Stigli smo dotle, dalje nema: ispred je zid, iza njega tama!

Ko, onda,  želi da bude uvek u pravu, mora stalno da menja mišljenje; tako postaješ onaj koji laže i niko mu ne veruje, kako i da mu veruje, kad on sam sebi ne veruje; njegoševski – ko umije lagati, ne zna ni verovati!

E, to je vreme u kojem danas živimo, čak i u fudbalu, još je veća tuga i žalost da takva „filozofija“ ostaje – sposobnost!

Pa ti sada vidi kuda ćeš i kako ćeš…

Ipak!

Ima Boga i ljudi…

Kao vera i nada ostaju deca, jer ona su najvrednija ljudska dela, a detinjstvo je sve ono što se čoveku desi prvi put, doživljaj za večnost, ma koliko godina tada imao.

Nedavno u Modriči, gde je Borac igrao Evropu, susreo sam, zajedno sa kolegom Slađanom Jeremićem, mladost oličenu u grupi gde su bili najmlađi fudbaleri i rukometaši Borca, u pratnji svojih roditelja, takođe osvedočeni „Lešinari“. Za uspomenu smo se dalje i fotografisali.

Oni su i nada i ostavština za Borčevu budućnost.

Ako ne postanu vrhunski sportisti, biće ljudi sporta, s jasnom porukom: „Sve dok Vrbas Banjalukom teče, Borac – živeće…“

I tako to traje već gotovo celi vek. Zato je Borac odavno prestao biti klub, on je simbol, ne samo Banjaluke, svojevrstan svetionik da će ljubav i pravda kad – tad biti univerzalni pobednik celog čovečanstva. Pamtiće svoje sportske junake: Jovu Lukića, Gorana Zakarića, Aleksandra Subića, Dejana Melega, Momčila Mrkaića, Aleksandra Vojnovića, Nedeljka Piščevića, Benjamina Tatara…trenera Nenada Lalatovića… Oni stariji, kroz brojne generacije, od Veselina Masleše, koji je bio kum klubu, preko Veljka i Svete Đorđevića, Mustafe Softića, Ludviga Hitera, Milce Novakovića, Ota Bojera, Tome Kneza, Velimira Sombolca, Nikice Vezmara, Husnije Fazlića, Abida Kovačevića, Muhameda Ibrahimbegovića, Vinka Marinovića, Darka Ljubojevića, Senada Lupića, Milana Simeunovića, Gorana Đukića, Milarada Bilbije, Stojana Malbašića, Damira Špice, Olivera Jandrića, Stojana Vranješa, Darka Maletića, Vladana Grujića, Asmira Avdukića, Vuleta Trivunovića… Neprekidan je zlatni Borčev niz: osvajač Mitropa kupa, najstarijeg planetarnog fudbalskog takmičenja, Kupa Jugoslavije, Kupa Republike Srpske i BiH, šampionske titule Republike Srpske i BiH, te brojnih trofeja u svim kategorijama.

Sudbina je uvek, bila i ostala, more bez obale; otuda i slogan, kao zavet, ali i kao filozofija ovdašnje mladosti: „Sve dok Vrbas Banjalukom teče, Borac – živeće“, koliko god puta ponovljeno, a iz kamena je niklo, za večno trajanje.

Besmrtni vladika Nikolaj Velimirović zborio je… ljudsko srce traži život koji se ne gasi!