Zoran Smileski /NP

SKOPLJE – Zoran Smileski, nekada poletarac splitskog Hajduka, kasnije zapaženo desno krilo beogradskog Partizana i banjalučkog Borca je kao trener doneo u Banjaluku trofej pobednika Mitropa Kupa, najvećeg Borčevog međunarodnog priznanja. Vodio je veliki broj klubova, a bio je i selektor mladih reprezentacija Makedonije i Iraka. S nestrpljenjem čeka 100.rođendan Borca, pa da se ponovo nađe u Republici Srpskoj.

On i Republika Srpska istog dana proslavljaju rođendan. Njemu je sada 75 leta, a njoj 33. Njemu su ostvareni rezultati dodelili čin besmrtnosti, a Srpskoj je ljubav njenog naroda odredila sudbinu. Postavši toga svestan, Mitropa Kup sa Borcem podario je njoj, Republici Srpskoj.

Rođen je u Skoplju, ali karijeru je započeo u splitskom Hajduku.

„Moj otac je otišao u Split, završio je pomorsku akademiju u Divuljama, pa smo se preselili u Kaštel, pa u Šibenik i onda u Split. Tamo smo ostali sedam godina. Kada sam imao 11 leta, dakle 1961.godine, otišli smo na plac kod barbe Luke Kaliterne, moj stariji brat i ja. On nas je primio i za mene je stalno govorio: ’Ovaj mali je smišan, biće on igrač!’ Tako sam počeo svoju karijeru u pionirima Hajduka. Međutim, 1962.godine komanda ratne mornarice morala je u Beograd. Moj otac je bio zamenik komandanta mornarice i došli smo u Beograd“, govori Zoran Smileski.

Iz grada podno Marijana stigao je u Beograd, postao junior Partizan. I sve je išlo svojim tokom.

„Bio sam veliki zvezdaš! Otac me vodio da gledam treninge Crvene zvezde kada je dolazila u Split. Znao je otac da sam zvezdaš. Kada smo polazili u Beograd, selili se, Luka Kaliterna dao mi je jednu ceduljicu da je uručim Miljanu Milajniću. Stanovali smo blizu stadiona Crvene zvezde i sa svojim drugarima odem i uručim Čiči ceduljicu. Rekao je da je to dobro i da sutra dođem da treniram sa Zvezdinim pionirima. Ja sam dva meseca vredno trenirao i jedan dan otac došao sa terena i pita me gde ja idem svaki dan. Kada sam objasnio da treniram u Crvenoj zvezdi, on mi je rekao da tako ne može i da idem odmah na stadion Partizana. Kasnije sam shvatio da je tako moralo biti. Otac vojno lice, a predsednik Partizana bio je Franjo Tuđman. Nije mogao dozvoliti da bude drugačije. Plakao sam nekoliko meseci, ali je očeva želja ispunjena, ostao sam u Partizanu“, otkriva Smileski.

Bio je desno krilo prvog tima Beograđana, ali je najveći učinak ostvario u Borcu i Banjaluci. Da krenemo od Partizana, veliki klub, logično i pregršt Zoranovih lepih uspomena.

„Imao sam 17 godina kada sam zaigrao u prvom timu Partizana. To mnogi ne znaju, ali znaju moji vršnjaci. U decembru 1967.godine na turneji Partizana u Skoplju i Mitrovici igrali smo sa Trepčom i Vardarom i tada sam debitovao za prvi tim Partizana. Onda je usledilo potpisivanje ugovora nas šest iz generacije koja je bila četiri puta omladinski prvak Jugoslavije. Igrao sam godinu i po dana. Ni danas mi nije poznato zašto je Partizan mene dao na pozajmicu u Borac kada sam bio standardni fudbaler crno – belih. No, dobro. Da se ne vraćamo na to. Došao je presednik kluba i tražio krilo od Partizana, ovi daju mene, a ja sa 169 cm i 60 kilograma bio sam sitan u njegovim očima. Pomoćni trener Atanasković rekao mu je da će za dva meseca reći šta smo mu dali. Kada je sledeći put došao u Beograd zahvaljivao je ljudima iz Partizana zbog mene. U Banjaluci su me svi brzo prihvatili kao najrođenijeg. Zvali su me ’mali Knez’, bili su oduševljeni mojim igrama, zalaganjem, držanjem na terenu, na ulici, u svakoj prilici. Tako je Borac postao moja najveća sportska ljuvav“, nastavlja Zoran Smileski.

U Partizanu su igrala i njegova braća Andrija i Branko. Istinska sportska porodica...

„Stariji brat bio je talentovaniji, a mlađi je igrao u srpskoj ligi. Međutim, bio sam mnogo uporan i brz kao šilo. Ljudi su videli u meni talenat. Stjepan Bobek je prvi trener koji je mene uvrstio u prvi tim. On je stalno određivao kada igramo na dva gola, da ja igram u njegovom timu. Bilo je to krivo Raševiću, Paunoviću, Kovačeviću i ostalim legendama Partizana. Bilo je tu šaljivih trenutaka. Međutim, sve su to legende Partizana. Bila je to fantastična generacija na čelu sa Vladicom Kovačevićem, legendom Partizana“, naglašava Smileski.

U Banjaluci ga i danas ljudi pamte, poštuju i zahvaljuju za sve ostvareno.

„Trideset godina nije malo. Mnogo toga sam prošao sa Borcem kao igrač i kao trener. Uostalom, Banjaluka je moj grad. Supruga mi je iz tog grada, moja Dunja. Pa, moji sinovi Milan i Srđan rođeni su u tom gradu. Borac se mnogo voleo. Mi smo 1969.godine dali stotinjak golova, a ja sam kao krilo postigao 24 komada, što je bilo čudno. Godinu kasnije ušli smo u Prvu ligu Jugoslavije. Uvek su se Borac i Banjaluka voleli, znam da je i danas tako“, dodaje Zoran Smileski.

Malo je nedostajalo da se 1974.godine raduju trofeju pobednika Kupa Jugoslavije. U finalu su poraženi od Hajduka.

„To je bilo 29.novembra, padala je kiša i bilo je hladno. Hajduk je imao strašan tim, ali i mi smo bili dobri. U finišu meča naš igrač me pogodi u leđa, jer sam išao na prvu stativu, a da nisam bio bi gol. Tako se htelo, sudbina. Igrali smo hrabro, borili se. Posle toga, igrali smo u Kupu pobednika kupova, jer je Hajduk nastupao u Kupu evropskih šampiona. Bio je to prvi izlazak Borca u Evropu“, ponosan je Smileski.

Igrao je i u Austriji, nastupao je za Vaker iz Inzbruka. Lepo iskustvo.

„Lepe tri godine bio sam tamo. Tri puta smo bili šampioni Austrije. Bila su to lepa vremena. U svakom klubu gde sam nastupao ljudi su me cenili. Austrijanci su govorili da u igri pravim gurke. Na nemačkom je to nešto kao krastavac. Voleo sam da proturim loptu kroz noge protivničkog igrača, to su Austrijanci primetili i zavoleli me. Nakon tri predivne godine vratio sam se u Borac“, priča Smileski.

Kada se bližio kraj karijere, vratio se u grad na Vrbasu, karijeru je okončao u  BSK-u.

„BSK mi je bio simpatičan. Imao sam tamo Radeta Crnomarkovića, Petka... Kada sam se vratio iz Austrije, na poziv pokojnog Fazlića,  imao sam 32.godine. Međutim, nije mi davao šansu, ne znam zašto, a nisam bio star. Bio je ,valjda, ljubomoran na mene. Iz inata sam otišao u BSK, kao polutka, jer nisam više bio brz, ali dao sam 20 golova. Trener je bio Bobi Spasojević. BSK je moj tim“, govori Zoran Smileski.

Vodio je veliki broj klubova iz Severne Makedonije, pa Borac u više navrata, nekoliko grčkih i kolektiva u Iranu. Nedavno su navršile se 33 godine od prvog i najvećeg Borčevog međunarodnog trofeja, Mitropa kupa. Fođa im se posrećila.

„Nekako se potcenjivao taj Mitropa kup. Taj trofej je od 17 kilograma srebra. Taj trofej je u prostorijama Borca. To je jedino priznanje osvojeno u fudbalu za Republiku Srpsku. Ljudi brzo zaboravljaju, ali smo u Fođi pokorili češke i italijanske klubove. Vratili smo se bukvalno poslednjim avionom, a onda su usledile sankcije“, priseća se Smileski.

On je Borac 2006.uveo u Premijer ligu BiH, bili su šampioni Srpske, zaslužuje da se istakne.

„Dva puta sam Borac uveo u Premijer ligu BiH, a pet puta sam bio trener tog tima. Danas Borac ima dosta novaca, a u moje vreme po tri meseca nismo imali platu. Međutim, igrali smo za ljude u Banjaluci. Danas je predsednik Srpske Milorad Dodik. Mnogo ga volim, cenim i poštujem. Tada sam mu rekao da Borac treba da igra u Premijer ligi BiH, da i mi uzmemo novac, ne samo Sarajlije i Mostarci. On je ubro pozdravio takvu ideju i od leta smo bili tamo gde je Borcu mesto“, seća se Smileski.

Sa Sileksom  je tri puta osvajao šampionat Makedonije, a godine 1997.i duplu krunu.

„Kada sam ja otišao 1998.godine Sileks nije bio prvak naše zemlje. Vardar nije mogao uzeti vazduha od Sileksa. Imali smo dobrog predsednika, čestitog ekonomistu, ali imali smo i dobar tim. Preko tih trofeja mi smo u kasu Sileksa doneli 3.5 miliona tadašnjih maraka. Eto, sada je bio drugi, ali nema titule. Voleo bih da budu prvaci. I Pelister je sa mnom imao uspehe, ali nisu me razumeli. Trenirao sam i Pobedu, Škendiju... Vodio sam 18 klubova i bio selektor mladih reprezentacija Makedonije i Iraka“, govori Smileski.

Radio je u Grčkoj, dalekom Iranu. Ipak, lako je primetiti: Borac i Srpska ščepali su mu srce i ne popuštaju.

„To se ne zaboravlja. Tri decenije budete u vrhu popularnosti. Nisam nikada bio prepotentan, a uvek sam bio druželjubiv. Banjaluka mi je u srcu do kraja života!, zaključio je on.

Zoran Smileski je kao igrač svrstan u „Idealnih jedanaest“ Borca svih vremena. Takođe, izabran je za najboljeg trenera Borca svih vremena. Uspomena je mnogo, uspeha na sve strane, pa ima za čim da se osvrne. Živi svoje penzionerske dane u Skoplju, osluškuje šta se dešava u Partizanu i Borcu i s nestrpljenjem čeka juli 2026, tada je stoleće plavo – crvenih iz grada na Vrbasu, velike sportske porodice.

Zoran Smileski odavno njoj pripada...

Smileski iz igračkih dana/JSD Partizan