Slobodan Mešanović

BEOGRAD - Iza Slobodana Mešanovića je duga i lepa karijera. Igrao je za Radnički sa Novog Beograda, Radnički iz Sombora, Vojvodinu, OFK Beograd, a u Radu je okačio kopačke o klin. Iako je još kao igrač završio višu trenersku školu, trenerskim pozivom nije se bavio. Porodica mu je uvek bila na prvom mestu.

Rođen je 8.avgusta 1943.godine u Beogradu. Život u velikom gradu, prema sopstvenim tvrdnjama, pomogao je da se počne profesionalno baviti sportom.

„Ja nisam mlad počeo, imao sam 16 godina kada sam počeo raditi prve treninge sa podmlatkom OFK Beograda. Onda Radnički, pa u Sombor, pa Vojvodina i onda, na sreću, u OFK Beograd. Kažem na sreću, jer sam imao divne drugare i fudbalere. Nemam reči. Priznajem, zadovoljan sam. Možda je moglo biti bolje, kada gledam sa ove vremenske distance, ali prošlo je vreme, ne vredi kajati se“, kaže Slobodan Mešanović.

Prošao je probu u Košarkaškom klubu Crvena zvezda, ali fudbal je pobedio.

„Bio sam sasvim solidan na treninzima u košarkaškom svetu. Košarka nije statična, ne može ni biti, ali nije bila brza kao danas. U to vreme su u Novom Beogradu, posle svakog treninga koji smo imali, dobijali sendviče. To je šezdeset i neke bilo lepo i značajno. Pošto je tamo već igrao moj stariji drugar Nikola Ćuk, odveo me je u Novi Beograd i pod njegovim patronatom sam bio skoro celu karijeru. On je kasnije odlazio za atašea i ambasadora, a ja sam krčio put u fudbalu“, priseća se Mešanović.

Otac je bio vojno lice. Logično da Slobodan navija za Partizan, ali otkriva da nije bilo prilike da obuče dres crno-bele boje.

„Dok sam bio omladinac igrao sam kao centarfor i desno krilo. Partizan me pozvao na probu i ja dam dva ili tri gola, ali nisu me pozvali, nisu ozbiljno računali na mene. Odustao sam mnogo brzo i otišao u Novi Beograd. A baš tada u omladinskoj ligi protiv Partizana pobedili smo ih sa 2:1, a ja postigao oba pogotka. Ni tada me nisu pozvali. Zašto? Nikada nisam saznao. Mislim da su pogrešili“, priča Mešanović.

Zanimljivo je kada govori kako je postao zadnji vezni fudbaler.

„U Somboru kada sam bio igrao sam centarfora. Naš fudbaler se povredio i nije mogao da igra važnu utakmicu. Trener Nikica Josić tada me prekomanduje na zadnjeg veznog. Nije koristilo da negodujem. Trener se morao slušati. Od tog trenutka, nikada više nisam igrao centarfora. Odigrali smo protiv Budućnosti 3:3. Igrali smo dobro, ali tada Sombor nije nešto bio jak tim. Bio je bolji pre mene, sa Radetom Popovićem, čuvena njegova generacija“, priseća se Slobodan Mešanović.

Imao je peh da u svom prvom zvaničnom meču polomi ruku.

„U podmlatku je bilo, protiv Hajduka sa Liona. Pretrčim beka, a bio sam dosta brz. On me podigne, padnem na ruke i slomio sam zglob. Možda je to uticalo na moju dalju karijeru“, dodaje on.

Na njega je nekoliko trenera ostavilo poseban utisak.

„Dragan Jovanović, dok sam bio u omladinskom pogonu. Međutim, u ukupnom poređenju, najsugestivniji utisak ostavio je Gojko Zec. Nije tada bilo mobilnih telefona, ali je uspevao da proveri gde se nalazimo pred zvaničnu utakmicu. Pozove kući na fiksni telefon uveče u 22 časa i ako vas nema, nećete igrati utakmicu. Bio je izuzetno strog, ali pravedan čovek i vrhunski stručnjak. Mnogo dobar trener“, tvrdi Slobodan Mešanović.

Lako se moglo dogoditi da za Vojvodinu zaigra malo pre 1966.godine, pa da slavi titulu šampiona Jugoslavije. Do toga, ipak, nije došlo.

„Te godine kada sam došao u Vojvodinu iz Radničkog iz Sombora, Novosađani su angažovali Ivicu Brzića iz Željezničara. On je tada bio reprezentativac i bio sam svestan da nemam tu šta da tražim. Nisam mogao da se izborim za poziciju. Javio sam se treneru Vujadinu Boškovu, koji je činio tandem trenera sa Brankom Stankovićem. Rekao sam mu da odlazim u Beograd, tada mi se rodila kćerka. Ubrzo se igrao kup meč u Beogradu gde je Partizan savladao Vojvodinu sa 4:1. Tada su mi kroz ogradu dali ispisnicu i tako sam ja otišao iz Vojvodine“, pojašnjava Mešanović.

U OFK Beogradu su Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac nastupali na zalasku svojih karijera. Slobodanu je bila čast igrati sa takvim veličinama.

„I Dušan Maravić, pokojni. I on je igrao za OFK Beograd, mnogo dobro. Još kao dete gledao sam Dragoslava Šekularca, a kasnije igram sa njim. To je sreća neviđena. Mislim da je Šekularac najbolji fudbaler ondašnje Jugoslavije svih vremena. Čast Draganu Džajiću i hvala mu za sve što je postigao, ali ’Šeki’ je nešto posebno. Jednostavno, zezao se, dizao nam moral, kada putujemo da nas zabavlja, da nam priča, da se smejemo. Unikat od čoveka“, podvlači Slobodan Mešanović.

 Šeki je umeo da jede jabuke pred sam početak utakmice. Pogotovo na meču  protiv Trepče u Kosovskoj Mitrovici.

„Igrali smo na Karaburmi 7:1 i sledio je revanš u Mitrovici. Pred meč su nas gađali jabukama kada smo istrčali na teren. Stadion je bio pun kao oko. Šeki ode do tribina, uzme jednu jabuku, lepo je očisti i zagrize, pa baci na njih. Tako nas je očvrsnuo, dao nam je krila i pobedimo ih sa 3:2. Čini mi se da je Bogdan Turudija bio trostruki strelac. Pokojni Mađuni ušao nam je u svlačionicu i rekao da je svestan da se 7:1 iz Beograda ne može nadokanditi, bio je korektan prema nama“, govori Mešanović.

Znali su da pobede Dinamo u Zagrebu sa 3:0, da istim rezultatom pokore Hajduk u Splitu, da budu bolji od Partizana na njegovom terenu, da gube od Crvene zvezde sa 2;0, pa da je nadvise sa 4:2. Važne pobede i sećanja koja ne blede.

„Nikako ne mogu da izblede sećanja. Pogotovo meč protiv Crvene zvezde. Na poluvremenu smo gubili sa 2:0, ali u nastavku meča razgoropadio se naš kapiten Ilija Petković, rasturio je Crvenu zvezdu. U pauzi smo u svlačionici međusobno povisili ton, da vidimo gde škripi. U nastavku je sve bilo kao pesma. To je bila epska pobeda“, priseća se Slobodan Mešanović.

OFK Beograd je u njegovo vreme imao lep učinak u Evropi.Savladali su i klupskog prvaka sveta, Fejenord.

Slobodan Mešanović

„Sve je tako bilo. Savladali smo na turniru u Granadi Penjarol. Tada smo igrali i sa Rapidom. Klug iz Urugvaja bio je tada klupski prvak sveta. Mi smo ih pobedili sa 4:0. Imali smo izuzetno dobru ekipu, fantastičnu atmosferu u svlačionici, a nismo igrali za novac u prvom redu. Protiv Fejnorda istrčavamo na teren i nama predsednik OFK Beograda kaže da za pobedu imamo po 500 maraka. Izlazim na teren i pitam pored sebe centarfora Rudija van Hanegema kolika je njihova premija, rekao mi je da je to 2.000 dolara. Odmah su nas ubili u pojam“, nastavlja Mešanović.

Nisu ga baš na  najlepši način ispratili iz OFK Beograda u Rad. Na Banjici je proveo dve godine.

„Da, nisu me korektno ispratili. Doduše, generalni sekretar kluba Lišanin išao je sa mnom i u FS Beograda i u Rad, da me isprati. Otišao sam zato što smo u Ljubljani imali jednu tešku situaciju. Naime, ušao nam je u svlačionicu predsednik Tomaš Tomašević i počeo da viče i da nas vređa, da nas bude sramota i td, a rezultat 0:0. Ja kao kapiten uhvatim ga za revere i izbacim ga vani iz svlačionice. Eto, to je razlog mog odlaska iz OFK Beograda“, pojašnjava Mešanović.

Viđali su se nekadašnji saigrači uvek u zakazano vreme. Petak je bio dan tih  drugovanja.

„Viđali smo se u Skadarliji svakog petka. Tada smo kao veterani igrali svuda po zemlji. Od toga je bilo i novaca i onda izvedemo supruge na večeru. Meni je posle Šekularca najveći autoritet bio Ilija Petković, mnogo dobar igrač i čovek. Njih smo slušali, kao i Kikija Popovića. Sećam se da sam na utakmici protiv Partizana odneo loptu Nenadu Bjekoviću, pa je on odneo mene i pukao mi je mišić. Pregledao me dr Hercegovac i preporučio mi šest meseci strogog mirovanja. Dođe pokojni Raki Aranđelović, čuveni fizioterapeut, da dođem na stadion. Meni je tada Kiki Popović održao jednu lekciju koja mi je mnogo pomogla. Objasnio mi je da ako ja ne mogu, mnogi čekaju da uskoče u tim umesto mene. Tako da sam ja nakon tri nedelje bio na treningu. Onda prva utakmica u Zagrebu i pojavi se ponovo bol, priđem Kikiju Popoviću i kažem da me boli, a on okrenuo glavu, neće da me sluša. Usledi reprezentativna pauza, ja to iskoristim za poseban rad i oporavak i pobedio sam. Dakle, imali smo velike asove, ali i velike moraliste u klubu koji su znali da nas podignu kada padnemo. Zato smo uspevali i zato su posle karijere dugo trajala naša drugovanja. Malo nas je živih iz tog vremena, pa ni drugovanja više nema“, zaključio je Slobodan Mešanović.

Bio je izvanredan fudbaler, mlad je stekao diplomu trenera, ali se tim pozivom nikada nije bavio. Radio je nešto drugo, boravio u velikom broju zemalja sveta. Penzionerske dane troši u Beogradu, okružen članovima porodice. Ako već u igračkim danima nije bilo vremena da provode često zajedno, bar sada sve dolazi na svoje.

Tako je najlepše...