Albert Nađ/Tanjug

BEOGRAD – Defanzivac Albert Nađ promenio je mnogo klubova u karijeri, igrao i za reprezentaciju, ali, ističe, ljubav prema Partizanu – nemerljiva je! Danas radi kao trener, a odnedavno je na klupi pribojskog FAP-a.

Albert Nađ na vreme je trasirao svoj put, do cilja dolazio upornim radom i danas je neko ko se može pohvaliti blistavom karijerom, a očekuje se da kao trener potvrdi umeće i praktično do kraja svog života bude posvećen najpopularnijem sportu.

Dva puta je kao igrač bio u Partizanu, tri puta kao trener boravio u Humskoj, kao potvrda da prava ljubav ne zna za granice, nema cenu i nema pogađanja oko onog što se voli.

Našim čitaocima podsećanje da je rođen u Zemunu, 29. oktobra 1974. godine. Karijeru je, kao junior, počeo da gradi u Teleoptiku i u Partizanu. Put do prvog tima crno – belih bio je pun iskušenja.

„Oni koji se bave zvezdama znaju da su škorpije jako uporne. To je slika koja opisuje mene. Preko Teleoptika, u periodu kada sam igrao za mlađe kategorije, nisam mogao doći do prvog tima, pojavio mi se šum na srcu i lekari mi nisu smeli dati potvrdu da bih mogao igrati. Igrao sam pod tuđim imenom za generaciju koja je bila tri godine ispred mene i ulazio u igru po dvadesetak minuta. Sticajem okolnosti, u susretu generacija 1971. godišta sa Crvenom zvezdom igrao sam na poziciji centarfora, to je moja odlika bila u mlađim selekcijama. Na moju sreću, pobedili smo Crvenu zvezdu, ali ja sam igrao pod drugim imenom. Nakon nekoliko časova, ljudi iz Zvezde došli su kod mene kući i tražili su da dođem u Crvenu zvezdu. Međutim, preovladala je moja ogromna ljubav prema Partizanu. Nudili su zvezdaši mnogo toga, mom ocu unapređenje na bolje radno mesto i veću platu, ali tada sam kleknuo pred svog oca i plačući mu rekao da ako odem u Crvenu zvezdu – umreću! Nedelju dana kasnije igrali smo na stadionu Vojne gimnazije protiv Partizana. Postigao sam vodeći pogodak. Uveče su kući došli Vladica Kovačević, Blagoje Paunović i Gordan Stojanović. Kada su me pitali za koga navijam, odgovorio sam pitanjem – kada treba da dođem?! Tako sam 1987, sa nepunih 13 godina, došao u moj voljeni klub“, započeo je priču Albert Nađ.

U prvom mandatu za Partizan je odigrao 111 zvaničnih utakmica, postigavši osam pogodaka. Uživao je puno poverenje Ljubiše Tumbakovića, a osvojene su tri titule i jedan Kup, pre Nađovog odlaska u Španiju.

„Kada igraš za voljeni klub, pa se osvoji više titula, sve su drage. Možda je ona prva malo draža, te 1993. godine. Pre nas je osvojen trofej u generaciji Mijatovića, Jokanovića, Vujačića, Petrića, Bogdanovića, Stanojkovića... Onda je stasala moja generacija: Milošević, Ćirić, Bjeković, Ćurčić, Mirković itd. Pre početka sezone došli su nam Nenad Bjeković i Žarko Zečević, ključni ljudi u klubu, i rekli nam kako će biti prezadovoljni ako budemo na kraju sezone među prvih šest ekipa. Tada su bile i one TV lige šampiona, igrale su se u Prištini i Novom Sadu i pokazali smo da se na nas mora ozbiljno računati. Ipak, stigli smo do titule“, priča Nađ.

U julu 1996. prešao je u Betis. Tamo su bili odmah iza Reala, Barselone i Deportiva. Čak su u Kupu kralja dogurali do finala, a poraženi su u produžecima od Barselone. Lep je to uspeh, da se pamti za sva vremena.

„Vodili smo do finiša meča sa Barselonom. Za njih su tada igrali Gvardiola, Ronaldo, Luis Enrike, Abelardo, Nadal... Doduše, imali smo i mi odličnu ekipu koju su činili Risto Vidaković, Aleksis, Roberto Rios... Nažalost, iako smo dva puta vodili, poraženi smo u produžecima sa 3:2. Ono što mi je ostalo drago i u sećanju je povratak u Sevilju, gde nas je čekalo oko 50.000 navijača. Naravno, uspesi u prvenstvu bili su mi značajni. Dugo smo držali drugo mesto, ali smo poslednja četiri kola poraženi i bili smo četvrti, iza Reala, Barselone i Deportiva. Izborili smo učešće u Kupu pobednika kupova“, priseća se Albert Nađ.

Naredne stanice bili su mu Ovijedo i Elče.

„Ovijedo nije imao kvalitet kao Betis, ali smo imali igru i dobre rezultate. Kada igrate u ligi koja je tada možda bila i najjača u Evropi, kada nastupate protiv toliko vrhunskih klubova i fudbalera koji su majstori fudbala, sve to vam predstavlja i čast i zadovoljstvo“, nastavlja Nađ.

Usledio je u septembru 2002. godine povratak staroj ljubavi. U drugom mandatu osvojili su još dve titule, izborili učešće u Ligi šampiona Evrope, dogurali do osmine finala Kupa UEFA. Ukupno je nanizao 406 mečeva u dresu najdražih boja, postigavši 33 pogotka.

„Bilo je prelepo i u drugom mandatu. Bila je i zlatna pobeda protiv Njukasla u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Bilo je lepo nadigravati se protiv veličina koje su nastupale za veliki Real iz Madrida. Ostaje žal zbog poraza u osmini finala Lige Evrope od CSKA. Da smo u tom meču uspeli, našli bismo se te godine u završnici takmičenja. Zaista smo igrali dopadljivo“, govori Nađ.

Radijski prenos legendarnih Marka Markovića i Jordana Ivanovića ostao je za sva vremena da podseća kako je bilo u 100. večitom derbiju. Crvena zvezda je došla do preokreta i pobede od 2:1, junak trijumfa bio je Mitko Stojkovski, ali je čuveni reporterski dvojac na sva usta hvalio Alberta Nađa kao jednog od najboljih učesnika tog meča.

„Odigrao sam dvadesetak večitih derbija, a taj koji je odigran 6. maja 1995. godine ostaje mi i u lepom i u gorkom sećanju. Mislim da smo u tom okršaju bili bolji od Zvezde, ali u fudbalu uvek bolji ne pobeđuje. Bio je pravi praznik fudbala, igralo se srčano i muški. Na terenu je bilo svega, sevalo je na sve strane. Nakon tih utakmica svi smo bili veliki prijatelji i odlazili zajedno na piće. Svaki derbi donese nešto novo. Sada je Zvezda dominantna, ali u moje vreme nije se znalo do poslednjeg momenta ko će da pobedi. Uostalom, bilo je mnogo i nerešenih ishoda“, podseća Albert Nađ.

Zajedno sa golmanom Ivicom Kraljem otišao je u Rostov, a iz ruskog fudbala došao je na Banovo Brdo. Na poseban način je ispraćen u penziju. I to je detalj koji se pamti, i to protiv njegovog Partizana.

„Ako sam imao ogromnu želju da zaigram u klubu koji toliko volim, želja mi je bila da i okončam karijeru u dresu Partizana. Nije mi se to ostvarilo, okončao sam je u Čukaričkom. Za moju utehu, makar je bilo u dresu crno-belih boja. Poslednjih desetak minuta oproštajnog meča skinuo sam dres Čukaričkog, a ispod sam imao dres Partizana“, dodaje Nađ.

Debitovao je za reprezentaciju SR Jugoslavije u Porto Alegreu protiv Brazila, 23. decembra 1994. godine, a prvi gol postigao je mesec dana kasnije protiv Hong Konga. Ipak, selektor Slobodan Santrač nije ga uvrstio među putnike za Mundijal u Francuskoj 1998. Tada je igrao na poziciji levog beka. Međutim, Vujadin Boškov računao je na Nađa na šampionatu kontinenta dve godine kasnije u Belgiji i Holandiji. Njemu je verovao i Ilija Petković, tako da je ukupno nanizao 45 mečeva.

„Na kraju, zadovoljan sam svojom karijerom. Možda sam u reprezentaciji mogao da odigram još koji meč, ali žao mi je što nisam igrao za reprezentaciju Srbije. Jesam za SR Jugoslaviju i zajednicu Srbije i Crne Gore. Ipak, bio sam učesnik najvećih smotri fudbala, prvi sam strelac po raspadu velike i zajedničke zemlje koji je postigao pogodak za SR Jugoslaviju. Ljudi koji me cene i poštuju znaju da sam svaku svoju utakmicu odigrao na maksimalnom nivou. Uvek sam davao od sebe ono što sam imao u tom trenutku“, govori Nađ.

U Partizanu je bio član Upravnog odbora, pa sportski direktor, pa pomoćnik Save Miloševića. Kratko je bio i prvi trener Partizana. Jedno vreme radio je i u Rakovici i Teleoptiku, a sada je u FAP-u.

„Uvek su mi veliki planovi i ambicije. Tako je bilo i dok sam igrao, tako je i sada. Ono što bi bila kruna jeste da nakon trenera Partizana postanem i selektor svoje zemlje. Još sam relativno mlad po tom pitanju. Predstoji period dokazivanja u drugim klubovima. Sportski je nadati se nečem većem“, kratko će on.

Ljubav koju ispoljava prema Partizanu dovoljna je da dok diše bude u Humskoj, ali pita se neko drugi. Možda jednog dana povede Partizan ka velikim rezultatskim ostvarenjima.

„Videćemo šta nosi dan, a šta nosi noć. Ne može se pobeći od sudbine. Kao igrač sam dokazao koliko volim Partizan, a tako je i danas i uvek će biti. Ono što se u poslednje vreme događa klubu je nešto što navijači ne vole, boli ih to mnogo. Ipak, nadam se da će se moj voljeni klub brzo konsolidovati i da će biti moćan kao nekada. Ostaje da se zahvalim za pažnju koju ste mi posvetili i pozdravljam sve navijače Partizana širom Evrope i sveta“, zaključio je naš sagovornik.

Partizan i Albert Nađ – duga je to i velika priča. Ne kažu uzalud da samo prave ljubavi traju doveka...