Tomo Marić i Dragan Džajić

Pričam malu  - veliku priču s mislima na Dragana Džajića, razmišljajući o ljudskim snovima; mera za vanserijsku nadarenost, pogotovo genijalnost, još nije pronađena, a kad će – niko ne zna! Ponekad i mašta čini svašta…

Međutim, od kad je veka, sveta i ljudi ko ne veruje u svoje snove prati ga opasnost da prespava život; sport, fudbal u ovom slučaju, viteštvo, dostojanstvo, sloboda, ljubav… imaju ,opet, magiju da u istom svetu, pod istom nebeskom kapom, svako sanja svoj san.
O svemu tome razmišljao sam u Narodnom pozorištu u Beogradu na promociji odličnog filma o Draganu Džajiću i njegovom životu, u povodu jubileja – 60 godina pripadanja čarobnoj igri, istog takvog i matadora.

U stvari, tada kao nikada pre, uverio sam se da su ostvarenja mladalačkih snova nešto najbolje što se čoveku može da dogodi, makar ti ne bio glavni junak.

Jednostavno, za svog veka, sa svojom celom porodicom i prijateljima, Dragan Džajić je shvatio, a javnost to odobrila, da je izrastao u „Džaju nacionale“.
Dečija sanjarenja, još na Ubu, u igri kraj istoimene reke, dala su konačan odgovor na sva životna pitanja, uspone i padove, uspehe i neuspehe, ljudsku zlobu i pakost… pa, čak, i na pitanja koje čovek nikad nije ni postavio.

Zato je sutra uvek najbolji dan, tad si postao gospodar svoje volje, a istovremeno si i sluga svoje savesti.
Sve što bi se, u objašnjavanju i dokazivanju jedne velike životne uspešnosti nabrajalo, sabiralo, množilo ili oduzimalo, bilo bi čista statistika i matematika; jedinstvo života su duša i karakter koji čine čovekovo zadovoljstvo.

Uostalom, u rečenom filmu o „Džaji“ gde su govorili svetski i jugoslovenski velikani i asovi: Macola, Kamačo, Ziko…, Šurijak, Bjeković, Marić…, ali i Draganovi prijatelji s kojima je živeo i koji su uz njega rasli i stasali Dušan Savić i Vladimir Pižon Petrović; pominjane su nezaboravne majstorije na stadionima „Vembli“, „Marakana“, „Santjago Bernabe“…, Miljanić, Gento i Real, posebna priča o vremenu na Korzici… Poruka je ista – svaka ljudska vrlina sama po sebi dovoljna je za bezgraničnu sreću. Idući tim putem Dragan Džajić je, na sreću i zadovoljstvo Srbije, Beograda, Zvezde, Republike Srpske i Banjaluke, nekadašnje Jugoslavije… dosanjao svoj san.

Kako god da gledaš, uvek ćeš isto da vidiš, jedan jedini je put da postaneš „Džaja nacionale“ za sve epohe, prošle i buduće, da njim hodiš kao častan i čestit čovek, baš kako je Dragan Džajić činio ceo život. 

Zato i jeste jedan i jedini i ko zna da li ponovljiv!

Sportski žurnal