Elvir Bolić/AA

SARAJEVO – Elvir Bolić je fudbalsku karijeru započeo u zeničkom Čeliku. Onda se obreo u Crvenoj zvezdi, gde se nije dugo zadržao. Igrao je u nekoliko turskih klubova, u španskom Rajo Valjekanu, a karijeru je završio u Rijeci. Zadovoljan je ostvarenim, ali život uči da je uvek moglo biti bolje.

Elvir Bolić je neko kome je fudbal igra života, ali u toj igri nikada nije sagoreo. Ekstra talenat, primećen u Čeliku, odveo ga je u Crvenu zvezdu, pa dalje u Tursku, Španiju, bio je kapiten reprezentacije BiH, a svoju karijeru završio je u Rijeci.

Rođen je u Zenici, 10.oktobra 1971.godine. U Čeliku je fudbalski prohodao.

„Da, počeo sam u Skugriću, u rodnoj Zenici. Svakom dečaku bila je najveća želja i zamisao da se bavi fudbalom. Igrao sam za mlađe selekcije Čelika. Jedino o čemu sam zamišljao je da zaigram za prvi tim Čelika na ’Bilinom polju’. San mi se jako brzo ostvario, jer sam seniore Čelika debitovao sa nekih 16 godina. Sve što je bilo vezano tada za mene ticalo se Čelika i mlade reprezentacije Jugoslavije. Dakle, san iz detinjstva se ostvario“, započeo je svoje kazivanje Elvir Bolić.

Onda je došlo do prelaska u Crvenu zvezdu.

„Pošto sam prošao sve mlađe selekcije Jugoslavije, dosta rano počeli su kontakti sa ljudima iz nekoliko većih klubova. Još dok je trener Crvene zvezde bio Ljupko Petrović, oni su me kontaktirali. Čak sam i bio u Beogradu na razgovorima, ali tada to nije uspelo. Kasnije su se pojavili zagrebački Dinamo i Hajduk, ali Crvena zvezda u decembru 1991.godine pozvala me na razgovor. Rekli su mi da su sve dogovorili sa Čelikom i da je ostalo samo na meni da odlučim. Normalno, prihvatio sam, jer Crvena zvezda je te godine bila evropski i svetski klupski prvak. Igrati sa tim igračima za mene je bio san i oberučke sam prihvatio ponudu i u decembru 1991.godine stigao sam u Zvezdu. Nekoliko dana ranije gledao sam meč Crvena zvezda – Kolo Kolo i nisam ni sanjao da ću za dve ili tri nedelje postati deo tog tima. Oduvek sam maštao da zaigram u klubu kakva je Zvezda i brzo mi se tako nešto ostvarilo“, priča Bolić.

Naglašava da mu je bilo prelepo u Beogradu i Crvenoj zvezdi.

„Tamo sam bio sedam ili osam meseci, kratak je to period, ali bilo je nezaboravno. Nastupati u tako velikom klubu, osvojiti titulu, igrati u finalu Kupa Jugoslavije protiv Partizana ne može se zaboraviti. Upoznao sam Beograd, ljude u njemu, živeo život. Iskoristio sam priliku koja mi se ukazala, nastupao u Ligi Šampiona. Kasnije su došla poznata dešavanja, na koja niko od nas nije mogao uticati. Za mene šteta, jer da sam ostao makar dve godine više bih sazreo. Ovako, otišao sam u inostranstvo sa 21.godinu. Žao mi je što duže nisam ostao u Crvenoj zvezdi“, nastavlja Bolić.

Rasula se nekadašnja zajednička zemlja, a on je potom otišao u Tursku, igrao je tamo za najveće klubove.

„Kao igrač Zvezde imao sam mnogo ponuda. Zvali su me iz Francuske i Španije, a ja sam cenio toliku upornost Galatasaraja. Fascinirao me Istanbul kao grad i njihovi navijači. Kada sam sleteo na aerodrom, dočekalo me je više od hiljadu ljudi. Nisam bio naviknut na takav način navijanja. Bio sam mlad, a i dešavanja u zemlji, moja nemogućnost da dođem kući doprineli su da odem vani. Trebala mi je godina dana da se adaptiram, ali kasnije je sve ispalo dobro. Pretadovoljan sam ostvarenim“, priča Elvir Bolić.

Sa Fenerbahčeom je slavio titulu prvaka Turske. Kaže da je čudan temperament navijača u toj zemlji. Umeli su znalački da proslave osvojeno prvo mesto.

„Nisu sedam godina bili prvi i ja kada sam stigao postali smo prvaci. Za navijače je to bilo puno. Proslava titule je bila fenomenalna. Kada se tuguje, svi su tužni. Euforija je kada se pobeđuje. Mediji daju puno prostora slavljenicima. Fudbal je na prvom mestu. To, doduše, stvara veći pritisak. Mnogi veliki asovi tako nešto nisu izdržali. Kasnije kada sam otišao u Španiju shvatio sam koliko je lakše igrati nego u Turskoj. Jer, teško je biti u Turskoj kada se gubi, a sve je potaman kada se pobeđuje“, govori Bolić.

Otišao je u Rajo Valjekano, i tamo je ostvario lep učinak.

„Španija je idealna zemlja za uživati u životu i u fudbalskoj igri. Tada je fudbal u toj zemlji bio nadolazeća igra. Rade sistematski, nema jakog pritiska. Ne čudi me da nas prave vrhunske rezultate.Sve je opušteno, ali su fokusirani na ono što rade. Imao sam prelepe godine provedene u Španiji“, nastavlja Bolić.

Vratio se u Tursku, a karijeru je završio u Rijeci. Negde 450 zvaničnih mečeva i čak 161 pogodak, ne brojeći reprezentativni učinak. Brojke koje mame zadovoljstvo.

„Uvek se može bolje. Stvari koje su se dešavale, moja mladost i nezrelost kada sam otišao vani možda su umanjili učinak. Nije bilo lako, daleko od toga. Fudbal u Jugoslaviji i ovo danas ne može se porediti. Sećam se utakmice protiv Partizana, Bajro Župić mi je polomio zglob, a nije dobio ni žuti karton. U Čeliku i u Zvezdi igrao sam veznog igrača, a ksnije sam bio špic. Mislim da sam mogao još igrati, ali dosadila su mi sva ta putovanja. Uprkos svemu, zadovoljan sam svojom karijerom, ništa ne bih menjao“, govori Bolić

Bio je član mlade reprezentacije Jugoslavije, pa jedno vreme i kapiten reprezentacije BiH. 51 nastup , 22 pogotka. Lepe su to brojke.

„Kasno sam počeo igrati za reprezentaciju BiH. Bilo je tada manje utakmica. Nije bilo lako. Kreneš od zadnjeg šešira, pa stvaraš dalje. Bilo je lepo igrati i biti deo svega toga. Voleo bih da se u sve zemlje koje su činile Jugoslaviju uvede sistem koji stvara igrače kako je to bilo u Jugoslaviji. Roditelji se nisu mešali, kvalitetno se radilo sa mladih fudbalerima. Onda i ne čudi što je bilo toliko mnogo kvalitetnih igrača. Danas se tako radi u Španiji“, ističe Bolić.

BiH se plasirala na SP, drugi put nakon one ere Safeta Sušića. To je ogroman uspeh, ali kakve su šanse na planetarnoj smotri fudbala?

„Ovaj uspeh nije niko očekivao. Nakon dolaska Barbareza izgledalo je da će trebati vremena za nešto više. Međutim, pojavio se novi talas mladih i dobrih igrača koji imaju kvalitet. Napravili su nešto što nas je prijatno iznenadilo. Posmatrajući grupu, možda i prođemo prvi ključ. Imali smo dve jako teške utakmice protiv Velsa i Italije. Pokazali su da mogu, sada imaju punu podršku svih i ja verujem da se može proći prvi krug“, nada se Elvir Bolić.

Na kraju je istakao da je ponosan da je zadržao kontakte sa ljudima iz Crvene zvezde, pre svih nekadašnjim saigračima.

„Čuo sam da je umro Vladimir Cvetković, nisam i mao priliku da odem na sahranu. Jedan je od onih koji su bili uključeni u moj dolazak u Zvezdu. Čujem se sa Jugovićem, Pančević. Dragan Džajić bio je kom mene u restoranu u Sarajevu. Susrećemo se, vidimo se. Imamo kontakte, jer sport je takav. Dolazim u Beograd, družim se sa prijateljima. Period u Zvezdi najlepši je deo moje karijere. Da nisam bio igrač Zvezde nikada ne bih napravio ovakvu karijeru. Mogao sam da biram gde ću igrati. To je Zvezda, a imali su izuzetne odnose prema meni. Ta korektnost se mora pamtiti i prepričavati“, zaključio je Elvir Bolić.

Jedan od najboljih fudbalera svog vremena, u dobroj meri sputan tadašnjim zbivanjima i vratolomijama da pokaže šta zna i ume. Međutim, i u takvim okolnostima pokazao je puni sjaj. Pamtiće se učinak Elvira Bolića na duže staze.

I prepričavati...