Slavlje "čileanaca", foto RTS

ŠABAC – Kada su se mladi fudbaleri Jugoslavije popeli na krov sveta u dalekom Čileu, Milan Pavlović nosio je kapitensku traku. To što nije nastupao u najvećim klubovima Evrope, razloge vidi u ratu u BiH, a kasnije u nekim svojim lošim odlukama. Danas je FIFA instruktor i čeka pravu priliku da postane trener nekog od trofejnijih klubova u Srbiji.

Bio je kapiten najboljih na svetu, „Jugovića“ koji su u Čileu 1987.godine bili šampioni sveta. Postao je predvodnik zlatnih Roberta Prosinečkog, Predraga Mijatovića, Zvonimira Bobana itd. Onda je sudbina umešala svoje prste i jedna obećavajuća karijera usporena je, ali nikad zaustavljena.

Na ovaj svet došao je pretposlednjeg dana 1967.godine u Šapcu. Mačva mu mnogo znači.

„Jako lepo mesto je Šabac, grad velike istorije. Grad sporta. Metaloplastika je dvostruki šampion Evrope u rukometu. Vraćajući se iz škole odlazio sam na njihove trenere i tako upijao njihov profesionalizam, ophođenje i glad za uspesima. Kao mlađi omladinac sam sa Mačvom osvajao neke uspehe, a sa 16 godina debitovao za seniorski tim Mačve. Šabac je grad sporta, pa i u fudbalu ima poznatih. Vojkan Melić, Zoran Jelikić, Pavle Grubješić, Kostić, Radovanović, Arsenović, Riznić, Đukić... Mačva i Pocerina dale su izuzetne sportiste, osvajače olimpijskih medalja, pa sam i ja izdanak tog plodnog tla“, započeo je svoje kazivanje Milan Pavlović.

Prošao je mlađe selekcije Mačve, došao do prvog tima, kluba koji je širom bivše zajedničke zemlje uživao brojne simpatije, a onda je usledila seoba u Sarajevo. Obukao je dres Željezničara.

„Kao dete, doživeo sam da dva puta dođu ljudi iz Partizana. Međutim, predsednik Mačve bio je veliki zvezdaš i mogao sam samo na Marakanu. Moja ljubav bila je prema Željezničaru  kada su dogurali do polufinala Kupa UEF-a. Privukao me njihov način igre, te nastup Refika Šabanadžovića koji je sa mnom bio na pripremama reprezentacije i mnogo toga lepog rekao mi je o klubu. To je presudilo da dođem u Sarajevo. Hteli su mene i Partizan, Hajduk, niški Radnički, tuzlanska Sloboda, ali moj izbor je bio Željezničar",“priča Pavlović.

U Čileu je bio kapiten jugoslovenske reprezentacije koja je postala šampion sveta. Naravno da je ponosan na tu činjenicu.

„Ja to gledam kao blagoslov dragog Boga, jer biti kapiten takve generacije je nešto uzvišeno. Sa godištem 1967.bio sam na Trofeju Jugoslavije, proglašen sam za igrača manifestacije. Na EP u Subotici povredio sam se. Izborili smo mesto za odlazak u Čile. Robert Prosinečki, Peđa Mijatović, Zvone Boban, Robert Jarni... Ta reprezentacija je imala toliko taktičkih varijanti da je bila u samom vrhu. Imali smo više univerzalaca koji su mogli biti igrači odluke. Posle se prenelo na mladu reprezentaciju koja je bila druga u Evropi“, analizira Pavlović.

Pričalo se da je selektor Mirko Jozić želeo da odstrani iz tima Igora Štimca i Zvonu Bobana, ali upozorenje kapitena promenilo je Jozićevu odluku.

„Bio sam uz svoje drugare, iz kolegijalnog i drugarskog pristupa. I sam sam bio u karantinu. Oni jesu pogrešili. Jozić i Fazlagić hteli su ih poslati kući. Međutim, Boban je kasnije dao gol u finalu i realizovao penal. Pitanje je da li bi bili prvaci sveta da su otišli kući. Treba gledati malo dalje i šire. Svi moji drugari hteli su da ostanu sa nama. Jozić i Fazlagić poslušali su nas i dobro su postupili“, govori Milan Pavlović.

Kaže da se viđa s vremena na vreme sa tim zlatnim momcima.

„U određenom smo kontaktu. Videli smo se na promociji filma ’Čileanci’ u Zemunu. Gradimir Branković je uradio izuzetan dokumentarac. Opisao je istinitu priču svih nas. I gospodin Paunović je sa reprezentacijom Srbije u Novom Zelnadu osvojio zlato. Izjavio je da je neke mehanizme sa SP u Čileu crpeo i primenjivao da bi i on stigao do uspeha“, nastavlja Pavlović.

Njegova sudbina je bila okrutnija od njihove. Došao je nesrećni rat. Praktično, poslednjim avionom je napustio Sarajevo. Onda je usledio niz njegovih pogrešnih poteza, kako voli reći.

„Ja sam srećan čovek. Imam dvoje zdrave dece koji su završili fakultete i svoji su ljudi. Što se tiče fudbalske karijere, puno puta vi se ništa ne pitate. Jednostavno, pratite svoj put. Kada su se vrata otvarala, ispoštovao sam maksimalno i radio najbolje što mogu. Po Jugoslaviji gde sam bio, pa u Grčkoj, imao sam dobre rezultate i radio sam uspešno. Imam širom sveta prijatelje. Nedavno sam u Skugriću kod Nikole Nikića igrao sa Boškom Đurovskim i Mešom Baždarevićem. Da je bilo drugačije, da sam zaigrao u redovima nekog slavnijeg kluba, bilo bi dobro. Međutim, to je prošlost. Treba živeti u sadašnjosti. Zadovoljan sam kao igrač, kao sportski funkcioner, kao trener i kao instruktor“, podvlači Milan Pavlović.

Nakon igračke karijere, posvetio se trenerskom izazovu. Legendarni Dušan Bajević kumovao je tome.

„Duško je izuzetan čovek. Kada je bio trener Olimpijakosa na njegovu i intervenciju Zorana Babovića došao sam u taj klub i radio sam u mlađim selekcijama. Kada je tehnički direktor bio Ilija Ivić takođe sam nanizao šest godina. Bilo je uspeha i neki igrači su stigli do prvog tima, kao i do poznatih evropskih klubova. Danas je meni Olimpijakos isto što i šabačka Mačva ili sarajevski Željezničar“, otkriva Pavlović.

Izvestan broj godina je FIFA instruktor.

„Jedna čast da me uvrste među nekolicinu instruktora koji mogu fudbalsko znanje da prenose na trenere u zemljama kao što su Jordan, Litvanija itd. Poseban je osećaj da prenosite fudbalsko znanje i otvarate put drugim trenerima koji vašu edukaciju prepoznaju i prihvataju i kada dobijete pohvale i priznanja za to, onda vas to čini izuzetno srećnim“, priznaje Milan Pavlović.

Možda klub njegovih snova nije daleko od Šapca. Samo se čeka sudbonosni trenutak.

„Navikao sam da se nadam i spreman sam. Bio sam fudbaler, trener, direktor, instruktor. Radio sam sa Goranom Stevanovićem u Kini i nedavno u kruševačkom Napretku. Kada sam bio mlad sanjao sam veliku ekipu u Ligi šampiona ili na SP. Sve se ostvarilo. Sada dajem svoj maksimum u Finiksu, akademiji sa oko 300 dece. Ko veruje njemu se i ostvaruje. Nisam megaloman, ali čovek treba da ispred sebe postavi ciljeve. Neke sam ciljeve dostigao sa 20 godina. Videćemo gde će me moji planovi i želje odvesti“, zaključio je.

Milan Pavlović je u najlepšim godinama, kada sportu tek može da – da! Ako spletom nesrećnih okolnosti to nije učinio kao igrač, možda svetlost nadvlada sivilo, pa kao trener dosegne do zvezda.

Zaslužio je da mu se sreća u sportu osmehne...

Milan Pavlović, foto: Fejsbuk