Nikola Rakojević, Foto: FSCG

NIKŠIĆ – Nikola Peco Rakojević je svoj igrački vek posvetio Sutjesci. Kao trener radio je u više klubova, bio i selektor mlade reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije. Sa Mladošću iz Podgorice bio je šampion Crne Gore, a sa Borcem iz Banjaluke dogurao do finala Kupa BiH.

Samo vera u sebe i uspeh donosi rezultate. Nikola Rakojević je verovao, pa uspeo.

Rođen je 15.januara 1958.godine u Nikšiću. Uz porodicu, ističe, Nikšić i Sutjeska su mu najveće i neprolazne ljubavi.

„Kompletnu igračku karijeru proveo sam u Nikšiću. Bio sam korektan kao igrač, imao nekoliko ponuda, mogao sam da promenim sredinu, ali nisam želeo da odem iz Nikšića. Bio sam vezan za Nikšić i moju Sutjesku. Tu sam počeo i trenersku karijeru. Kada sam shvatio da trebam nešto menjati, kao trener sam odlazio iz Nikšića“, priča Rakojević.

Pojasnio je kako je došao nadimak „Peco“ i ko mu je kumovao.

„Kumovala je moja majka. Ona je stalno govorila ’Nikolica, peca, ulovio zeca. Majka mu se hvali, moj Nikola mali’. Ostalo je Peco, Peco, Peco i sada u sredstvima informisanja češće ćete pronaći Peco Rakojević nego Nikola Rakojević“, nastavlja on.

Ceo svoj igrački vek posvetio je Sutjesci. Sa njom se radovao pobedama, tugovao kada se moralo, a i to je za ljude. Titula omladinskog šampiona Jugoslavije i finalista kupa sigurno je najveći domet. Reč je o čuvenoj omladinskoj školi Sutjeske.

„Bio je tu trener koji, po mom mišljenju, još nije prevaziđen, a to je Milan Zirojević. Bio je veliki stručnjak za mlađe selekcije. Pod njegovom palicom uzeli smo titulu omladinskog prvaka Jugoslavije. U finalu smo nadvisili Dinamo. U Zagrebu je bilo 2:0 za nas, a u Nikšiću smo odigrali 1:1. Da se pohvalim, na turniru sam bio najbolji strelac. I u finalu sam postigao dva gola od ukupno tri za nas protiv Zagrepčana“, priseća se Rakojević.

Za Sutjesku je odigrao oko 300 zvaničnih utakmica. Ta brojka je i veća ako se uzmu u obzir prijateljski mečevi, brojni turniri. Bilo je i golova.

„Bilo je dosta golova, a svakom timu Prve lige Jugoslavije dao sam pogodak. Kada pogodite mrežu Partizana, Crvene zvezde, Hajduka ili Dinama bilo je i najdraže. To se najduže pamti. Bilo je lepo, a naučio sam kroz igračku i trenersku karijeru da pamtim samo lepe trenutke“, nastavlja Rakojević.

Iz Nikšića su odlazili braća Bajovići u Partizan, Slobodan Rojević – takođe. Iz Sutjeske u Zvezdu stigli su Vojin Lazarević,Miodrag Krivokapić, Duško Radinović. Na stadionu pod Bistricom boravili su Miloš Drizić,Miloš Bursać, Žarko Đurović, Slavko Radovanović, pa golman Živanović iz Zvezde, Jovica Kolb iz Partizana itd. Nikola Rakojević imao je ponuda, ali nije mogao bez Nikšića i Sutjeske.

„Negde sam pročitao da je Semir Tuce odbio Crvenu zvezdu, jer nije mogao bez Mostara i Veleža. Dva puta sam išao u Beograd na dogovor sa Partizanom. Oba puta smo dogovorili. Tada sam imao 18, odnosno 19 godina. Bili su više nego korektni uslovi. Objasnio sam da ne mogu bez Nikšića i Sutjeske. Ne znam da li sam pogrešio, ali znam da sam tada razmišljao kako sam razmišljao. To je ljubav koja je sve pobedila“, priča Nikola Peco Rakojević.

Nakon okončanja igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu. Bio je selektor U 21 reprezentacije SR Jugoslavije, trener skoro svih klubova u Crnoj Gori, a sa Mladošću iz Podgorice osvojio je šampionat Crne Gore. Pored Budućnosti i Sutjeske to i nije tako lako ostvariti.

„Nije to lako ostvariti. Bio sam u Mladosti 2013.godine, igrali smo kvalifikacije za Ligu Evrope. Onda smo 2015/2016.bili šampioni i nastupali u kvalifikacijama za Ligu šampiona Evrope. Bilo je lepo igrati protiv Videotona, Senice, Sevilje, Nefčija. Nismo dobro prošli rezultatski, ali je bilo lepo igrati protiv takvih klubova. Vežu me lepe uspomene za Mladost“, govori Rakojević.

Proglašen je za najuspešnijeg trenera Crne Gore u 2016.godini.

„Ta priznanja su lepa i draga. Ipak, znam šta sam napravio, ko su igrači i ljudi sa kojim sam to ostvario. Dobijete kristalni globus kao potvrdu rada, ali nisam ja pobornik tih glamuroznih priznanja. Mnogo mi je draže da me obični ljudi pohvale. Sa Sutjeskom sam osvojio kup, dva puta bio šampion Crne Gore. Jednom prilikom, igrali smo protiv Slovana iz Bratislave i izbacili smo ih. Kasnije uđem u market i gospođa reže nekakav sir odmerava me i pita da li sam ja Peco Rakojević. Zahvalila mi se, rekavši da sam uneo dosta sreće i radosti u njenu kuću gde živi sa suprugom i tri sina. Zbog mojih rezultata atmosfera u porodici bila je izvanredna. To mi je daleko važnije priznanje nego nekakav kristalni globus. Jer, to su momenti kada znate da ste nešto uradili“, nastavlja Rakojević.

Radio je u Srbiji, vodio Čukarički, kulski Hajduk, Banat Zrenjanin, Budućnost Banatski Dvor, Vrbas, Jedinstvo Paraćin, ali i Borac iz Banjaluke. Godine 2004.lako se moglo dogoditi da u grad na Vrbasu donese trofej pobednika Kupa BiH. Sreća kroz penal lutriju htela je da taj trofej završi u Modriči. Ljudi ga cene u Banjaluci i u Republici Srpskoj. Kaže da neguje lepe uspomene na to doba.

„Žao mi je što se tako završilo, moglo je biti i drugačije, ali dešava se. Nisam ja mišljenja da su penali lutrija. I to se može vežbati. Bilo je kako je bilo, nije nam se posrećilo. Moj boravak u Banjaluci bio je najlepši period moje trenerske karijere. Imao sam fantastičnu komunikaciju sa ljudima iz FS RS i FSBiH, sa novinarima, sa navijačima. Mogao sam celi život da provedem u Banjaluci, ali proveo sam godinu dana lepih uspomena. Trenerski poziv je takav da idete tamo gde vas traže i gde treba da se prave novi rezultati. Inače, bio sam sa porodicom u Banjaluci i brižljivo od zaborava čuvam tih godinu dana provedenih u gradu na Vrbasu. Ne mogu ih zaboraviti“, kazuje Rakojević.

Voleo bi da postoji Jadranska liga u fudbalu, ali smatra da bi to takmičenje bilo teško organizovati.

„Igrao sam onu veliku i zajedničku ligu i vežu me lepe uspomene. Jesam za Jadransku ligu, ali mislim da su mogućnosti male. Bio bi kvalitet na znatno većem nivou. Mada, dobro je da se priča o tome, možda jednog dana i profunkcioniše“, smatra Rakojević.

Pavle Pepđonović u svom Ulcinju i Nikola Nikić u rodnom Skugriću kod Modriče svake godine organizuju lepa druženja nekadašnjih fudbalskih asova Jugoslavije.

„Nisam bio kod Nikića u Skugriću, ali kod Pavla sam bio svaki put. Događaji koji vas vrate u igračke dane. Sretnete ljude koje ste sretali pre 40 godina. Kada se neko seti da organizuje takva druženja onda vredi otići. Tada vidim mnogo šampiona, ljudi koji su zadužili jugoslovenski sport. I Pavle Pepđonović i Nikola Nikić su šampioni. Nije lako na jedno mesto okupiti takve velikane. Ceo svoj igrački vek podarili su sportu. I u vremenu kada se mnogo više poštovalo, kada su se ljudi više cenili. Tada se sve sa više emocija odvijalo. Danas je vreme površnosti“, zaključio je.

Nikola Peco Rakojević ostavio je duboke tragove u fudbalskom sportu. I danas je tražen, ali on ne srlja. Tri puta odmeri, pa jednom preseče.

Tako se uspeva...

Peca Rakojević, foto fejsbuk