Željko Janović/Fejsbuk

PODGORICA – Željko Janović proveo je u redovima Budućnosti nepunu deceniju. Zbog ljubavi prema tom klubu nije prešao u Crvenu zvezdu ili zagrebački Dinamo. Danas smatra da je trebalo da postupi drugačije, jer bi imao i status reprezentativca.

Željko Janović rođen je u Podgorici. Nastupao je za Budućnost od 1981. do 1990. godine. Sjajne partije u dresu „đetića“ nisu ostale nezapažene, pa su stigli pozivi od Dragana Džajića i Miroslava Ćire Blaževića. Nije prešao u Zvezdu ili Dinamo. Kasnije se otisnuo u Španiju, Francusku i Portugaliju. Bio je toliko dobar da se fudbalska Crna Gora ima razloga dičiti njime.

Zanimljivo, u tinejdžerskim danima oprobao se u mnogim sportovima, pa se opredelio za fudbal.

„Ranije je bilo drugo vreme. Sport je bio na svakom uglu, na poligonima, na turnirima. Sa 16 godina primetio me je na jednom poligonu čuveni i pokojni Milan Rogošić. Ta prva godina bila je važna za dalji tok moje karijere. U jednom finalu prvenstva Jugoslavije za omladince poraženi smo od Crvene zvezde sa 2:1. Tamo su igrala braća Đurovski i ta generacija. Godinu kasnije pobedili smo Partizan, za koji su igrali Dragan Mance, Zoran Čava Dimitrijević, Vladimir Vermezović... I iz te naše generacije jedino smo Dragoljub Brnović i ja, nakon godinu dana, prebačeni u prvi tim Budućnosti“, priča Janović.

Skoro celu deceniju proveo je u Budućnosti. Bilo je mnogo lepih trenutaka.

„Počeci u Budućnosti bili su lepi. Bilo je lepo i kod pokojnog Miše Folića. Debitovao sam protiv šampionske generacije Dinama u kojoj su bili Zajec, Kranjčar, Cerin... Dobio sam u tom meču jak udarac, tražio sam izmenu, ali sam i takav uspeo da dam prelep pogodak. U finišu je kapiten Caco Ljumović dao drugi gol. To ne mogu da zaboravim. Sećam se i meča protiv Veleža kada sam dao tri gola Mostarcima, koje je krasio čuveni ‘BMV’ – Bajević, Marić, Vladić. Dati tri gola jednom od najboljih golmana Jugoslavije svih vremena nije mala stvar“, priča Željko Janović.

Pripada igračkom dobu kada su na programu bile vrhunske utakmice svake nedelje. Još pamti pobede Budućnosti protiv klubova takozvane velike četvorke, kako u tadašnjem Titogradu, tako i u Beogradu, odnosno Zagrebu i Splitu.

„To su mečevi koji se najduže pamte. Posle mene stasao je i Dejan Savićević, a onda se Dragan Vujović vratio iz Kosmosa. Formirana je dobra ekipa kod Milana Živadinovića. U toj sezoni pobedili smo Zvezdu u Beogradu, Dinamo u Zagrebu i Hajduk u Splitu, a sa Partizanom u Humskoj odigrali smo nerešeno. To se ne može zaboraviti“, ističe Janović.

Imao je ponude od Dragana Džajića i Miroslava Ćire Blaževića da pređe u Crvenu zvezdu, odnosno zagrebački Dinamo, ali nije otišao.

„Bio sam na pragu Rijeke, mada sam napravio veliku grešku. Sa Riječanima je nešto iskrslo. Onda sam dobio poziv Dragana Džajića, ali sam obećao ljudima iz Budućnosti da neću ići. Voleo sam taj klub i Podgoricu, nisam mogao bez njih. Mnogo sam pogrešio. Jer, da sam zaigrao za Crvenu zvezdu ili zagrebački Dinamo, verovatno bih imao nastupe za reprezentaciju Jugoslavije, a san svakog mladog sportiste je da zaigra u Zvezdi. Ništa sada ne bih menjao, ali znam da sam tada mnogo pogrešio. Ukazala mi se velika prilika koju nisam umeo da iskoristim“, kaže Željko.

Imala je Budućnost strašan tim: Đukanović, Leković, Stanisavljević, Brnovići, Vujović, Petrović, Vlahović, Savićević, Mijatović, Janović...

„Bili smo kao velika porodica. I danas mnoge od njih čujem, viđamo se. Ostali smo veliki prijatelji. Najbolji sam sa Dragoljubom Brnovićem i Dejanom Savićevićem. Ja sam u Izvršnom odboru Fudbalskog saveza Crne Gore, a Dejo je prvi čovek fudbala u našoj zemlji. I kroz sindikat fudbalera održavam kontakte. Neka prijateljstva su očito večna“, smatra Janović.

Inostranu karijeru gradio je u Španiji, Francuskoj i Portugaliji. I tamo mu je bilo lepo.

„Imao sam sreću da posle Jugoslavije igram u tri lepe zemlje. Kada sam odlazio, bio sam kapiten Budućnosti. Tada je granica za odlazak bila 28 godina. I tada je trebalo da se sve poklopi: da vas neko traži, da ste u odličnoj formi, a u inostranim klubovima mogla su da nastupe samo po dva stranca. Tada sam igrao u poznim godinama. Zadovoljan sam, upoznao sam kulturu tih zemalja, stekao i tamo prijatelje. Ne žalim se“, iskren je Janović.

Predsednik je Sindikata profesionalnih fudbalera Crne Gore. Bori se za njihova prava.

„U početku našeg rada sve je išlo dosta teško. Nakon tri ili četiri godine ušli smo u FIFPro. Oni su partneri UEFA i FIFA. Kroz dijalog dobijamo standarde i prava koja smo obavezni da realizujemo. Od 2013. godine smo punopravni član. Nije još sve kao u razvijenijim zemljama, ali su bitni standardi ušli na tlo Crne Gore“, kaže Janović.

Podeljena su mišljenja oko toga da se formira regionalna liga u fudbalu.

„Ova situacija je mnogo bolja nego pre nekoliko godina. Ima više novca, klubovi bi bolje prolazili. Naše države treba da donesu određene pogodnosti. Ako neko ulaže u sport, treba da bude motivisan. Dok se to ne promeni, ima prostora za politiku, a njoj u sportu nije mesto. Dakle, pitanje vlasničke strukture klubova treba definisati. Ako su klubovi opštinski, onda je i politike u tim klubovima više“, nastavlja Janović.

Budućnost danas gotovo tavori. Nedostaju joj neki novi Vujovići, Savićevići, Janovići, Mijatovići. Ostaje nada da će doći bolja vremena.

„Ima dosta mladih i talentovanih igrača, ali brzo odlaze u inostranstvo. Sve se vrti oko novca. Budućnost je imala Adžića, mali Bulatović igra u Lensu. Nisu dovedene adekvatne zamene. Sada je došao Miodrag Grof Božović. Svakom treba dati vremena da se uklopi, ali rezultata nema. Mladi ljudi žele da odu u inostranstvo pre vremena, žure za dobrim zaradama, ali su i klubovi primorani da ih prodaju kako bi opstali. Sada je i Sutjeska odlična, pa se plašim da je za Budućnost ova sezona izgubljena“, zaključio je Željko Janović.

Lako je bilo Budućnosti kada su njenu igru nosili asovi kakav je on. Željko Janović blista i danas, uprkos prolaznosti, kao pre tri i po decenije na terenu. Traje li, traje...