Žarko Olarević/ Sportski žurnal

NOVI SAD – Žarko Olarević svoj fudbalski put počeo je da krči u beogradskom Partizanu, ali se afirmisao u zrenjaninskom Proleteru, a potpunu fudbalsku zrelost doživeo u kragujevačkom Radničkom. U inostranstvu je samo potvrdio sportsku klasu. Jedini je Jugosloven, ali i Srbin koji je  bio trener Olimpika iz Marseja.

Da je u Partizanu igrao kao kasnije u zrenjaninskom Proleteru ili Radničkom iz Kragujevca, popularni „grobari“ verovatno mu nikada ne bi dozvolili da napusti Beograd. Vrhunac karijere je ostvario u inostranstvu igrajući za belgijski Antverpen i francueske ligaše Lil, Avr i Marsej.

Njegovi roditelji izrodili su devet sinova i jednu kćerku. Žarko je svetlost dana ugledao 28.jula 1950.godine. Baš mnogočlana beogradska porodica.

„Moj otac je bio ekonom u niželigašu Mladom proleteru sa Zvezdare, a majka je imala kafanu. Okolo kuće bilo je fudbalskih terena. Deca su stalno igrala. Tako smo fudbal zavoleli moja braća i ja. Pokojni Miljan Miljanić me tako primetio, dok sam igrao za Mladi proleter. Međutim, otac je bio partizanovac i nije želeo da čuje. Onda su iz Partizana zvali nas na probu: mene, Zorana Smileskog, Mocu Vukotića, Neboju Ličanina, Vladu Pejovića. Zajedno smo proveli do naše devetnaeste godine. Kasnije smo otišli svako na svoju stranu. Smileski u Banjaluku, ja u Zrenjanin, Pejović u Zemun, Vukotić je ostao u Partizanu. Svako je pronašao sebi put“, priča Žarko Olarević.

Ponikao je u Partizanu. Zašto u tom velikanu nije doživeo afirmaciju, nego je svoj kvalitet potvrđivao u zrenjaninskom Proleteru i kragujevačkom Radničkom, logično je da se mnogi pitaju.

„Dete sam Partizana, prošao sam sve njegove selekcije, bio kapiten Olimpijske reprezentacije. Jedini sam iz generacije igrao sa godinom starijim od sebe. Stariji igrači su od nas više dali klubu, trebali su se prodati i mi mlađi igrali smo na kašičicu. Za prvi tim dao sam pogodak Enveru Mariću kada smo sa Veležom u Beogradu odigrali 1:1. Moj otac je voleo reći da je bolje biti prvi u selu nego drugi u gradu. Tražio sam da me puste, da idem negde gde ću igrati. Otišao sam u Proleter i dva puta bio golgeter Druge lige Jugoslavije. Tada su me hteli Vojvodina i Sarajevo, jer sam igrao odlično u Zrenjaninu, ali Partizan me vratio kući i nije me dao u druge klubove. Međutim, sve isto sam doživeo i otišao sam iz svog Partizana u Radnički iz Kragujevca“, kaže Olarević.

U Proleteru je na 63 utakmice postigao 40 golova, a u Radničkom na 88 mečeva ,čak 47 puta je tresao mrežu rivala. Nastupajući u sedam klubova u 440 zvaničnih mečeva Žarko je postigao 197 pogodaka. Retki su igrači koji su imali tako odličan učinak...

„Po vokaciji nisam bio golgeter, napadač. Bio sam vezni igrač, tačnije bio sam polutka. Igrao sam po levoj strani. Praktično, davao sam i nameštao golove. Imao sam precizne lopte, dobar centaršut, razoran udarac. To se cenilo u inostranstvu, više nego kod nas“, napominje Olarević.

Dok je još bio u Humskoj, hteli su ga Vojvodina, Sarajevo, kažu i Miljan Miljanić i Crvena zvezda. Partizan nije želeo ni da čuje, pustio ga je da ode do Šumadije.

„Želeo sam da igram konstantno. Velibor Vasović bio je pašenog po njegovoj prvoj supruzi. Zamolio sam ga da mi pronađe negde klub. Odveo me je iz Partizana. Crno-beli su dobili dobro obeštećenje od Radničkog. Otac nije dao da idem daleko od Beograda. Kragujevac je tada imao odlične uslove, Radnički je igrao izuzetan fudbal i dobro mi je bilo u toj sredini, pa sam lakše otišao u Francusku. Zahvalan sam Veliboru Vasoviću“, priča Olarević.

Treneri su mu u Beogradu bili Stjepan Bobek, Gojko Zec, Velibor Vasović.

„Tri gospodina! Iako je već bio u godinama, Bobek je mogao da nam sve pokaže kako se radi. Bio je stara škola trenera. Gojko Zec je bio gospodstven, persirao je igračima. Žao mi je što je na taj način završio u dalekoj zemlji. Sjajan trener je bio. I jedan i drugi, pa i Vaske imali su problem što je Partizan imao pet timova u jednom trenutku. Igraju Ćurković, Radaković, Mane Bajić, Čičić, Đorđević, Smileski, Vukotić, Katić, Hošić, Olarević, Hasanagić... Svi su oni bili divni ljudi. Međutim, stariji igrači bili su nervozni, nisu bili obezbedili egzistenciju, pa su stalno imali promenu raspoloženja. Kod Zvezde je to bilo drugačije. Zato su tada oni više pobeđivali, nego mi njih. Igrao sam i sa Brankom Rašovićem i sa Ljubom Mihajlovićem. Dakle, pet generacija u istom trenu. Pokazalo se da to ne može“, kaže Olarević.

Ponudio je nekoliko rečenica o Veliboru Vasoviću.

„Bio je ispred svog vremena. On platu nije donosio kući. Podeli je fudbalerima, premije je davao, sve što je moglo. Završio je čuvenu i veliku Ajaksovu školu, onda i pravnik. Baš pravičan, daleko ispred svog vremena. Kasnije je prešao u Zvezdu, ali to je neka druga priča. Bio je profesionalac od glave do pete“, ističe Olarević.

Otkrio je šta je čuveni Stjepan Bobek, kao trener Partizana, uradio igračima crno-belih posle poraza od Zvezde 1:6 u jesen 1968.

„Nedavno smo na jednoj utakmici bili Stanislav Karasi i ja. Ostavili smo automobile kod stadiona Partizana i kada smo išli sa stadiona ’Rajko Mitić’ to sam po prvi put ispričao Stanetu. Naime, kada je bilo 6:1, a poluvreme 4:0, pokojni Stevan Ostojić dao tri gola, opet pet generacija na terenu. Posle meča bežimo u svlačionicu i niko ne sme da reč prozbori. Ulazi Bobek i kaže ’Kenj.. jedni, nema u autobus, nego peške do našeg stadiona!’ Autobus je poslao nazad potpuno prazan, a nas naterao da idemo peške. Tada su nas naši navijači izvređali, nema šta nam tada nisu rekli. Došli smo pokunjeni u Humsku. Bili smo svesni svoje sramote“, priča Žarko Olarević.

Vrhunac karijere ostvario je u inostranstvu igrajući za belgijski Antverpen i francueske ligaše Lil, Avr i Marsej. Divna su mu sećanja na te dane.

„Bio sam profesionalac od glave do pete koji se na vreme oženio, pa nisam nigde izlazio. Alkohol ne, cigarete ne, bez odlazaka u grad. U Belgiji mi je bilo med i mleko. Tamo je igrao ko je bio spreman, nije bilo protekcije. Onda je Lil uzeo mene, a Antverpen je uzeo Karasija, bio je malo stariji od mene. Vratili smo Lil u prvoligaško društvo i odigrao sam još tri predivne sezone. U svim klubovima mi je bilo predivno“, nastavlja Olarević.

Zaplovio je trenerskim vodama. Imponuje mu činjenica da je jedini trener sa prostora nekadašnje Jugoslavije koji je vodio Olimpik iz Marseja.

„Počeo sam igračku karijeru u velikom Partizanu, a zaplovio u trenerske vode u evropskom Olimpiku iz Marseja. Direktor kluba pravio je novi tim, sa šest iskusnih igrača, a ja sam tada imao 33 godine, pa smo vratili se u prvoligaško društvo Francuske. Voleo sam da treniram pionire ili omladince. Dobro sam govorio francuski. Onda sam završio ispit iz prve pomoći, pa prvi, pa drugi, pa treći stepen za trenera. To imamo samo Slavoljub Muslin i ja, misleći na trenere iz Srbije. Imao sam sreću da sam imao podršku novinara. Prve dve utakmice bili su porazi, ali smo kasnije zasijali punim sjajem. Krenuli smo uzlaznom putanjom. Nakon dve godine otišao sam dalje, da gradim svoju karijeru“, priča Olarević.

Vodio je još Radnički iz Kragujevca, Sutjesku iz Nikšića, a radio je i u Poljskoj, Bugarskoj, dalekom Maroku. Vitalan je, pun znanja i poimanja fudbalske igre, ali više ne radi, uživa u penzionerskim danima. Međutim, proteći će još mnogo vode Begejom, pa da Proleter kao nekada bude stabilan i da pobeđuje najveće srpske klubove. A jedne noći, kada je kao igrač stigao, u Karađorđevom parku je ostao bez sna. Svađali su se tadašnji direktori preduzeća ko će pre da uđe u upravu Proletera, da unese novac i da pomogne klubu. Nema više onih ljudi, entuzijasta, a nove generacije kao da ništa nisu naučile od njih. Proleter je tako postradao i danas ga nema.

„Dok sam igrao za Proleter, prva tri meseca spavali smo na stadionu. Kasnije smo dobili stanove u blizini. Svađali su se direktori lokalnih preduzeća ko će ući u klub i doneti više novaca. Međutim, prodajom Darka Kovačevića u Crvenu zvezdu, kada su dobili novac nastalo je rasulo. Ne mogu da verujem da danas ne postoji Proleter , a toliko je iznedrio poznatih imena. Milan Galić mi je na prvom mestu. Velika sramota za jugoslovenski, sada srpski fudbal da Proleter ne postoji na fudbalskoj mapi“, bilo je i gorčine na kraju razgovora.

Žarko Olarević ostao je poznat kao „desetka“ Proletera, pa vezista razornog šuta, bombarder u kopačkama. Supruga mu je iz Zrenjanima, pa danas živi malo tamo, a više u Novom Sadu.

I uživa u lepotama Srpske Atine...