Sead Mašić

BROD – Brođanin Sead Mašić pripada onoj generaciji Partizana koja je „crno – belima“ donela titulu šampiona Jugoslavije za 1983.godinu. Igrao je još u vinkovačkom Dinamu, u Trepči, te u Francuskoj. Sa porodicom i danas živi u toj zemlji, ali svakim danom prati šta se dešava u voljenom klubu – Partizanu.

Hteo bi Sead Mašaić od zaborava sve da sačuva: detinjstvo na obalama Save u Brodu, stasavanje u Beogradu, zlatne dane provedene u Partizanu i sve što je kasnije sledilo. Prebirući slike života zapisuje za naše slušaoce delove iz svoje karijere, iz doba kada je sve bilo nestvarno dobro, da čovek danas ne poveruje, a bilo je.

Rođen je u tadašnjem Bosanskom Brodu, 10.maja 1959.godine. Da se vraća u detinjstvo – predaleko je, ali uvek razgali dušu.

„Kada sam započinjao svoju karijeru u Bosanskom Brodu, tako je bilo kod svih, bili smo vezani za sport i za fudbal. U mojoj familiji bilo nas je četiri brata. Najstariji Jusuf igrao je za drugoligaša Belišće, a ja sam bio najmlađi. Bila su to druga vremena za fudbal i za sve nas. Tada je bilo bezbrižno i lepo detinjstvo“, započeo je svoju priču Sead Mašić.

Fudbalski je ponikao u nekadašnjem Premijumu, danas Poletu iz Broda. Onda je otišao u Beograd.

„Fudbal sam počeo da igram u osmoj ili devetoj godini u Bosanskom Brodu. Moj Premijum je bio klub koji je iznedrio mnoge igrače i ljude. Kao dete sam imao probu u sarajevskom Željezničaru. Otišli smo na pripreme u Stambolčić, a nakon tih priprema hteli su da ostanem i postanem njihov igrač. Međutim, ja sam navijao za Partizan i maštao da jednog dana postanem fudbaler tima iz Humske. Sa 16 godina počeo sam da igram za seniore Premijuma. Tu su me primetili Vladica Kovačević i Florijan Matekalo. Došli su jedno popodne da gledaju utakmicu brodskog Premijuma i bili su odlučni da pređem u Partizan. To je bilo 1978.godine“, seća se Mašić.

Poznato mu je ko mu je zemljak - Ljupko Petrović! Nekadašnji prvotimac Osijeka je sa Crvenom zvezdom, kao trener, postao prvak Evrope. Rođen je u Brusnici kod Broda.

„Da, da. Iz Brusnice je, znam to. On nikada nije igrao u brodskom Premiju. Kao srednjoškolac je prešao u Osijek i tamo je napravio odličnu karijeru kao igrač i kao trener. Jednostavno, čovek uspeha“, hvali zemljaka.

Sead Mašić je u Humskoj proveo šest nezaboravnih sezona. Kada se prisetimo ko su mu bili saigrači, stegne čoveka nešto u grudima, u duši. Sve as do asa.

„Kada sam ja došao zatekao sam šampionsku generaciju kod Ante Biće Mladinića. Tu su bili Borota, Vukotić, Golac, Hatunić i drugi igrači koje nikada ne možemo da zaboravimo. Bio je to bogovski fudbal u nezaboravnim vremenima. I moja generacija je donela titulu 1983.godine. Sve su to bili dobri ljudi, izvrsni igrači, treneri...“, nastavlja Mašić.

Čestitke novom prvaku. Srećna mu deveta šampionska zvezdica i radost njegove navijačke armije što do neba doseže. Čestitke za upornost, za sportsko viteštvo. Na kraju, za pokazane znanje i sposobnost, za sve što je utkano u ovo što se sada u veličanstvenom ambijentu na stadionu JNA slavi. Partizan, njegovi igrači i navijači, zaslužili su ovakve trenutke... rezimirao je kraj šampionata 1983.legendarni reporter Radio Beograda Jordan Ivanović.

Sead Mašić bio je deo te velike priče.

„Sećam se i te utakmice. Bio je pun stadion. Nama je trebao nerešen rezultat. Poveli smo preko Slobodana Rojevića, a Mostarci su izjednačili preko Duška Bajevića. Predivna vremena. Kako smo se tada radovali. Bili smo najbolji, a toliko kvalitetnih ekipa“, naglašava Mašić.

Iz Partizana je prešao u vinkovački Dinamo. I tamo se igrao prvoligaški fudbal.

„Ja sam tamo bio posuđen. Već mi je drugi ugovor bio istekao i nakon pola godine u Vinkovcima vratio sam se. I Dinamo je imao dobar tim. Bio je trener Gugolj, bio je Gabro iz Željezničara, pa Borovnica, Čop, Bogdanović... Uspeli smo ostati u prvoligaškom društvu“, priseća se Mašić.

Bio je i u Trepči, te se iz jugoslovenske 2. lige domogao lepe zemlje Francuske.

„Kada sam se vratio iz Vinkovaca, pokojni Damjanović preuzeo je Trepču i pitao me da dođem u taj klub. Bio sam 15 meseci i bilo je izuzetno lepo. Imao sam sreću da sam i tamo trenirao sa super igračima, bili su veliki ljudi. Voleo bih da se mogu vratiti ta vremena, bila su lepa i puna sete. Voleo bih da i u fudbalu postoji regionalno takmičenje, po uzoru na košarku. Bilo bi više kvaliteta“, tvrdi Sead Mašić.

Njegova porodica je baš sportska. On fudbaler, supruga Olgica bila je vrhunska košarkašica Partizana.

„Moje dve kćerke igrale su odbojku. Da, supruga je igrala košarku, karijeru je završila u Partizanu. A Selma i Aleksandra su igrale odbojku, ali ovde u Francuskoj imale su obaveze prema fakultetu. Šteta, posebno za Aleksandru. Igrala je za reprezentaciju Francuske do 17 godina. Baš su bile talentovane“, priča Mašić.

Na jednoj fotografiji, primećeno je, unuk trči za loptom.

„Da, unuk Aksel je dete sportskog duha. Igra dobro košarku i fudbal. Dobro, još je mali. Ima pet godina, a Arsen ima četiri godine. Mislim da će neko od njih da nasledi mene i suprugu. Voleo bih da u sportu imamo naslednika“, nastavlja Sead.

Ova vremena se ne hvale, a pre nekoliko godina on i supruga mu i novčano su pomogli KK Partizan. Tako se ispoljava ljubav prema crno – belima.

„Mnogo smo vezani za Partizan. Ne volim da se vraćam u prošlost. Partizan mi je ostao dužan dvosoban stan iz ugovora, nisu me ispoštovali. Međutim, ja i Olgica smo mnogo vezani za Partizan. Volimo taj klub. On našoj porodici mnogo znači. Prenosili smo i na unučad to. Inače, unuk Aksel navija za Galatasaraj i za Partizan. Otac mu je Turčin. Dakle, kod nas se Partizan poštuje i voli“, dodaje Sead Mašić.

Žive u Oranžu, gradu na jugoistoku Francuske, svoje bogate prošlosti, sa zanimljivim kulturnim životom, železnički saobraćaj je intezivan, kod njih se lakše čovek nosi sa vrućinama.

„Malo više smo ka jugu. Od Marseja smo oko sto kilometara. U našem selu su mnogi vinogradi. Međutim, što više starimo to više me vuče da dođem u Brod, malo u Srbiju, malo u Hrvatsku. Ne može čovek da zaboravi odakle je, svoje korene, kao i to gde je stasao i gde je uspeo“, zaključio je Sead Mašić, nekada poznati fudbaler.

U životu je najvažnije biti. Sead Mašić bio je i jeste. I kao čovek i kao sportista: odmeren, uljudan, baš gospodskih manira.

Bio, i jeste...