Iz igračkih dana, Foto: FK Partizan

PODGORICA – Dejan Vukićević je svojim partijama u Budućnosti i Mogrenu preporučio se fudbalskim radnicima na Kipru, a onda je najbolje partije pružao u beogradskom Radničkom i u Partizanu. Karijeru je okončao u Španiji, da bi kao trener osvajao titulu sa Zetom i Mogrenom, a sa timom iz Budve još i Kup Crne Gore. Ulinjski Otrant Olimpik uveo je u elitno društvo svoje zemlje.

Bio je primer istinskog sportiste, pravog profesionalca. Zato mu i nije bilo teško pronaći klub. Uz sve to: igrao je, driblao je, dodavao je i pogađao. Nosio je dres Budućnosti, Mogrena, Pezoporikosa, Partizana, Sevilje i Rekreativa. Danas trener koji, ako mu treba tražiti manu, predobar je čovek i preblage naravi u naopakim vremenima.

Rođen je 27.aprila 1968.godine u Titogradu.

„Iskren da budem, sve se manje radujem godinama. Posle pedesete, te godine brzo se menjaju, prosto se roje. U svakom slučaju, svaka od tih godina je moja, svaka je lepa na svoj način i ne bih je menjao ni za šta na svetu. Neka ide sve svojim tokom“, započeo je razgovor Dejan Vukićević.

Sve je počelo u Budućnosti i u Titogradu. Za seniorski tim debitovao je negde 1987.godine. Budućnost je tada imala izuzetan sastav.

„Kao svima, to su najlepši dani. Ta mladost i to jedinstvo, počeci bavljenja fudbalskim sportom. Sve je bilo iz jedinog razloga – ljubavi! Mene je to do današnjih dana zadržalo. Uvek govorim da je lepo kada se ljudi bave poslom koji vole. Imao sam taj hendikep da nisam živeo u gradu. Jedino gde sam mogao da radim sa mlađim selekcijama bila je Budućnost. Bio sam prinuđen da posle škole torbu zamenim fudbalskom loptom. Tako je bilo svakodnevno od moje desete godine. Tako je, zajedno, počela jedna sjajna generacija Budućnosti i nas desetak došlo je do prvog tima. Napravili smo izuzetne igračke , kasnije i trenerske karijere. Taj debi bio je 1987.godine u sjajnom timu Budućnosti sa Savićevićem, Mijatovićem, braćom Brnović, Đukanovićem, Vuksanovićem, Vlahovićem, Peštercem, braćom Drobnjak, Radulovićem... To je bila izuzetna generacija u danima kada se fudbal voleo, kada su stadioni bili ispunjeni do poslednjeg mesta i kada se na svakom stadionu moglo videti nekoliko izuzetnih fudbalera. Pravilo je bilo da se do 28.godine nije moglo u inostranstvo. Dugo su sastavi ekipa bili zajedno i kvalitet je rastao. Današnjoj omladini teško je objasniti kako je sve izgledalo“, uverava Vukićević.

Pet godina vernosti Budućnosti, pa prelazak u Mogren. Tamo je bio samo jednu sezonu, a Budva uvek lepa. Mami i opija.

„Nakon pet godina saradnje imao sam nesporazum sa ekipom Budućnosti. Stigao je poziv iz Mogrena, gde je trener bio Mojaš Radonjić. Lako smo se dogovorili. Napravili smo divnu saradnju, ali to su bile složene godine po onu bivšu i zajedničku državu. Sećam se da je posle utakmice sa Radničkim iz Beograda prišao predstavnik kiparskog kluba, bio je zainteresovan za saradnju. Nisam vaspitan da jurim za materijalnim vrednostima, ali nije bilo izlaza. Kod nas period inflacije, a nudi mi se pristojna zarada. Nakon godinu dana, gde sam imao neugodnu povredu leđa, jedva sam čekao da se vratim. Tada su na Kipru sjajne karijere imali Špoljarić, Šapurić i neki mlađi momci kao što su Vesko Mijalović, Jakšić i još neki. Na Kipru je bio lep period za život, ali fudbal u tom periodu tamo nije bio toliko atraktivan. Onda se pojavila situacija za povratak u SR Jugoslaviju. Došao sam u Radnički iz Beograda, na moju sreću“, obrazlaže Dejan Vukićević.

Onda postao ljubimac Grobara. U Partizanu je ostavio jako dobar utisak. Bilo je događaja koje bi da pozlati. Osvojene su dve titule, bilo je i zanimljivih utakmica koje se izdvajaju.

„Svaki detalj, od ulaska na stadion Partizana, pa sve do odlaska iz tog kluba urezan mi je u sećanje. To su godine koje su san svakog sportiste. Imali smo sreću da budemo dominantni dve godine, sa trenerom Tumbakovićem na klupi, ali kada pogledate gde su ti igrači kasnije nastupali, brzo shvatite da to nema veze sa današnjim vremenima. Sve što se ’proizvodilo’ išlo je na zapad. Bio sam žrtva generacije koja je osvojila zlato na SP u Čileu. Nisam tamo putovao, ali sam odradio sve pripreme. Pozdravio sam Muzurovića i Fazlagića na Mundijalu prijateljstva u Ulcinju, drago mi je da su još među nama. Međutim, kada sam imao prvi kontakt sa loptom u Partizanu pogrešio sam. Tada sam sebe pitao da li sam na to čekao, da se u takvom izdanju predstavim navijačima Partizana. Kasnije je sve išlo mnogo bolje. Sećam se tekstva pokojnog Dobrivoja Bobija Jankovića koji je napisao da odavno bolji vezni igrač nije nastupao na našim prostorima. Takve tekstove sam sačuvao, da deca imaju šta da pročitaju o ocu“, nastavlja Vukićević.

Večiti derbi je uvek nešto posebno. Odigrao ih je šest u prvenstvu i dva u kupu. Četiri trijumfa, tri poraza, jedan remi. Postigao je pogodak u finalu, sredinom maja 1996.godine, ali trofej je otišao na drugu stranu Topčidera. Ipak, okršaji Partizana i Zvezde su priča za sebe.

„To je druga dimenzija u odnosu na sve ligaške utakmice. Da to nisam doživeo, čini mi se da bih se osećao kao da nisam igrao fudbal. Od pripreme utakmice do samog okršaja. To vidite po navijačima, svim ljudima koji vas prate do stadiona rivala. Goran Đorović nastupao je kasnije u Deportivu, Perica Ognjenović u madridskom Realu, Bratislav Živković u Sampdoriji, kao i Nenad Sakić i Zoran Jovičić. Zvonko Milojević pošao je u Belgiju... Dakle, to su sve transferi na zapad. Od naših igrača je Albert Nađ otišao u Betis, Ivan Tomić prešao je u Romu, Bata Mirković u Juventus, Ivica Kralj u Porto, Dragan Ćirić u Barselonu, ja u Sevilju... Sve su to bili neverovatni transferi. Za današnje vreme sve to izgleda predaleko, ali to je bila realnost, to su bili igrači visoke klase. Srećan sam da sam bio deo te generacije i da sam igrao takve utakmice kakvi su susreti Partizana i Crvene zvezde“, iskren je Vukićević.

Iz Partizana se otisnuo u Španiju.

„Bio sam sa Partizanom na pripremama kada je stigla ponuda Siona. Tada mi je Nenad Bjeković savetovao da to ne prihvatim, da će biti nešto bolje. Imao sam ogromno poverenje u ljude koji vode Partizan. Nakon toga pojavio se Mec, ali utakmica na kojoj su ljudi iz tog kluba gledali me nije mi ostala u lepom sećanju. Nisam zadovoljan bio kako sam odigrao. Čelnici Partizana mislili su da sam se opteretio što me gosti gledaju, pa nisu mi hteli saopštiti kada su me pratili čelnici Sevilje. Tada smo pobedili Železnik sa 3:0 i postigao sam prelep pogodak. Posle tog meča, u klupskim kancelarijama, čovek iz rukovodstva Sevilje rekao je da se ne vraća kući bez mene. U Sevilji sam doživeo povredu prednjih ukrštenih ligamenata. Usledile su terapije. Kasnije sam, dve decenije posle, došao u Marbelju. Onda odem da gledam meč Barselona i Sevilja i odem da se pozdravim sa nekim ljudima iz Sevilje. Oni su se sećali imena moje dece. Dakle, nešto što se tamo doživi je neverovatno. Tamo se igrači poštuju. Fudbaler je čovek koji je pisao istoriju njihovog kluba, pa ga veličaju, pamte i slave. Žao mi je što na našim prostorima nije uvek tako“, govori Vukićević.

Kasnije se odlučio za trenerski poziv. Vodio je više klubova. Sa Zetom šampion, sa Mogrenom i to i još i osvajač Kupa, Otrant Olimpik ima razloga da ga veliča. I svagde se osećao komotno.

„Na moju sreću, Zeta je bila prvoligaš SR Jugoslavije. Bila je jako organizovana,a  trener je bio Nikola Peca Rakojević. Imao sam mogućnost da budem pomoćnik Mojašu Radonjiću u Budućnosti, ali zvala me Zeta. Ja sebe nisam video kao pomoćnika i odbio sam. Preuzeo sam omladinsku selekciju Zete i prijavili je kao ekipu Bratstva da igraju Prvu ligu Crne Gore. Nakon godinu dana igrali smo Kup UEF-a, jer smo bili odmah iza Zvezde i Partizana. Bili su to rezultati za istoriju. Napravili smo 25 transfera za tih četiri ili pet godina. Nakon obnove nezavisnosti Crne Gore igrali smo Prvu ligu Crne Gore i odemo na pripreme na Zlatibor. I dođe predsednik kluba i pita kako vidim klub. Kada sam rekao da ćemo biti šampioni, on mi je odgovorio da sam lud, da me zato i voli. Sada je obaveza da imate nekoliko igrača do 21.godine, a tada su u Zeti svi bili mlađi od 21.godine. Nakon tih nekoliko sezona i te titule, otišao sam u Mogren. Budva je uvek metropola turizma. Prihvatim ponudu uz uslov da to traje tri godine. Mogren je zaostajao 12 bodova za Budućnošću i Zetom. Na kraju imali smo kao i oni 66 bodova, ali je odlučila gol-razlika da Budućnost bude prva. Iduće godine Mogren je bio šampion. Izuzetno sam ponosan na te rezultate“, zaključio je naš sagovornik.

Dejan Vukićević, stasiti fudbalski as davno je izgradio sportsko ime.

Za svako poštovanje...

Vukićević, Foto: Otrant