Vladimir Vermezović/Fejsbuk

BEOGRAD – Rođen u Beogradu, fudbalski stasavao u glavnom gradu Srbije, Vladimir Vermezović jedno vreme bio je kapiten Partizana. Sa dosta uspeha nastupao je i u inostranstvu, ima ubeležena dva nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Radi i kao trener, ne skrivajući da mu je Partizan ljubav za sva vremena.

Fudbal mu je bio zabava, pa je u toj igri uživao. Mnogo je trenirao, naporno radio i dugo je trajao. Pružao je i više nego što su treneri tražili. Jednostavno, bio je surovi profesionalac.

Poželeli smo mu sreću za rođendan kojeg obeležava poslednjeg dana juna meseca.

„Hvala na čestitkama i pozdrav svim vašim čitaocima“, rekao je u jednom dahu Vermezović.

Otkriva na koji način je od najranijeg detinjstva stekao ljubav prema sportu.

„Pre svega, to je počelo u osnovnoj školi. Nekada je, u vreme Jugoslavije, obrazovanje bilo na prvom mestu, bilo je jako važno za decu. Ja sam imao tu sreću da su mi fizičku kulturu predavali Svetlana Antonić i Nikola Vasiljević. Usadili su nam ljubav prema sportu. Zato sam ja danas fan svih vrsta sportova i ne postoji nešto što ne mogu da gledam i što u sportu ne razumem“, priča Vermezović.

Karijeru je započeo u pionirima Železnika, pa stigao u Partizan. Ispostaviće se da nije pogrešio.

„Počeo sam kao pionir u Železniku, pa došao u pionire Partizana. Međutim, tada nisu bile podele kao sada na kategorije i potkategorije, bili su pioniri i omladinci. To je bila dosta drugačija selekcija, u moje vreme igrao sam kao početni omladinac protiv igrača koji su imali 18 ili 19 godina. Možda mi je i to pomoglo, jer iz moje generacije izašlo je nas šest ili sedam koje je 1981.godine Toma Kaloperović priključio prvom timu Partizana. Mislim da je tada Partizanova škola radila odlično, iako je imala samo tri trenera“, priseća se on.

Voli reći da je Florijan Matekalo više od trenera.

„Čika Conja je bio čovek koji nas je usmeravao u životu. Vodio je računa o nekim stvarima van terena i, pre svega, trudio se da nas kao ljude izvede na pravi put. Ne znam da li danas u srpskom fudbalu postoji čovek koji je toliko bio posvećen deci, ne samo na terenu nego i izvan njega. Najbliži tome bio je čika Trba koji je, nažalost, preminuo, ali je ostavio dubok trag u našoj školi“, govori Vladimir Vermezović.

Za seniore crno belih nanizao je oko 200 zvaničnih  nastupa, bio je i kapiten. Osvojio je tri titule i jedan kup, a onda kao trener još jedan šampionat.

„Svaki trofej drag je na svoj način. Međutim, osvajanje trofeja kao igrač ima jednu dimenziju, a uspeh kao trenera ima sasvim drugu dimenziju. Međutim, svaki trofej meni je podjednako drag. Možda je, što se igračke karijere tiče, osvajanje Kupa Jugoslavije nakon 32.godine , a bilo je 1989.godine pred sam raspad Jugoslavije, nekako najdraže. Kao trenera čini me ponosnim titula šampiona Srbije i Crne Gore, bez izgubljene utakmice. Bili smo jedina ekipa u Evropi koja je osvojila titulu bez izgubljene utakmice“, naglašava Vermezović.

U Partizanu su ga trenirali: Tomislav Kaloperović, Miloš Milutinović, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Moca Vukotić. Spreman je da govori i o njima.

„Toma Kaloperović najzaslužniji je što su uspeli pokojni Dragan Mance, Zoran Čava Dimitrijević, Nenad Stavrić, pa Stevica Kuzmanovski, Saša Lopičić, Đerić, Vranić, ja... Svi smo mi bili njegovi miljenici. On je taj koji je smogao hrabrosti da 1981.godine nas šest priključi prvom timu. Miloš Milutinović bio je najveći šarmer među trenerima i psiholog koji me je trenirao. Imalo se mnogo toga od njega naučiti. Veliki igrač sa autoritetom, ali nije bio sebičan. Njegov naslednik bio je Nenad Bjeković koji je od njega dosta toga pokupio, mada je uveo dosta toga u jugoslovenski fudbal. Po povratku iz Francuske bio je prilično mlad. Fahrudin Jusufi bio je najveći i najsuroviji profesionalac. U pojedinim trenucima nismo se najbolje slagali, ali od njega sam dosta toga naučio u pogledu profesionalizma i odnosa prema treninzima i poslu. Moca Vukotić je bio legenda koji samom svojom pojavom na terenu, na sastancima odavao vrednost čoveka kojeg morate da poštujete“, priča popularni Vermez.

Posebno poštuje Partizanovog reprezentativca i trenera , pokojnog Blagoja Paunovića.

„Blagoje Paunović je čovek koji je meni dosta pomogao u životu. Kada sam stasavao u prvom timu Blagoje je imao cvećaru na Banovom Brdu. Tada sam živeo kod roditelja u Železniku i svaki put kada prođem pored njegove cveraće svratio sam kod njega. On se počeo baviti trenerskim pozivom. Bio je velika zvezda koja je možda najpotcenjenija na prostoru Jugoslavije, a bio je kao dosta mlad proglašen za najboljeg centarhalfa u Evropi. Pošto smo igrali na istoj poziciji davao mi je savete i informacije o igračima koje ću ja da čuvam. Onda on dođe na ’istok’ i sedne kod male kapije , odmah do izlaza i beleži kako sam igrao. U ponedeljak dođem u cvećaru i on mi kaže šta je bilo dobro, a šta trebam da popravim. Kasnije nas je fudbalska sudbina spojila da mu budem pomoćnik u Teleoptiku. Onda je on meni bio pomoćnik, pardon bio mi je savetnik i više od desne ruke moje. I drago mi je da je njegov sin Veljko pošao očevim stopama. Taj uspeh sa našim mladićima na Novom Zelandu i ovaj najnoviji kada je vratio Oviedo posle toliko godina u prvu ligu pokazuje da ti Paunovići imaju fudbalski gen. Drago mi je da sam u životu poznavao Blagoja Paunovića“, ne skriva Vermezović.

Verovatno su mu dva meča posebno ostala u sećanju, protiv Kvins Park Rendžersa, pa Fljamurtarija, mada tu je i onaj dvomeč sa Romom...

„Igrači Kvins Park Rendžersa odakle su šutirali odatle su i pogađali. Od tih šest golova jedan je pao tako da njihov desni bek nije znao šta će sa loptom pa je šutnuo i lopta je prošla Omeroviću kroz ruke i završila u mreži. Događaju se takve stvari. Onda smo u revanšu dobili ih sa 4:0 i prošli smo dalje. Što se Framuljtarija tiče otišli smo dole bez bilo kakvih analiza i pripreme, ništa nismo znali o njima. Zasluženo smo izgubili. U Beogradu smo imali penal koji smo promašili, pa primimo čudan gol. Onaj dvomeč protiv Rome pamtim za sva vremena. Prvi meč u Beogradu bio je predivan. U revanšu sam skrivio penal, ispali smo, a mnogi su mi spočitavali da sam namerno protivniku iznudio kazneni udarac. To su gluposti, ni trunke istine u svemu tome“, podvlači Vladimir Vermezović.

Pamti i fudbalere iz drugih jugoslovenskih klubova, da ih je bilo teško obuzdati i zaustaviti.

„Bilo je puno dobrih igrača. Moji direktni protivnici ili su igrali protiv mene. Nisam siguran da danas bilo koja liga na prostoru bivše Jugoslavije ima takvu ligu kao što je bila Prva liga Jugoslavije. Mogli ste da izgubite pet ili šest mečeva i budete šampioni zemlje, a danas kada izgubite tri utakmice morate se pozdraviti sa titulom. Teško je nabrajati igrače koji se izdvajaju. Recimo Milko Đurovski, kasnije mi je bio saigrač, pa Husref Musemić, pa Zlatko Vujović, Vasil Ringov, Semir Tuce, Stjepan Deverić, Srećko Cerin, Marko Mlinarić, Zlatko Kranjčar... Zaista, mnogo vrhunskih igrača. Neverovatna količina kvaliteta koji je Jugoslavija imala. Neću da zaboravim Damira Vrapca koji je protiv nas igrao za bugojansku Iskru. I niže lige imale su vrhunske pojedince“, priča Vermezović.

Igrao je i večite derbije. U njegovo vreme bili su praznici najpopularnijeg sporta.

„Nije bilo toliko negativne energije koja se stvara u poslednje vreme. Tada se ta utakmica igrala na šest meseci i možda se sretnemo u kupu. Međusobno smo bili izvanredni prijatelji, a i navijačka kultura bila je na visokom nivou. Mnoge generacije i pre moje gradila je kult večitog derbija. Danas navijači Partizana i Zvezde ne doživljavaju derbi kao nešto posebno. U moje vreme bile su to utakmice za koje se živelo, pred te utakmice danima se nije spavalo, ako se izgubi život je išao dalje. Danas kada se izgubi, mogu i glave da lete, a to nije dobro“, primećuje.

Vladimir Vermezović igrao je  za više klubova u Španiji, Grčkoj i Nemačkoj.

„Svaki čovek, to je u psihologiji normalno, misli da je mogao ostvariti više. Jednostavno, prihvatio sam to kako je bilo i kako je išlo. Imao sam dosta povreda, pa sam u 30.godini bio blizu odluke da okončam karijeru. Ono najlepše što mi se dogodilo u inostranstvu je rođenje kćerke Sare u Španiji i sina Luke u Grčkoj. Generalno, zadovoljan sam učinkom, mada je moglo i bolje“, priznaje Vermezović.

Za A tim Jugoslavije odigrao je dve utakmice. Budući da je igrao dobro u Partizanu, da je jedno vreme bio i njegov kapiten, možda je tih nastupa trebalo biti i više.

„U svakom slučaju imao sam dve ili tri fenomenalne godine u Partizanu. Bila je i velika konkurencija, ali osuđujem sebe. Možda sam trebao biti agresivniji u pojedinim nastupima. Ostaje žal što nisam odigrao više utakmica. Žao mi je što nisam išao na OI u Los Anđeles. Povredio sam se i propustio sam tri ili četiri meseca u sezoni i normalno je bilo da me selektor ne pozove. Kada je jedan Moca Vukotić odigrao tako malo mečeva u reprezentaciji, ko sam ja da se žalim. Život ide dalje“, skroman je Vermezović.

Nikada nije srljao za trenerskim angažmanom, pa, ipak, radio je u Partizanu, u Slovačkoj, u Južnoafričkoj Republici, Crnoj Gori, Emiratima i Sloveniji. Ima 62.godine. Još dovoljno vremena da kao trener pobeđuje i osvaja.

„Svakako. Tačno je, nikad nisam trčao za angažmanima. Bilo je ponuda iz zemalja koje su u razvoju ili su u ratu ili blizu toga. Sada očekujem da dobijem poziv da i u nekoj drugog poziciji dam svoj doprinos fudbalu. Ja se držim onog da nam je Bog odredio kuda treba da idemo i kako treba da idemo. Ne treba previše izazivati sudbinu. Živi smo, zdravi smo. Ako se ukaže prilika – tu sam, ako ne, to je – to“, zaključio je nekada izvanredni fudbaler, danas trener, Vladimir Vermezović.

O, kako su njega partizanovci voleli...