Ako prošlost, kroz generacije, ne uči i hrabri, čovek do sudnjeg dana ostaje neuka kukavica; štaviše tada mu beži i sadašnjost – sve to nije „zarobilo“ teniske poslenike u Banjaluci, gde je „beli“ sport u modi više od jednog veka, a danas se priprema za veličanstvenu manifestaciju „Srpska open“, gde će, uz genijalnog Novaka Đokovića, stići i elita iz celog sveta a priča o Banjaluci prosuti se celom planetom.

  Ne govorili li sve ovo da priroda uvek zna bolje od čoveka, tako i budi sećanja na braću Bahtijarević, Todora Tošu Papića, Miladina Mirkovića, porodice Stričević i Puvačić, tenis je igrao i sjajni rukometaš Petar Pero Perović, sve do Miše Radakovića koji je taj posao započeo 2002.godine, a nastavio Draško Milinović, predsednik Teniskog saveza Republike Srpske, sa saradnicima. U neka druga vremena od galame nije se čula ta istina, red je da se čuje sada, uz brojne nepomenute teniske entuzijaste, upravo koliko je i sport, u ovom slučaju banjalučki tenis, istinska umetnost, čak igra ljubavi, slika sveta i ljudsko trajanje.

Iščekujući „Srpsku open“ pojedini ovdašnji opozicioni političari od svega bi najradije pravili cirkusijadu, zabavu za sebe i onakve kao što su oni, uživali u trećerazrednoj predstavi, sve ne bi li stigli u centar pažnje, stavljajući i samu Otadžbinu, u koju se isprazno zaklinju, sebi u jeftinu službu blateći vlastitu naciju.

Dobar dan, Republiko Srpska, u iščekivanju svetskog teniskog festivala u kojem bi čoveka sporta učinila razočaranim i nesrećnim, a on uvek svestan da sreća u životu i sportu ima neograničenu moć. Pogotovo kada u parku Mladen Stojanović, za budući vek, izrasta teniski centar, inače višenamenski sportski objekat, dajući novu dimenziju gradu sporta sa devet olimpijskih pobednika: Tomo Knez, Velimir Sombolac, Milorad Karalić, Nebojša Popović, Abas Arslanagić, Dobrivoje Selec, Zdravko Rađenović, Zlatan Arnautović i Anton Josipović, šampionske generacije rukometnog kluba Borac sa dva evropska trofeja, osvojenim Kupom evropskih šampiona i Kupom IHF, kao jedini rukometni klub nekadašnje Jugoslavije koji se okitio sa dva različita evropska uspeha. Njima društvo čine opet rukometaši Ermin Veljić i Istok Puc sa olimpijskom bronzom, te košarkašice Slađana Golić sa srebrom i Mersada Bećirspahić sa olimpijskom bronzom. U toj riznici ima mesta i za FK Borac, sa osvojenim Mitropa kupom, najstarijim fudbalskim takmičenjem u istoriji najpopularnijeg sporta, igrao se od 1927., a Svetsko prvenstvo je održano tek tri godine kasnije u Montevideu.

          U ovoj šarenoj lepezi istorije banjalučkog sporta tenis se sada pojavljuje i kao njegov predvodnik, obogaćuje grad sa sjajnim parkom, a u njemu, tom grandioznom prirodnom rezervoatu, svako može i preveliki šešir da stavi na svoju glavu i da beskrajno uživa.

Banjaluka je, svim pominjanim, dokazala i pokazala da imaju životne prilike kada ideš a puta nema, a onda shvatiš da si kroz generacije i generacije bio na pravoj stazi neretko posutom zlatom. Upravo zbog toga pobedniku nad samim sobom, pogotovo u sportu, nikad se nije sudilo, već uvek slavilo i kroz vreme i događaje pamtilo.

Srpska i Banjaluka na karti sveta

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, inače, osvedočeni prijatelj sporta, kaže:

-Uz sarajevsku Olimpijadu 1984.godine, „Srpska open“ je najveći sportski događaj u ovom delu i Evrope i sveta. Na čelu s porodicom Novaka Đokovića, svi koji na posredan ili neposredan način učestvuju u organizaciji postaju i deo istorije Republike Srpske. O onim drugima, nemam nameru da trošim reči…

Sve čisto kao sneg

Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke, kategoričan je:

-Sve procedure oko izgradnje velelepnog teniskog centra u parku ’Mladen Stojanović’ sa brojnim sadržajima i multifunkcionalnom dvoranom koja će biti u službi sporta i javnih manifestacija, sa kapacitetom za 6.000 posetilaca, čiste su kao sneg, a ako to nekima smeta, ma ko oni bili,  prosto im bilo i neka im služi na čast, kajaće se jednog dana…