Slavko Basara, Nenad Novaković, Ilija Petković, Ivan Ćurković, Tomo Marić i Grozdana Lučić Lalić

Ilija Petković, ime i prezime, u tom zajedništvu nazire se obelisk savršenstva ličnosti. 
Život, bio on i fudbalski, retko je onakav kakav izgleda u ogledalu, ali ima i takvih života – Ilija je bio fudbalski gromovnik, a Petković duša od čoveka.
Kao da je bio satkan od dinarskog kamena; kad je prohodao i za loptom pojurio, s obzirom gde se to dogodilo, poneo je svoj krst: ko ne izda sebe, nikad nikog izdati neće!
Uvek je birao ono što ga je činilo čovekom.
Cela jugoslovenska fudbalska karijera vezana samo za Dinaru i OFK Beograd, u kontinuitetu 43 reprezentativne utakmice, kad je reprezentativac valjalo biti, počelo onom antologijskom protiv Francuza. Selektor koji je ostvario plasman na Svetsko prvenstvo. Trener s kraja na kraj sveta, svugde uspešan… 
Onda ratna stradanja – nije bio načisto da li sanja život ili budan gleda smrt, nikad Knin nije prežalio. 
Fudbalska magija nosila ga je kroz celi život, donela i u Republiku Srpsku koja ga je prihvatila raširenih ruku. Dobitnik je najvećeg fudbalskog priznanja Zlatne povelje “Miljan Miljanić”, Zlatne plakete Fudbalskog saveza Republike Srpske. Kada je obavešten ko je nagrađen “Miljanom” predsednik Srpske Milorad Dodik je rekao: “ako ne remetim protokol, meni bi bila čast da taj orden uručim Iliji Petkoviću!” Tako je i bilo, uz Dodikove reči, koje nikoga nisu ostavile ravnodušnim, štaviše obišle su ovaj deo Evrope:
-Stvarno je život čudo. Ja, koji sam nekada pokušavao da igram fudbal, zato što se to igralo tako tada, kada smo svi jurili za loptom na travnatom igralištu i izgovarali ime gospodina Ilije Petkovića, nisam ni zamisliti mogao da ću se naći na ovoj bini, ovde u Banjaluci, zajedno sa njim, i da ću mu uručiti ovu nagradu. Naravno da znam iz tih mladih dana ko je Ilija Petković i sva ta generacija igrača. Svi smo živeli s tim, radovali se uspesima, zato mi navijamo za Srbiju i sve reprezentativne selekcije, okrećemo se na tu stranu. Još jednom od srca čestitam Iliji Petkoviću na nagradi, na njegovom glasu osetio sam koliko mu to znači. Evo i meni to znači zato što sam imao priliku da budem ovde s vama.
Odavno je Ilija Petković izborio mesto u društvu odabranih Džaje, Šekija, “Čika Rajka”, Staneta, Galeta, Šoleta, imenjaka “Pante”, “velikog Vladimira”, Sanija, Vasketa, Kuleta, Dude, Ćureta… koji su kroz život, baš kao i Petko, shvatili da su iznad pravednika samo Svevišnji i otvoreno nebo na sve četiri strane, to ima i svoju cenu! Biti, ponekad, neshvaćen, znači uvek biti veliki jer tako čuvaš svoju autentičnost i samobitnost.

Eto!
Celo fudbalsko bratstvo pre više od pet decenija videlo je tvoj genijalni “slalom” protiv Francuza, atraktivniji od Maradoninog protiv Engleza, gol čist kao suza, Maradonin s “Božjom rukom”, ili Džajina genijalnost protiv Ujpešt Dože, takođe pre 50 godina, nezaboravni letovi Vladimira Beare i Milutina Šoškića na mečevima sa Englezima, odnosno Zapadnim Nemcima, pre šest i sedam decenija, pa čarolije Moše, Tirketa, Jakše… pre 90 leta u Montevideu. Sve su činili u korist fudbala, a za uzvrat, ko zna koliko puta stizale su nepravde kojima nikad nismo podlegli. Bezmalo jedan vek živeli smo od snova.
Minulih dana tuga nas ranjava i srce umara: zove me novinar Dobrivoje Bobi Janković, glas mu turoban, hoće nešto da kaže, ne ide mu, onda još turobnije pita: “jesi li čuo za Petka?”
-Bolje bi bilo da nisam!

Ćutimo obojica.
Izuzetni ljudi, što je Ilija Petković bio, odlaze kad se najmanje nadaš, žalost dođe kao odbrana od surove istine. Umesto tebe, govore enciklopedije, godišnjaci, odlična knjiga “Žurnalovog” novinara Mihajla Todića o “OFK-u”, u ranoj mladosti na Karaburmi je učio, knjiga kaže i naučio, originalnu romantiku. 
Sad je kraj, nema više Ilije Petkovića, ali badava: kad god iz Banjaluke doputujem u Beograd, tražiću te na svakom koraku dragi moj Petko!

Sportski žurnal