Cvijetin Blagojević, Foto; SD Crvena zvezda

LOPARE – Rođen na Majevici, afirmisao se u tuzlanskoj Slobodi, Cvijetin Blagojević svoje najbolje partije pružao je u Crvenoj zvezdi. Sa dosta uspeha nastupao je i u Grčkoj.

„I kad kiša pada, kad se zvezde roje. Marakana grmi – Blagoje, Blagoje!“ Sve kao da je juče bilo, a bilo je i to je ono najvažnije.

Rođen je u Loparama, 10.aprila 1955.godine.

„Rođen sam u Kozjaku kod Lopara, ali sam sa tri meseca sa roditeljima preselio se u Tuzlu. Praktično, ja sam Tuzlak. Tu sam krenuo u školu. Te generacije, oko 1955.godišta, najveća ljubav bila je fudbalska lopta. Igrali smo u školskom dvorištu i na ulici. Jednog dana, nas nekoliko dečaka otišli smo na probu kod legendarnog Brace Bevande. Jedini sam ja prošao iz te grupe. Dakle, sa 11 godina krenula je moja fudbalska karijera“, priseća se Cvijetin Blagojević.

Još su u svežim sećanjima nastupi za Slobodu, a imala je strašan tim.

„Sloboda je iz generacije u generaciju imala izuzetne timove. Jako teško je bilo iz mlađih selekcija ući u prvi tim. Ja sam imao nesreću što odmah sa 18 godina nisam zaigrao za prvi tim. Na desnom krilu igrao je Mesud Nalić, jedna od legendi Slobode. Kasnije sam se ustalio, iskoristio svoju šansu i mislim da sam opravdao sva očekivanja ljudi iz Slobode i fudbalske javnosti u Tuzli“, smatra Blagojević.

Partizan mu je, pričalo se, nudio puno više novaca od Crvene zvezde. On je izabrao  najtrofejniji tim. Pričalo se da je zbog takve svoje odluke zauvek se pozdravio sa reprezentacijom Jugoslavije.

„Sada kada se sećanjima vratim u ta vremena, kao dete bio sam zvezdaš. Svi mi koji smo igrali po prvoligaškim klubovima predstavljali smo se kao navijači Zvezde ili Partizana, Dinama ili Hajduka. Ja sam od najmlađih dana bio zvezdaš. Kada je Dragan Džajić pozvao me, dileme nije bilo, lako sam se opredelio za Crvenu zvezdu. Istina je da je Partizan nudio puno više novaca od Zvezde, ali sam Zvezdu neizmerno voleo. U današnjim vremenima kada je novac merilo svega, možda bih postupio drugačije“, govori popularni Blagoje.

Sa Zvezdom je dogurao do finala Kupa UEF-a, malo je nedostajalo da osvoje  važan trofej, nije dao sudija Mikeloti iz Italije.

„Ostala su sećanja! Prve godine kada sam došao u Crvenu zvezdu napravljen je iskorak i stigli smo do finala Kupa UEF-a. Ja sam došao iz Tuzle i odmah se ustalio u timu Beograđana, a uvršten sam među četiri igrača u Evropi, odnosno prvim veznim. Jedna bajka koja je meni pisana u toj sezoni. Da li smo trebali osvojiti takmičenje, to je sada neka druga priča kojoj se kraj ne nazire“, govori Blagojević.

Pogodak Arsenalu u Beogradu, pa Sportingu u Hihonu ili umestnost protiv Karl Cajs Jene i gol sa skoro sredine igrališta..., sve su to dragocenosti.

„Golovi su tada bili značajni, protiv Arsenala i u Hihonu. To nas je vodilo dalje, da dođemo do završnice takmičenja. Međutim, gol protiv Karl Cajs Jene je moja lična karta. Novinari koji su se bavili istraživanjima istakli su da do tada taj pogodak nije viđen. Pokušao je slavni Pele, ali nije uspeo. Taj gol je ostao i u sećanjima navijača. Danas kada me sretnu, odmah mi zahvaljuju na tome. Sada je drugačije. Lopte su lakše, drugi je način igre, golmani izlaze iz svojih šesnaest metara. Meni je taj gol najveća dragocenost karijere, njen pečat“, priznaje Blagojević.

Igrao je i večite derbije. Provereno, ima više nego pozitivan bilans protiv Partizana. Veličanstveno su tada izgledale svetkovine srpskog i jugoslovenskog fudbala.

„Još kao igrač Slobode s nestrpljenjem sam čekao da gledam utakmice Partizana i Crvene zvezde. Kasnije sam doživeo da budem akter svetkovine. Poseban je osećaj. Nešto što se tada cenilo, cenio se odnos prema fudbalu, način igre. Danas je sve drugačije. Ja sam odigrao desetak derbija, mislim da smo samo jednom poraženi. U moje vreme bili smo apsolutno bolji od najvećeg rivala i sportskog prijatelja“, priseća se Cvijetin Blagojević.

Tri titule sa Zvezdom, jedan kup sa Beograđanima, dovoljno da izvrši selekciju – najdraži trofej?!

„Svi trofeji dragi su mi na svoj način. Mislim da je uspeh u prvoj sezoni najviše za srce prirastao. Međutim, svaki od uspeha ima svoju vrednost i drag mi je na poseban način“, nastavlja on.

Cvijetin Blagojević je posle Crvene zvezde igrao u Grčkoj, pa u Švedskoj, onda u Portugaliji i karijeru je završio tamo gde je i počeo, u „gradu soli“.

„Kada čovek razmisli, zadovoljan sam i nisam, jer neke stvari odvijale su se na moju štetu. Bilo je povreda. Kada sam 1983.godine ispunio uslove da idem, imao sam 28 godina, teško je bilo ostvariti inostrani angažman. Bio je uslov koliko klubovi mogu imati stranaca. Ja jesam imao mnogo ponuda posle meča sa Borusijom, ali kasnije, kada sam imao uslove da odem moralo se svojski potruditi. Ja sam na preporuku golmana Aleksandra Dike Stojanovića prešao u Egaleo. Kasnije je sve bilo lakše. Da, zadovoljan sam ostvarenim. Međutim, kako se kretala moja karijera u Tuzli i u Beogradu, trebalo je to da bude mnogo, mnogo više“, govori Blagojević.

Posvetio se trenerskom pozivu. Vodio je Železnik, pa Kozaru iz Gradiške, Radnički iz Obrenovca, omladince Crvene zvezde, Radnički iz Pirota, Radnik iz Surdulice i Drinu iz Zvornika.

„Sa Kozarom sam izborio plasman u Premijer ligu BiH. U finalu Kupa Republike Srpske imali smo za rivala Leotar koji će osvojiti titulu prvaka BiH. Predsednik Kozare, dr Slavko Dunjić, pozvao me nakon što su izborili opstanak u Prvoj ligi RS. Prihvatio sam i samo smo jednog novog igrača angažovali, a ostvarili super dobre rezultate i to u srpskim medijima nije adekvatno ispraćeno, kao i u BiH. Dalje, Radnik iz Surdulice borio se za opstanak, ja sam ga uveo u Prvu ligu. Takođe, dođem u Drinu iz Zvornika na polusezoni. Zaostajala je 18 bodova i malo je nedostajalo da ostvarimo cilj. Vodio sam još jedan broj klubova, pa i u Švedskoj. Smatram da treneru treba podrška medija da bi u potpunosti uspeo“, tvrdi Cvijetin Blagojević.

Još je vitalan, još u njemu ima svežine i fudbalskog znanja. Možda stigne kakva ponuda.

„Sada sam penzioner i u Zvezdi sam pri Klubu veterana. Družimo se svakodnevno, idemo i igramo neke utakmice. Imam profi licencu, ako se ukaže nekakva prilika zašto da ne. Imam i znanje, nije sve izlapelo, možda bi bilo za dobro i mene i klubova koji se opredele za moje usluge“, zaključio je nekadašnji as.

Malo je fudbalera u istoriji Crvene zvezde da su mu njene pristalice skandirale, pa tako njih skoro 100 hiljada po utakmici. Njemu jesu: „I kad kiša pada, kad se zvezde roje. Marakana grmi – Blagoje, Blagoje!“

Blagojević iz igračkih dana, Foto fejsbuk