:1, Sarajevo je zatvorilo sezonu i postalo po drugi put šampion Jugoslavije, te 1985.godine. Od tada je prošlo okruglo 40 godina, ali sve kao da je bilo juče. Takvom uspehu „bordo“ tima kumovao je i Zijad Švrakić.

Velike pobede dolaze od velikih ljudi, ali od onih ljudi koji snagom svog karaktera pobede samog sebe, a onda skromnošću, srdačnošću, otvorenim srcem i ispruženom rukom čine svoje okruženje uspešnim i srećnim. Pamti Sarajevo, kad ne može Jugoslavija.

Sve mu je dalo Sarajevo: bezbrižnu mladost, stasavanje, ime. I on je Sarajevu dao  mnogo. Ta zajednička ljubav trajala je poprilično. Doduše, odlazio je u Unis Vogošća i na odsluženje vojnog roka, ali može se reći da je najlepše dane mladosti proveo u rodnom gradu.

„To je najlepši period mog života. Bezbrižna mladost, ljubav prema klubu koja nikad nije prestala sve do danas. Za mene je bilo veliko da postanem pionir Sarajeva, kasnije kroz omladinski pogon doći do prvog tima. Bilo je i dokazivanja u drugim klubovima, što je bilo uobičajeno za mlade igrače. Dakle, sve što je lepo u mom životu počelo je u Sarajevu. Iz Sarajeva sam otišao u inostranstvo. Zaista, mnogo toga prelepog vezano je za klub Sarajevo, ali i za grad Sarajevo“, kaže Zijad Švrakić.

Kao deo bordo tima, on je pripadao drugoj šampionskoj generaciji, onoj koja je 1985.godine igrala najlepši fudbal od Triglava do Đevđelije.

„Presudno je bilo ono što je i danas prisutno, a to je prijateljstvo, to je kvalitet koji smo imali. Klub nas je usmerio, dao nam je podlogu. Mogu reći da smo svi bili dobri igrači, imali smo veliku ljubav prema klubu, prema gradu. Ta svlačionica koja je imala fantastičnu atmosferu i danas traje među nama. Presudni su, dakle, bili kvalitet, ljubav prema klubu, prijateljstvo i drugarstvo koje je bilo među nama. Inače, do titule nije bilo lako doći. Biti u ono vreme prvak Jugoslavije značilo je nešto veliko“, dodaje Švrakić.

Drugarstvo i zajedništvo niču iz odanosti i ljubavi. Šampioni sarajevski su skoro svi prošli sve mlađe selekcije Sarajeva. Takvi su, da su posle titule ostali zajedno, mogli još koji put ponoviti uspeh.

„Mi smo se svi poznavali iz pionirske selekcije. Ja sam prošao svu školu Sarajeva. Miloš Đurković, Davor Jozić, Husref Musemić, Slaviša Vukićević i Dragan Jakovljević došli su u klub, svi ostali prošli smo mlađe selekcije bordo tima. Poznavali smo se u dušu, a to je u sportu jako bitno“, smatra Švrakić.

Iz „grada na Miljacki“ otisnuo se u pečalbu. Nastupao je za četiri turska tima, igrao je i na Malti. Kada čovek pogleda broj nastupa i koliko je golova postigao, samo se može reći – svaka čast!

„Moja generacija imala je problem. Valjalo je čekati do 28.godine. Ja sam među prvim koji je otišao vani sa 27 godina života. Tomislav Ivković u Sporting Lisabon, pokojni Marko Elsner i Miloš Đelmaš u Nicu, a ja u Adanu. Mogu da kažem da imam više delova karijere. Veliko je nešto bilo igrati prvu jugoslovensku ligu. Otišao sam vani i šta sam tamo postigao mogu biti prezadovoljan. U pečalbi sam igrao sedam sezona, svi su bili zadovljni, svestan sam da sam odigrao na visokom nivou“, govori Zijad Švrakić.

Igrao je za sve selekcije reprezentacije, osim za seniore. Da li je tu šta moglo biti bolje, uverljivije?

„Uvek je moglo biti bolje, ali u ovim godinama čovek nema za čim da žali. Ponosan sam na sve ono što sam ostvario. Bio sam dete slabijeg imovnog stanja, ali kroz fudbal sam se ostvario, izgradio ime, otišao vani. Sada živim u srećnom braku, imam ženu i sina. Sve što sam planirao ostvario sam. Danas se dva puta centrira i četiri puta dodaš sprint i otišao si vani za milion maraka. U moje vreme cenio se jedino kvalitet, nije mogao svako igrati prvu jugoslovensku ligu. Tada su u inostranim klubovima mogli igrati dva stranca, a mi dolazimo za 28 godina. Dakle, presudan je bio kvalitet“, podvlači Švrakić.

Doživeo je neugodnu povredu, pa ga nije bilo u Los Anđelesu 1984.godine na OI, tamo su jugovići stigli do bronze. Jednostavno, nije mu se dalo.

„To je jedna od ružnih epizoda u mom životu. Ja sam bio na spisku koji je bio napravljen u decembru 1983.godine, bilo je izabrano 13 igrača, uz dopunu kasnije. Međutim, otišao sam na pripreme u Libiju i tamo mi je otišao zglob leve noge. Igrao sam pod blokadama, pa je došla duža pauza. Nije fudbal samo pisanje lepih članaka, glamur, svetla pozornice, golovi. Povrede su sastavni deo sporta. Možda je dobro da je povreda došla tada, kasnije sam u Turskoj prošao bez toga. U Sarajevu sam operisao i prepone, otišao zglob, koleno mi otišlo, a u Turskoj nije bilo pauze zbog povrede. Život je satkan od uspona i padova“, uverava Zijad Švrakić.

Postoji najmanje pet razloga koji ga čine srećnim u fudbalu: debi za seniore Sarajeva protiv Veleža, prvi gol za prvi tim Sarajeva kod Slobode u Tuzli,onda pogodak protiv Željezničara, titula sa Sarajevom i debi u reprezentaciji.

„To su bili moji dečački snovi. Moji su se ostvarili. Ne znam šta je još trebalo dodati da obogatim karijeru koja je bila ispunjena. Uspeh je i odlazak u Tursku. Sećam se Mileta Jovina, služili smo vojsku u Zagrebu. On je u poslednjem kolu sezone u Nikšiću doživeo prelom noge, par dana pre odlaska u inostranstvo. Mene su takve sudbine poštedele, pa sam otišao u Tursku. Dakle, bilo je sreće u nesreći“, priča Švrakić.

Otisnuo se u trenerske vode. Kaže da je i na tom planu zadovoljan.

„Mogao sam i više, ali dobro je. Iz Turske sam otišao na Maltu, da naučim malo engleskog. Bio sam zreo igrač i u septembru 1994.godine bio sam igrač i trener, onda sam otišao sa Malte nakon deset godina i vratio sam se u Sarajevo. Shvatio sam da trebam ići dalje. Na nagovor Senada Krese i Mirse Fazlagića otišao sam u Kuvajt i tamo ostao pet godina. Imao sam fino društvo Pižona Petrovića, Radina iz Rijeke, nekoliko košarkaških trenera sa naših područja. Nakon Kuvajta sam vratio se u Sarajevo, pa na dve godine otišao u Oman, da bi sa svojim drugarom Mehmedom Janjošem bio u stručnom štabu Sarajeva. Poslednje dve godine bio sam u Sjedinjenim Američkim Državama“, nabraja Švrakić.

On će 21.septembra napuniti 65 godina, ali je vitalan, vispren, okretan, još kadar da svoje iskustvo ulaže u omiljenu igru – fudbal. Možda stigne kakav poziv, da povede neki od klubova Premijer lige BiH ili ode ponovo u inostranstvo.

„Čekam papire da idem u SAD. Tamo sam vodio akademiju fudbala. Sada se radi na radnoj vizi. Ako bude sve dobro, otići ću tamo. Tamo mi je lepo, uživam. Fudbal mi je omogućio da obiđem četiri kontinenta. Nikada nisam imao na pameti da ću iz svoje ulice otići toliko daleko. Život piše čudne priče. Moglo je bolje, ali i gore. Zato sam prezadovoljan“, poručuje Švrakić.

Pavle Pepđonović i Nikola Nikić dosetili su se da prvi u Ulcinju, a drugi u rodnom Skugriću kod Modriče jednom godišnje okupe asove zlatnog jugoslovenskog fudbalskog vremena. Naviru sećanja, evociraju se uspomene, zapeva se, smeju se ljudi do suza, a bude i suza – onih iskrenih, za nečim što je bilo kao sneg čisto, pa potamnelo.

„Malo je reći da to podržavam. Po prvi put sam prošle godine bio i kod Nikole Nikića u Skugriću i kod Pavla u Ulcinju. Doživeli smo ono najlepše. Da sretnem prijatelje nakon toliko godina. Neke ne možeš prepoznati. A ono u Ulcinju mislio sam da ne postoji. Potvrdilo se u oba slučaja da takvi susreti vraćaju veru u ljude. Potvrdilo je da je sport specifičan, da je ambasador svake zemlje, da je sport nešto najplemenitije što povezuje ljude. Sreo sam Radeta Zalada, Prekazija, Krasnićija... Sve moji cimeri. Video sam Dragija Kanatlarovskog, bili smo zajedno u Izmiru, kasnije ja kod njega u Bitolju. Video sam Moku Slavnića, divio mu se dok je kao igrač dolazio u Sarajevo. Baš je sve bilo fantastično, neka traje“, zaključio je on.

Uspesi su cilj koji i u sportu oplemenjuje dušu pojedinaca. Zijad Švarkić, ili kako ga nazvaše u Turskoj Zija Yildiz, to je davno shvatio.

I svoje zvezde na vreme brojao...