Dušan Lukić/fejsbuk

BRČKO – Uvek je san sportiste iz male sredine da se otisne u svet, da zaigra za najveće klubove svoje zemlje. Dušanu Lukiću se taj san ostvario. Bio je fudbaler Crvene zvezde, najviše je pružio u dresu Rijeke, a inostranu karijeru izgradio je u Kortrijku iz Belgije. Utisak je da nije pružio ono što je njegov talenat nagoveštavao.

Primer da i u uslovno manjim sredinama mogu da se rađaju i stasavaju veliki talenti bio je Dušan Lukić. Rođeni Brčak, nekadašnji igrač Lokomotive i Jedinstva, ostvario je svoj san: igrao je u Crvenoj zvezdi, igrao je večite derbije, igrao je međunarodne utakmice Beograđana. Možda je najbolje partije pružao u dresu Rijeke, a potom je inostranu karijeru gradio u Belgiji. Jednom rečju – neko ko se pamti.

Rođen je u Brčkom 7. novembra 1956. godine. Za rodni grad je vezan. U Brčkom i danas živi. Duša puna rodne grude.

„Rođeni sam Brčak, otišao sam iz njega jako mlad. Međutim, Brčko sam uvek voleo. Tu su mi živeli roditelji, celokupna rodbina. Živeo sam dugo u Rijeci, bio u Americi i u Belgiji, ali Brčko je ostalo u srcu i danas sam tu“, kaže Dušan Lukić.

Fudbal je počeo da igra u rodnom gradu.

„Blizu sam pravoslavne crkve u Brčkom. Tu smo svi igrali fudbal. Čuo sam da u brčanskoj Lokomotivi traže pionire. Otišao sam sa svojim drugarima i mene su zadržali. Dali su mi dres, kopačke i ostalu opremu. Mnogo mi je to značilo“, priseća se Lukić.

Onda je prešao u Jedinstvo, koje je nekada bilo kvalitetan drugoligaš Jugoslavije.

„Bio sam jako mlad, pa su mi prepravili godinu rođenja. U sportskoj legitimaciji pisalo je da sam rođen 1954. godine. Sa 14 godina trebalo je da nastupim u Republičkoj ligi. Pošto nisam imao pravo da igram zbog nedostatka godina, oni su prepravili godinu rođenja. Kasnije sam postao fudbaler Jedinstva“, pojašnjava Dušan Lukić.

Na preporuku Milovana Đorića stigao je u Crvenu zvezdu.

„Pratili su moje igre nekih godinu dana. U jednom trenutku u hotelu u Brčkom viđen je Milovan Đorić. Nikome nije želeo da kaže zašto je tu. Međutim, na utakmici se povredim u 15. minutu, ali on je otišao kod mojih roditelja da im kaže kako me želi odvesti u Crvenu zvezdu. Roditeljima se to nije svidelo, majka je mnogo plakala. I Željezničar je pokazivao interesovanje, ali Crvena zvezda se ne odbija – otišao sam u Beograd“, obrazlaže Lukić.

Za crveno-bele odigrao je blizu 150 zvaničnih utakmica, bilo je i golova.

„Imam podatak da sam za Zvezdu odigrao 146 mečeva. Finale Kupa UEFA protiv Borusije najveći je uspeh i događaj koji se pamti. Imali smo kvalitetnu i sjajnu generaciju fudbalera. Šteta što u finalu nismo osvojili to takmičenje. Nesreća, ali i neki drugi faktori. Kasnije sam prešao u Rijeku, tamo bio jedan od glavnih igrača i lepa priča trajala je pet-šest godina“, govori Lukić.

Ne krije da još sanja revanš osmine finala Kupa UEFA protiv AEK-a. Pobedili su sa 3:1, ali je u prvom meču u Atini bilo 2:0 za njih. U Beogradu mnogo šansi: Filipović, Bogićević, Muslin, Savić, Lukić… ali lopta nije htela u mrežu.

„Sećam se tog meča kao da je juče bio. Bilo je oko sto hiljada gledalaca. Kada sam izašao na teren, mislio sam da će mi kosa otpasti s glave. Čitavo jedno poluvreme bili smo u njihovom šesnaestercu, ali lopta nije htela u gol. Sušić, Filipović, Bogićević, Savić, Muslin, ja… Lopta nije htela da nas sluša. To je bila jako fina generacija. Imali smo mladost, kvalitet, brzinu – sve. Stamenković, Petrović, Jelikić, Jovanović, Savić, Filipović, Muslin… ama svi. Ispali smo, ali smo se kasnije popravljali“, lista po sećanjima Dušan Lukić.

Odigrao je dva večita derbija. Prvi je onaj kada je Partizan kao gost slavio sa 3:1, a Ilija Zavišić postigao prelep pogodak. U drugom je slavila Zvezda sa 3:0.

„Večiti derbi nikada neće umreti. U naše vreme bili su nešto posebno. Atmosfera pred utakmicu, pa one pljeskavice i ostala ponuda ispred stadiona. Ljudi su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije i iz inostranstva. Tokom utakmice tukli smo se, a posle je bilo veliko drugarstvo. Ja sa Prekazijem, Đurovićem i drugima. To se ne zaboravlja. Danas je neko drugo vreme i zahteva dublju analizu“, kazuje Lukić.

U Zvezdi su ga trenirali Gojko Zec i Branko Stanković. Ne skriva o kome danas misli lepše, potpunije i čovečnije.

„Gojko Zec je bio savremeniji trener. Sa Stanetom se nisam slagao, ali sam morao da slušam i ispunjavam njegove naredbe. Stane je bio stariji, imao je staromodne poglede na poimanje fudbalske igre, način treninga i na život. On jeste dobar trener, ali Zecu bih dao prednost“, ističe Dušan Lukić.

Bio je svestan jake konkurencije u Zvezdi, pa je prešao u Rijeku. Tamo je ispoljio puni sjaj.

„Stigao sam na Kantridu kada je Rijeka imala veliki tim. Inače, retko ko bi iz Zvezde otišao u Rijeku. Bili su tu Desnica, Ružić, Radović, Jerolimov, Radin, Cukrov, Hrstić, Juričić… Zvezda mi nije dala da idem, ali sam ja odlučio i nije moglo biti pogađanja. Bilo mi je lepo i značajno vreme sam proveo tamo“, priča Lukić.

Ni on ne može da zaboravi trijumf protiv Reala i sudijsku nepravdu u revanšu. Te mečeve nije igrao, jer je već bio otišao u pečalbu, ali je navijao za svoje drugare.

„Sramotno suđenje. Mislim da je pravdu delio Belgijanac. Ne mogu ni danas da shvatim zašto nije dosudio makar tri penala nad Damirom Desnicom. Real je na kraju jedva prošao dalje, i to sa tri igrača više“, govori Dušan Lukić.

Isključeni su Ticić, Milenković, a na kraju i Desnica. Sudija se pravdao da je Damir Desnica mnogo prgav igrač, da mu je psovao sve po spisku, a znamo da je čovek gluvonem.

„Da se čovek grohotom nasmeje. Damir Desnica je divan čovek, veliki prijatelj i vrhunski fudbaler. I da nema taj hendikep, ne bi psovao sudiji – nije takav po karakteru. Jednostavno, sudijska lakrdija. Žao mi je bilo, jer sam tamo proveo lepe godine“, govori Lukić.

Iz Rijeke odlazi u Belgiju. U toj zemlji je gradio inostranu karijeru, ali i u Americi.

„U Belgiju morate doći i biti od domaćih igrača bolji makar duplo. Imao sam sreću da sam igrao dobro i da sam tri godine bio najbolji strelac. Od Kortrijka sam dobio i priznanje. Onda sam, preko Srbe Stamenkovića, pozvan da odem u Ameriku, a bio sam blizu prelaska u Anderleht. Međutim, u Americi se nisam snašao na njihovim terenima, vratio sam se u Belgiju i u toj zemlji okončao igračku karijeru“, priča on.

Dušan Lukić je, na neki način, ostao u fudbalskom sportu.

„Vezan sam za fudbal. Imam svoju firmicu koja radi određene stvari na fudbalskim stadionima. Određeni posao sam pre nekoliko godina radio i na stadionu Crvene zvezde. Tako i odem do svog nekadašnjeg kluba i vidim svoje nekadašnje saigrače“, priča Lukić.

Kaže da viđa drage ljude skoro svake nedelje.

„Zvezdaše viđam redovno. Iz Rijeke saigrače srećem jako retko. U Zvezdi odem u Klub veterana i tamo vidim Borovnicu, Milosavljevića, ranije je dolazio i Šestić. Odigramo partiju šaha, ispričamo se, evociramo uspomene i svako sebi – do sledeće nedelje“, govori naš sagovornik.

Žali što u lozi Lukića nije iznikao izdanak koji bi krenuo putem fudbala.

„Imam dve kćerke, ali nisu u sportu. Mlađa je igrala balet, ali je imala teške zdravstvene probleme. Bogu hvala, ozdravila je i sada je sve u najboljem redu. Danas je ozbiljna i vredna žena. Dakle, nije bilo sinova i neće u mojoj porodici niko postati moj naslednik u fudbalu“, govori Lukić.

Njegova Zvezda nije šampion prvog dela sezone. Prvi je Partizan, što Dušan Lukić priznaje kao apsolutno zasluženo. Kako će biti na kraju sezone, odnosno hoće li punim kapacitetom procvetati Zvezdino proleće?

„Zvezda mora da procveta. Bila bi sportska tragedija da ne bude prva. To je klub koji godišnje zarađuje više od sto miliona evra. Mora imati fudbalere koji će makar deset bodova da umaknu Partizanu. Čast crno-belima, ali kvalitet je na strani Zvezde. Svi u klubu, od čistačice i oružara do čelnika, veruju da će Zvezda i u aktuelnoj sezoni biti šampion“, podvlači Dušan Lukić.

Na susretima fudbalskih legendi bivše Jugoslavije u Skugriću kod Modriče, minulog leta, video je mnoge asove iz svog vremena. Čini se da su takve manifestacije pun pogodak.

„Svaka čast Nikoli Nikiću. Treba mu odati priznanje za uspeh kojim okuplja nekadašnje asove. A ugosti nas kao roditelji što su nas dočekivali. To traje nekoliko godina, a motiva ima svaki put sve više. Ti susreti su nešto neviđeno“, zaključio je.

Dušan Lukić je podjednako drag u Brčkom, Beogradu, Rijeci i u nekoliko gradova Belgije. A tamošnje dame, danas žene zrelih godina, pamte ga kao nestašnog vragolana – ali to je tema za neku drugu priliku. Ovde se govori o fudbalu, a Dušan Lukić pripada toj sportskoj porodici.

Jednoj od neprolaznih.