Vančo Balevski/Fejsbuk

SKOPLJE – Vančo Balevski je početkom sedamdesetih godina slovio za najboljeg fudbalera Vardara i jednog od najboljih veznih igrača u Prvoj ligi Jugoslavije. Kada su se za njegove usluge otimali Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo, matični klub imao je poslednju reč – nije želeo da se odrekne vrhunskog igrača. Kada je stekao uslove za odlazak, njegova popularnost je već bila u padu, ali je poznati as ipak ostvario uspešnu karijeru.

Početkom sedamdesetih Vančo Balevski je važio za jednog od najboljih veznih fudbalera Jugoslavije i kao takav bio je velika želja svih klubova „velike četvorke“.

Gde je zapelo?

Rukovodstvo Vardara nije želelo da se odrekne svog najboljeg fudbalera. Kako je Vardar u to vreme bio u Drugoj ligi, to je usporilo razvoj karijere izuzetnog igrača sredine terena. Ipak, Balevski je, pored Vardara, uspeo da igra i za splitski Hajduk i ljubljansku Olimpiju. Danas je vitalan i uvek spreman na razgovor o fudbalu.

Navršio je 78 godina, ali je i dalje izuzetno vitalan.

„Hvala Bogu, sada je dobro. Neka tako i ostane. Mogu reći da se osećam bar desetak godina mlađi nego što jesam“, rekao je Balevski.

Pomlađuje ga i činjenica da je Vardar prebrodio teška vremena, kada ga nije bilo u eliti makedonskog fudbala.

„Vardar je sada prvi na tabeli i situacija je dosta dobra. Pre nekoliko godina ništa nije valjalo. Klub nije imao rukovodstvo, nije bilo novca za potrebna pojačanja. Sada se Vardar stabilizovao. On je sinonim makedonskog fudbala. Njegovo mesto je u vrhu i u evropskim takmičenjima. Raduje me povratak starih dana slave“, kaže Balevski.

Ističe da mu je Vardar u srcu svih ovih godina i da je tamo izgradio tovare uspomena.

„Za Vardar me veže mnogo toga lepog. Odigrao sam 486 utakmica i postigao 129 golova. Bilo mi je lepo u Vardaru. Tada je bilo mnogo dobrih klubova i kvalitetan fudbal, pa je bilo milina igrati u Skoplju, Beogradu, Nikšiću, Ljubljani, Rijeci, Splitu, Zagrebu, Mariboru, Tuzli, Banjaluci, Nišu, Kragujevcu... Jugoslavija je u ono vreme slovila kao fudbalska sila“, priseća se Balevski.

Dok razgovaramo, čuje se lavež psa – potvrda da je Vančo ljubitelj životinja.

„Normalno. Čuje se pudlica. Ona tako daje do znanja da je svesna da neko dolazi ili da je neko pozvao. Draga mi je. Volim kućne ljubimce – divna, nedužna bića i čovekovi prijatelji.“

Skopljanci nisu dozvolili da ode čak ni kad su se veliki klubovi otimali o njega. Bilo je i onih koji su tvrdili da je po kvalitetu mogao da igra i za Real Madrid, Milan, Liverpul...

Igrao je i u Drugoj ligi, što je potisnulo ugled jednog od najboljih jugoslovenskih vezista tog vremena.

„Bio sam među najboljim igračima Vardara. Hteo me Dinamo iz Zagreba. Mediji su pisali da me želi Zvezda, zvao me i Partizan. Kada sam napunio 28 godina, otišao sam u Hajduk. Tada je to bio najbolji jugoslovenski klub – pet puta zaredom šampion, tri puta osvojen Kup. Sjajna generacija. Vežu me lepe uspomene iz Splita, gde sam proveo dve godine. Sve pod dirigentskom palicom Tomislava Ivića“, ističe Balevski.

Hajduk je 1975. godine pojačao tim Vančom Balevskim i Borišom Đorđevićem, ali nije osvojio prvenstvo.

„Osvojili smo Kup, pobedili Dinamo u Beogradu. U poslednjem kolu igrali smo nerešeno s OFK Beogradom na Karaburmi, a u Ljubljani je Partizan golom Nenada Bjekovića u poslednjim trenucima uzeo titulu. I danas smatram da je Hajduk tada bio najbolji klub. Dobili smo Partizan u Beogradu sa 6:1, pobedili Zvezdu, Dinamo – sve. Nekoliko godina ranije Hajduk je bio šampion zahvaljujući boljoj gol-razlici od Veleža, koji je takođe imao izuzetan tim – Bajević, Marić, Vladić“, priča Balevski.

Ni tada sezona nije bila izgubljena – osvojen je Kup Jugoslavije, tada izuzetno cenjeno takmičenje.

„Jako mi je drago zbog tog trofeja. To mi je najdraže odličje. Ostalo je da sam bio deo najsjajnije generacije Hajduka i time ispisao deo istorije kluba“, ponosan je Balevski.

Na Starom placu zadržao se dve sezone, a potom prešao u nemački Karlsrue. Pre Hajduka odigrao je jednu utakmicu za Dinamo protiv Partizana u letnjoj Ligi šampiona.

„Zagrepčani su stalno pokazivali interesovanje za mene. U Skoplju sam im dao gol s 40 metara. Posle me pokojni Ramljak pitao koliko tražim da dođem u Dinamo. Beogradska štampa je pisala da Dinamo nudi pet igrača za mene. Nudili su brdo novca, ali Vardar nije hteo da me pusti. I Zvezda me je tražila, ali su u Vardaru rekli da ni Zvezda ne bi pustila Džajića. Dinamo me pozvao da odigram utakmicu protiv Partizana i odigrao sam odlično, ali u Vardaru su mi rekli da ne mogu da idem. Počeo sam da razmišljam o egzistenciji porodice, pa sam ih uslovio: ako ostanemo u Prvoj ligi – puštaju me, ako ispadnemo – ostajem do kraja karijere. Ostali smo prvoligaši i pustili su me u Hajduk. Posle sam igrao u Nemačkoj, pa u SAD sa Sejom Sušićem, a karijeru završio u Olimpiji“, kaže Balevski.

U Nemačkoj je ostavio lep trag.

„Igrao sam dve godine i često protiv Bekenbauera, Simonsena i drugih velikana tog vremena. Dosta dobro sam igrao u Nemačkoj. Tada je Borusija Menhengladbah bila bez konkurencije. Ali napravio sam grešku – tokom jednog treninga neko me hvalio, a ja sam posle razgovarao sa Zorislavom Srebrićem i poslušao ga da odem u Ameriku. Mislim da sam pogrešio. U to vreme je Vardar imao velika imena. Kad sam otišao, Vardar je ispao i šest sezona bio drugoligaš. Valjda to nešto govori“, dodaje.

Iako je bio vrhunski igrač, nikad nije nastupao za A tim Jugoslavije.

„Sve selekcije sam prošao, ali za A tim nikad nisam igrao. Tada su bili Dujković, Oblak, Karasi, Aćimović, Sprečo, Popivoda, braća Mujkić, Dragan Vujović, Novak iz Dinama… Bio sam na pripremama, sedeo na klupi. Ante Mladinić mi je rekao da samo nastavim da igram tako i biću u reprezentaciji. Nažalost, brzo je otišao sa selektorske klupe.“

O Tomislavu Iviću govori s posebnim poštovanjem.

„Najveći trener koga sam ikada video. Najtrofejniji trener Hajduka. Gde god je bio – bio je prvi i najbolji. Najveća šteta za Hajduk i jugoslovenski fudbal je što je otišao u inostranstvo. Kako je taj čovek znao da motiviše igrače!“

Vančo je ostao u fudbalu i posle igračke karijere.

„Bio sam dugo trener – u Vardaru, u ženskoj reprezentaciji Makedonije, radio sam u Grčkoj i Saudijskoj Arabiji. Sada imam svoju školu fudbala za dečake rođene 2012, 2013, 2014. godine i mlađe uzraste. Uz to, skautiram za Hajduk, Dinamo, Partizan, Zvezdu i OFK Beograd. Kada primetim kvalitet, preporučim ih klubovima – sve za dobrobit fudbala“, zaključuje Balevski.

Vančo Balevski zna kako se uspeva, ali je na svojoj koži osetio i da nije uvek dobro biti najbolji – ljudima ponekad smeta tuđi uspeh. Ipak, on je uspeo i postigao mnogo, dokazavši da se i u najčudnijim okolnostima do vrha može stići.