Goran Kartalija/Sportski žurnal

SOMBOR – Goran Kartalija bio je deo generacije koja je Vojvodini donela drugu titulu šampiona Jugoslavije. Tvrdi da su presudili pobednički duh i drugarstvo, smatrajući da je u to vreme Miloš Šestić bio pola tima.

Goran Kartalija – navijači Vojvodine ga pamte. Dao je puni doprinos osvajanju druge titule šampiona Vojvodine, 1989. godine. Ima lep učinak i u inostranstvu, kao primer da i defanzivci mogu pronaći put do cilja.

Rođen je sedamnaestog dana 1966. godine. Imali smo priliku da mu čestitamo 60. rođendan.

„Hvala vam puno. Vreme leti. Iza mene je lepih šest decenija. Još uvek se osećam mlad, pravi sportista. Narod voli da kaže da svako vreme nosi svoje breme. Ovo je jubilej lepih i brojnih uspomena“, kaže Goran Kartalija.

Rođen je u Kljajićevu. Mnogo srodnika danas živi tamo, pa ih često obilazi.

„Rado se vraćam u rodno mesto. Tu su mi roditelji, još su živi. Imam dosta braće od stričeva i tetaka. Za pet ili šest sati dođem iz Austrije u Kljajićevo. Svakog meseca bar jednom dođem ovamo. Lepo se osećam sa srodnicima u zavičaju“, priča Kartalija.

Svoju karijeru započeo je u Vrbasu, gde je proveo tri godine pre nego što je prešao u Vojvodinu.

„Karijeru sam započeo u Kordunu iz Kljajićeva, a onda otišao u Radnički iz Sombora. Tamo me je trenirao vredni Velimir Šargić. Potom sam prešao u Vrbas, koji je tada igrao u Drugoj ligi Jugoslavije. Trener je bio Dujo Drašković. Taj klub je uvek imao ime i kvalitet, bio je u sredini tabele. Nakon tri godine interesovali su se Vojvodina i Spartak iz Subotice. Odlučio sam se za Novi Sad i nisam pogrešio. Tada se znalo – pre 28. godine nije se moglo ići u inostranstvo. Klubovi su po pet ili šest godina igrali zajedno, pa je liga bila među pet najkvalitetnijih u Evropi. Bila je milina igrati na stadionima širom Jugoslavije“, priseća se Kartalija.

Sezona 1988/89. bila je kao iz snova. Pobeđivali su najveće i prvi prošli kroz cilj. Njegova generacija ušla je u galeriju nezaboravnih. Sa ove vremenske distance, to je uspeh koji je bilo izuzetno teško ostvariti.

„Rođen sam u godini kada je Vojvodina uzela prvu titulu, a učestvovao sam u osvajanju druge. To je bio skup golobradih mladića: Punišić, Mihajlović, Jokanović, Vorkapić, Vujačić, Mijić, Mijucić, ja… Predvodili su nas iskusni Miloš Šestić, Svetozar Šapurić i golman Čedo Maras. Malo ko je verovao da ćemo se boriti za sam vrh tabele. Međutim, tim predvođen trenerima Ljupkom Petrovićem, Josipom Pirmajerom i Jovanom Kovrlijom počeo je da beleži vrhunske rezultate. Tu su bili Zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo, ali se umešala Vojvodina i svima pomrsila račune. Predvodio nas je izvanredni Miloš Šestić. Pozdravljam ga – znam da je imao transplantaciju srca i želim mu dug i srećan život. On je 70 odsto sam osvojio titulu 1989. godine. Mnogi od nas tada nisu bili svesni kakav smo uspeh ostvarili. Igrali smo protiv Piksija Stojkovića, Dejana Savićevića, Roberta Prosinečkog, Zvonimira Bobana, Alena Bokšića, Roberta Jarnija, Semira Tucea… Sve su to bile veličine. Ipak, mi smo prvi prošli kroz cilj, a tek kasnije postali svesni kakav smo podvig načinili“, u dahu je rekao Goran Kartalija.

Iz te generacije više nema Svetozara Šapurića, Siniše Mihajlovića i Zorana Mijucića. Kartalija ističe da mu je svaki susret sa nekim od igrača zlatne generacije novi praznik u životu.

„Kada je obeležavano 20 godina od titule, malo pre toga ostali smo bez Zorana Mijucića. Bio je divan čovek i dobar fudbaler. Kasnije su otišli Siniša Mihajlović i Svetozar Šapurić. Čujem se sa Draganom Punišićem, Budom Vujačićem, trenerom Vojvodine Miroslavom Tanjgom, Dejanom Joksimovićem… Nije to često, ali se dopisujemo. Nadam se da će se neko dosetiti da nas sve okupi i da se prisetimo lepih trenutaka zlatnih dana Vojvodine“, govori Kartalija.

Iz Voše je prešao u Austriju, gde je igrao za više klubova. Nastupao je i za Nicu u Francuskoj.

„Ponuda je bilo sa svih strana, ali ništa konkretno. Stigao je poziv iz Austrije, iz Wiener Sport-Cluba, i tamo sam otišao. Igrao sam izuzetno dobro u vreme kada je austrijski fudbal bio na visokom nivou. Dominirali su Rapid, Austrija Beč i Salcburg. Pojavio se Ivica Osim i od Šturma napravio bum. Potom sam prešao u LASK, gde mi je bilo izuzetno lepo, a bio sam i kapiten ekipe. Odbijao sam da budem reprezentativac Austrije, ali sam pred kraj karijere odigrao četiri utakmice. Igrao sam i u Nici, na preporuku Silvestera Takača, koji je igrao u Vojvodini kada je osvojena prva titula. U Francuskoj mi je vreme brzo prolazilo, zahvaljujući i nekadašnjem saigraču Zoranu Milenkoviću. Potom sam se vratio u Austriju i igrao za Admiru iz Beča. Karijeru sam završio u 32. godini, iz zdravstvenih razloga“, pojašnjava Kartalija.

Nedavno smo ostali bez Milorada Kosanovića – šarmera, boema, trenera i gospodina fudbala. To je veliki gubitak za Vojvodinu, Novi Sad i fudbal celog regiona.

„Bio je šmeker, šarmer, imao je žicu za uspeh. Okupio je ekipu koja je Voši donela titulu i bio alfa i omega kluba. Nisam znao da ima zdravstvenih problema, ali sam znao da se povukao iz fudbala. Vest me je zatekla. Veliki gubitak za regionalni fudbal. Ostaće mi u najlepšim uspomenama“, rekao je Kartalija.

Goran danas radi u Austriji i posvetio se trenerskom poslu.

„Pripadnik sam generacije koja je 26 godina živela u nekadašnjoj Jugoslaviji. U Austriji sam već 36 godina. Ovde mi je porodica – dva sina sa porodicama. Sve mi je u Austriji. Ne znam da li ću i kada da se vratim u Kljajićevo. Trenutno sam u Astenu, lepo mi je i imam još nekoliko godina do penzije. Ipak, srce kaže da bih se jednog dana trebalo vratiti tamo gde sam rođen“, priznaje.

Vojvodina u aktuelnoj sezoni dobro gura. U najgorem slučaju može završiti na trećem mestu, a Evropa se smeši.

„Teško je to reći. Znamo da su najveći klubovi Crvena zvezda i Partizan. Ipak, ove godine Vojvodina je pokazala izuzetan kvalitet. Čujem se sa Miroslavom Tanjgom, koji je radio sa Sinišom Mihajlovićem u Italiji i sada to znanje prenosi ovde. Vojvodina je veliki klub, ali joj uvek nešto malo nedostaje. Kada iskoristi slabosti beogradskih klubova, verujem da će ponovo biti prvak – ovaj put Srbije. Jer, dva puta je bila najbolja u Jugoslaviji. Voleo bih da se to dogodi što pre“, zaključio je Kartalija.

Sportista bujne kose. Pouzdani defanzivac. Profesionalac od glave do pete. Sve je to bio Goran Kartalija. Takvi asovi nekada su bili na velikoj ceni i služili kao primer. Godine prolaze, vreme čini svoje, ali neki ljudi se ne zaboravljaju. Ponekad ih i čujemo. I bez toga – svojim delima vinuli su se do fudbalskog pamćenja.