Aleksandar Kocić/FK Crvena zvezda

NOVI SAD – Promenio je sedam klubova, najdublje tragove ostavio u Vojvodini, Crvenoj zvezdi, ali i reprezentaciji SR Jugoslavije. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu. Aleksandar Kocić danas živi u Novom Sadu i radi u Vojvodini. Čuvao je gol sedam klubova i reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije. I uvek se trudio da ispolji sugestivno lice, bio u Vlasini ili Crvenoj zvezdi, svejedno je. Ostao je u fudbalu i nakon aktivne golmanske karijere, jer, prema sopstvenim tvrdnjama, teško može bez fudbala.

Rođen je 18.marta 1969.godine u Vlasotincu. Mnogo je sportista sa tog juga.

„Verovatno je tajna u vazduhu i suncu. Ne znam u čemu je tajna, ali je činjenica da je dosta uspešnih sportista došlo sa juga Srbije“, započinje razgovor Aleksandar Kocić.

Karijeru je započeo u Vlasini. Tamošnje partije odvele su ga u Vojvodinu. U Novom Sadu proveo je šest sezona i za to vreme postao je reprezentativac. Ne skriva da mu je bilo prelepo u „srpskoj Atini“.

„Vreme provedeno u Vojvodini je šest najlepših godina moje karijere. Tu sam se u potpunosti afirmisao, jer došao sam dosta mlad, imao sam svega dvadesetak godina. Još je u životu bila ona zajednička Jugoslavija. Vojvodina je veliki klub. To je bila i u staroj Jugoslaviji. Bio je to veliki izazov za mene. Normalno, kao svaki mladi sportista, imao sam uspone i padove, ali je Vojvodina uvek stala iza mene.Nadam se da sam svojim partijama odužio se klubu. I sada sam kao trener tu, ostao sam da živim u Novom Sadu, formirao sam porodicu u Novom Sadu. Za taj grad vezuju mu najlepše uspomene“, govori Kocić.

Karijeru je nastavio u Levanteu, Peruđi i Empoliju. Nosi predivne uspomene i iz  Španije i Italije.

„Ja sam iz Vojvodine otišao u Peruđu, tadašnja Serija A, u vreme kada je italijanska liga bila najjača u svetu. To je bilo u periodu kada su samo tri stranca mogla da igraju u jednom klubu. Bili su to za mene veliki izazov i ogromna čast. Jedini golman među strancima bio je Tafarel iz Brazila. Nekako u isto vreme došli smo Švajcarac Paskalo u Kaljari, a ja u Peruđu. Za mene je to bio veliki izazov. Tada su u Italiji bili Mihajlović, Savićević, Jugović, Mirković... Dakle, polovina naše reprezentacije nastupala je u italijanskim klubovima. Branio sam u Peruđi odlično, ali promenili su trenera koji je mene doveo. Novi trener doveo je svog golmana, pa sam ja otišao u Levante na pozajmicu. Peruđa je otišla u Seriju B. Ja sam kasnije otišao u Empoli“, priseća se Kocić.

Potom je usledio poziv koji se ne odbija, došao je u Crvenu zvezdu. Kao golman crveno-belih osvojio je dve titule i dva kupa. Branio je na 101.zvaničnoj utakmici.

„Ja sam došao u decembru 1998.godine, kada je Obilić dominirao, ali i Partizan. Uzeli smo kup, druge sezone uzeli smo duplu krunu, a treće godine osvojeno je prvenstvo. U Vojvodini sam nanizao 150 utakmica. Čast mi je da sam u ta dva velika kluba ostvario toliko nastupa i da nisam igrao epizodnu ulogu. Najdraža mi je dupla kruna sa Zvezdom“, priča Kocić.

Godine 1999.savladali su Partizan u finalu najmasovnijeg klupskog takmičenja zemlje sa 4:2.

„Stadioni su uvek bili puni, uvek se tražila karta više, uvek je važilo pravilo da slabije pozicionirana ekipa na tabeli nekako pobedi. Uvek je bio veliki naboj. Ne znam zašto su danas stadioni poluprazni. Zvezda sada dominira, osvaja titule, ali stadioni nisu puni. Sve mi je to čudno, što se toliko promenilo“, u neverici je Aleksandar Kocić.

I danas žali što u onom dvomeču sa kijevskim Dinamom nisu dokučili Ligu šampiona Mada, za utehu, osvojen je domaći šampionat.

„Dinamo je bio strašna ekipa. Iz one jake ekipe samo je Ševčenko bio otišao. U Kijevu smo igrali 0:0. U Beogradu povedemo sa 1:0 i oni ubro izjednače našom nesmotrenošću. Onda u 94.minutu imali smo kolosalnu priliku. Kasnije smo imali Lester, Seltu i dobro smo se predstavili u evropskim kupovima. Zvezda je uvek bila institucija“, napominje Kocić.

Nakon Zvezde, branio je na Kipru prelepih šest sezona. Karijeru je okončao sa 36 godina. Golmani obično idu ka četrdesetoj...

„Proveo sam šest prelepih godina na Kipru. Bio sam u stabilnom klubu koji nije renomea Vojvodine i Crvene zvezde, ali dobro organizovan kolektiv. Prve godine igrali smo finale kupa, ali nismo ga osvojili. Kipar je prelepa zemlja i mirna za život. Predsednik kluba je rekao da branim do kada hoću i mogu, kasnije da ostanem u klubu. Nisam mogao bez moje zemlje i naših ljudi. Da sam dole ostao, ko zna da li bih danas radio u fudbalu kao trener“, govori Kocić.

Daleki Porto Alegre, 23.decembra 1994.godine. Golmanov debi za Jugoslaviju protiv velikog Brazila, a nanizao je 22 meča. Svega se seća.

„Imao sam 24 meča za reprezentaciju. I svega se sećam. Debi protiv velikog Brazila. Turneja posle sankcija i embarga. Imali smo mečeve protiv Brazila i Argentine, svetskih šampiona. San svakog golmana je da brani za reprezentaciju i da debituje protiv reprezentacije kakav je Brazil. Sa 25 godina doživeo sam taj svoj debi“, priseća se Kocić.

Nije putovao na šampionat kontinenta 2000.godine pošto je pred sam odlazak na to takmičenje polomio prst desnog stopala. Neviđeni peh, ali živ se čovek na sve navikne.

„Ja sam branio u kvalifikacijama za Mondijal u Francuskoj 1998.godine. Međutim, u Empoliju sam tri puta operisao meniskus u jednoj godini. Francusku tada nisam video iz tih razloga. Posebna priča je EP u Belgiji i Holandiji 2000.godine. Selektor je bio Vujadin Boškov. Branisli smo Ivica Kralj i ja. Pred odlazak na šampionat kontinenta imali smo turneje po Kini, Južnoj Koreji i Hong Kongu. I sam selektor Boškov nije znao ko će da brani na velikom takmičenju, Kralj ili ja. Olakšao sam mu tako što sam u kupatilu polomio mali prst na nozi kada smo se vratili kući, dan pre odlaska na EP. To je najtužniji i najnesrećniji trenutak moje karijere. Svaki sportista mašta da ode na veliko takmičenje, ali protiv sudbine se ne može čovek boriti. Kasnije sam nastavio se boriti i braniti, pa je moja karijera išla uzlaznom putanjom“, priča Kocić.

Po završetku golmanske karijere posvetio se trenerskom pozivu. Dve godine bio je trener golmana u mlađim kategorijama Vojvodine i trener golmana Srema, a kasnije i prvog tima. Vodio je ČSK Pivaru iz Čelareva u sezoni 2011/12, bio trener golmana Kavale 2012. godine, a nakon toga i trener čuvara mreže u reprezentaciji Srbije. Danas je ponovo u Vojvodini.

„Drago mi je da radim ono što volim. Bio sam i u Kini pet godina trener golmana, a u reprezentaciji sam sa Sinišom Mihajlovićem radio, pa sa Dikom Advokatom, Radovanom Ćurčićem, Ljubinkom Drulovićem i na poziv Dragoljuba Okuke otišao u Kinu. Sada sam na poziv Miroslava Tanjge došao u Vojvodinu. To je moj klub gde sam stekao afirmaciju. Mislim da imam dragoceno iskustvo koje bih trebao da prenesem mladim golmanima Vojvodine. Nadam se da ću napraviti dobar posao“, zaključio je nekada vrhunski golman.

Uspeo je Aleksandar Kocić, jer je imao kvalitet i bio uporan kao retko ko.

Takvi stignu daleko...