Finale Kupa Bosne i Hercegovine, tačnije revanš)  između Veleža i Zrinjskog trebalo je da bude praznik fudbala. Trebalo je da bude slika sporta, rivaliteta, takmičenja, emocije. Umjesto toga, dobili smo ogledalo — brutalno iskreno, neumoljivo i bolno. Ogledalo u kojem se vidi sve ono što ova zemlja jeste, ali i sve ono što nikako ne želi da prizna.

Od prvog trenutka bilo je jasno da će večer skliznuti u nešto što nema veze sa sportom. Intoniranje himne pretvorilo se u improvizovani performans, u kome je svako pokušavao da nadglasa državu, melodiju, pa i zdrav razum. Himna bez teksta postala je platno za urlike, parole i poruke koje sa fudbalom nemaju nikakve veze. U normalnim državama — ćuti se. Kod nas — svako ima svoju verziju.

Na tribinama zastave koje su odavno postale folklor, a na terenu igra koja je više ličila na taktičko nadmudrivanje nervnih sistema nego na fudbal. Pirotehnika, prekidi, provokacije, pritisak koji se mogao rezati nožem. Sve je to, naravno, bilo samo uvod.

Prava slika stigla je na kraju. Dodjela medalja i pehara pretvorila se u ring. Verbalni okršaji, gurkanja, psovke, pa onda i pesnice. Nemanja Bilbija i trener Veleža Ibro Rahimić otvorili su ples, a onda su se uključili i drugi — igrači, članovi stručnih štabova, ljudi iz rukovodstava. Svako je imao nešto da doda, da dobaci, da pokaže. Kao da je neko otvorio ventil i pustio sve ono što se danima taložilo.

I dok su se jedni tukli, drugi su snimali. Dok su jedni pokušavali da smire situaciju, drugi su je raspirivali. A publika pred ekranima gledala je nešto što se teško može nazvati sportom. Teško čak i incidentom. Ovo je bila parada — parada divljaštva, nevaspitanja, frustracija i duboko ukorijenjene mržnje.

Ipak, najporaznije od svega nije ono što su uradili igrači ili navijači. Najporaznije je što su danima prije revanša pojedini sarajevski klik‑novinari marljivo pripremali teren. Pisali su ko je gdje stajao u prvoj utakmici, ko je gledao u zastavu, ko nije, ko je trepnuo, ko je disao. Stvarali su atmosferu u kojoj je sve osim sukoba bilo nemoguće. A kada se sukob desio — pravili su se iznenađeni.

U zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše, očekivati da će finale Kupa, sa tolikim ulogom i tolikim nabojem, proći mirno — ravno je naivnosti. Federacija voli da se predstavlja kao prostor skladnog suživota, ali sinoć je pokazala ono što se obično gura pod tepih. Ljubav cvjeta samo u saopštenjima. Na terenu — sve je ogoljeno.

Kad se podvuče crta, ostaje samo gorak ukus. Ne zbog rezultata, ne zbog pehara, nego zbog činjenice da je fudbal ponovo bio sporedna stvar. A trebalo je da bude glavna.

P.S. Pehar je uzeo Zrinjski. Revanš je završen 1:1, a prvi meč Plemići su dobili 1:0. Ovo je samo za one koji eventualno nisu znali taj podatak. Nije baš ni mnogo važan.