Milenko Kiković/Sportski žurnal

BEOGRAD – Milenko Kiković pripada generaciji fudbalera koji su zaobilaznim putem stizali do cilja. Sreća mu nije bila česti saveznik, ali je znao šta hoće. Zato je i uspeo.

Sjeničanin Milenko Kiković je kao napadač nosio dres Sloge iz rodnog mesta, pa Zlatara iz Nove Varoši, Slobode, Rada, Obilića, Čukaričkog, Mladenovca. Kao trener kovao je planove i sa Sartidom iskovao trofej pobednika Kupa Srbije i Crne Gore. Odlične piše, autor je i jedne knjige. Sve u svemu, fudbalsko ime koje se pamti.

Rođen je 19.oktobra 1954.godine u Sjenici. Tamo je bilo talenata, neki su i uspeli. On jeste.

„Sjenica je opština sa oko 30-ak hiljada stanovnika, deo je užičkog regiona. Iz Sjenice je ponikao veliki broj ljudi u svetu sporta. Što se fudbala tiče, najpoznatiji su Milonja Kaličanin, igrao je u Radničkom iz Beograda, te Milojica Tripković koji je godinama uspešno nastupao za Čelik iz Zenice. Eto, tu sam i ja negde, ali sam vezan za nekoliko beogradskih klubova, tamo gde je uspeti i najteže“, počeo je svoje kazivanje Milenko Kiković.

Nastupao je za više klubova po Srbiji, ali potpunu afirmaciju stekao je na Banjici. Rad je imao kvalitetan tim u njegovo vreme.

„Ja sam počeo u Sjenici, pa u Novoj Varoši, pa u Slobodi iz Užica. Tu je poniklo mnogo fudbalera Crvene zvezde, Partizana i reprezentacije Jugoslavije. Upravo iz Slobode, kao prvi strelac Srpske lige i reprezentativac Srbije, stigao sam u Rad. Dakle, Sloboda je uvek bila brend fudbala. Boravak na Banjici je ujedno i najsvetliji deo moje karijere. Jer, Rad je bio u usponu. Bilo je čast igrati za ’Građevinare’ i u to vreme biti trener Rada“, naglašava Kiković.

Nekoliko trenera bitno je uticalo na njegovu karijeru.

„Spadam u red ljudi koji poštuje svakog trenera. Naveo bih Faika Kaćevca, trenirao me u Slogi iz Sjenice. Tu je i Ratko Jokić, legenda Slobode koji me trenirao u Novoj Varoši. Pamtim i pokojnog Nikolu Đokovića, bio mi je trener u Užicu, onda veliko ime jugoslovenskog fudbala Dragan Bojović – Patak.  U Radu sam igrao kod Mirka Damjanovića, koji je bio i trener u Partizanu. Igrao sam i kod Zorana Miladinovića, veliko ime iz sjajne generacije Partizana, a trenirali su me i Milan Živadinović i Selimir Milošević. Ta imena su na mene ostavila najsugestivniji utisak, kao treneri“, govori Kiković.

Bio je skoro viđen u niškom i Radničkom iz Kragujevca, ali nije postao njihov fudbaler.

„Ja sam kao srednjoškolac bio u Radničkom iz Niša, kasnije i u Radničkom iz Kragujevca. Šta je razlog? Odlučio sam da studiram DIF, a taj fakultet tada nije postojao ni u Nišu ni u Kragujevcu. U moje vreme u prvom planu bilo je školovanje, pa je tako bilo i u mojoj porodici. Ja sam fudbal podredio školovanju, završio sam fakultet i zbog toga nisam igrao za neki od ta dva kluba“, pojašnjava Milenko Kiković.

Nije mu bilo loše na Banjici. Rad je tada bio u modi.

„Uvek je bilo prestižno igrati u redovima Rada. Tu su želeli svi da igraju, ali je bilo teško igrati za taj kolektiv. Okosnicu tima činili su fudbaleri Zvezde ili Partizana. I treneri su mahom dolazili iz dva naša najveća kolektiva. To su bili igrači koji tamo nisu imali dovoljnu minutažu, pa su završavali u Radu. Tu je bilo zadovoljstvo nastupati. Ja sam proveo predivne četiri godine na Banjici. Rad je bio atraktivan po svakom osnovu. To je najlepši deo moje karijere“, otkriva Kiković.

Da se „odužimo“ Slobodi i Užicu. Tamo su igrali Radomir Antić, Petar Krivokuća, Milovan Đorić, Zlatko Krdžević, Ljubinko Drulović, Dušan Arsenijević, Milorad Korać, Miroslav Vukašinović, Goran Pandurović, Zoran Njeguš, Nemanja Vidić, Filip Kasalica, Darko Božović, Delimir Bajić...Lepo društvo!

„Slažem se da je Sloboda uvek bila brend jugoslovenskog fudbala. Navedena imena značila su mnogo. Sve sjajni igrači koji su kasnije ostvarili izvanredne karijere po velikim domaćim i inostranim klubovima. Sloboda se uvek cenila. U Užicu sam poveo godinu i po i za taj period vežu me predivne uspomene“, nastavlja Kiković.

Kada je zaplovio trenerskim vodama, stigao je da vodi tim Obilića, Rada, Bora, Čukaričkog, Sartida sa kojim je osvojio Kup SCG, plasirali se u Kup UEFA i Intertoto kup. Vodio je i Radnički iz Obrenovca, Radnički iz Niša, BASK, BSK iz Borče i Slobodu iz Užica. Najveći uspeh ostvaren je sa timom iz Smedereva, na stadio nu Partizana protiv Crvene zvezde. Ponosan je na to.

„To je najveći uspeh u mojoj trenerskoj karijeri. Međutim, ja imam neke druge kriterijume s kojim se javnost možda ne bi složila. Nije ni važno. Redak primer da sam igrao u Slobodi, Radu, Obiliću i Čukaričkom i da sam sve te klubove vodio. U Prvu ligu uveo sam Rad, pa Obilić, pa sam to uspeo i sa Čukaričkim. Uspeh sa Sartidom je što sam prvi trener koji je osvojio trofej, a da nisam bio trener Zvezde ili Partizana. Sartid je bio prvi klub, nakon raspada Jugoslavije,  koji je uspeo osvojiti neki trofej pored Crvene zvezde i Partizana“, računice su Milenka Kikovića.

Nije bio na proslavi uspeha u Smederevu.

„Po završetku utakmice i osvajanja Kupa Srbije i Crne Gore imao sam obećanje da nastupim na jednom mediju. Ispoštovao sam novinara koji je moj prijatelj. Propustio sam feštu u Smederevu, mnogo mi je žao što je bilo tako, ali mediji su izuzetan faktor u svemu. Gajio sam profesionalan odnos i nije moglo biti drugačije“, govori Kiković.

Napisao je knjigu „50 godina – Nesalomivi,1970-2020“, o pola veka postojanja udruženja veterana beogradskog Rada.To je ujedno i monografija kolektiva nastalog 1958.godine.

„U knjizi je obuhvaćena kompletna istorija Rada, od osnivanja 1958.go 2020.godine. Nije obrađen period do 1970.godine, kada je Rad ušao u Srpsku ligu. Dokumentacija iz tog perioda je uništena. Sve drugo, kompletna statistika je tu. Ne postoji monografija na prostoru bivše Jugoslavije da, poput ove, ima sve podatke za svakog pojedinca koji je makar jednu utakmicu odigrao u Radu. Proveo sam četiri godine rada na tom delu, a to znači deset časova aktivnosti svakodnevno“, priča Milenko Kiković.

O trenerima Rada, nekim od njih, govori biranim rečima: o Žarku Nedeljkoviću, Bošku Antiću, Marku Valoku, Draganu Gugleti, Zoranu Miladinoviću...

„Tako sam vaspitan da poštujem svakog trenera. Sve ih poštujem. Svi su ostavili duboke tragove i u srpskom i u jugoslovenskom fudbalu. Pogotovo bih naveo Boška Antića. Prvi sam u istoriji Rada da sam igrao, a bio i pomoćni trener Bošku Antiću. On je za mene poseban autoritet u svakom pogledu“, dodaje on.

Mnogo je istinskih asova igralo sa Milenkom Kikovićem, a on ih se rado priseća.

„Objektivno je najviše poznatih asova igralo sa mnom u Radu. Iz Partizana Boško Đorđević, Hatunić, Todorović, iz Zvezde Nikitović, Simić, Lazarević, Kantar. Bilo je mnogo asova, ne mogu u ovom času da ih se setim. Mnogo je velikih imena nosilo dres Rada. Poztnat klub da su mu dres nosili igrači koji su bili velika imena jugoslovenskog fudbala“, priča Kiković.

Vitalam je, živahan je i fudbalu još toga ima da da. Možda stigne poziv da vodi nekog od superligaša Srbije.

„Ja sam u tom poslu malo nezgodan. Veliki sam profesionalac i ne plivam tamo gde treneri nemaju velikog uticaja. Bio sam u stanju da svojim autoritetom odveden Obilić, Radnički iz Obrenovca, Čukarički... u inostranstvo na pripreme. Dakle, tražim potpunu samostalnost u radu, jer tragam za rezultatima. Danas treneri nemaju nekog velikog uticaja, a bojim se da je kod nas mnogo klubova gde treneri se malo pitaju, nisam siguran da većina trenera i sastavljaju timove za svoje utakmice. Kod mene je drugačije, garantujem rezultate i prihvatam odgovornost, ali želim potpunu samostalnost u radu“, pojašnjava on.

Pavle Pepđonović kroz svoj „Mundijal prijateljstva“ u Ulcinju i Nikola Nikić kroz „Dane Skugrića“ organizuju lepe susrete nekada vrhunskih asova. Milenko Kiković podržava ovakve manifestacije.

„Bio sam kod Nikole Nikića četiri puta, a kod Pavla u Ulcinju samo prošle godine. Treba tim ljudima odati najviša priznanja. Skupiti toliki broj bivših asova gde je tema isključivo sport, gde je druženje fenomenalno, gde se evociraju uspomene na period kada je Jugoslavija bila ozbiljna zemlja u svakom pogledu. Zato, hvala i Pavlu i Nikoli za sve što su uradili na tom planu. Tako trajemo duže“, zaključio je Milenko Kiković.

U Smederevu mu i danas pamte i zahvaljuju što ih je odveo u Evropu. Igrao je i radio u više klubova, ali Rad i Banjica su mu ljubav koja ne prolazi. Teško mu je što „građevinari“ nisu u vrhu srpskog fudbala, ali ostaje čoveku da se nada da će biti bolje.

Možda i s njim u glavnoj ulozi...