Gezim Ljalja/Radio Beograd

ZEMUN – Iako je imao ponude od splitskog Hajduka, Crvene zvezde i njujorškog Kosmosa, Gezim Ljalja čitav svoj fudbalski vek proveo je u jednom klubu – Galenici! Od najpopularnijeg sporta nije mnogo zaradio, pa danas živi od lepih sećanja i uspomena.

Gezim Ljalja je neko za čije usluge su bili zainteresovani mnogi, a on celu karijeru ostao veran Galenici, današnjem Zemunu. Nastupao je za mlađe selekcije Jugoslavije. Hteli su ga Hajduk i Crvena zvezda, ali on je ostao veran klubu iz Gornje varoši.

Rođen je 25.jula 1956.godine u Đakovici. Karijeru je započeo u Vlaznimiju. Fudbalski počeci slični nekim drugim.

„Kao sva deca, i meni je najveća razonoda bio fudbal. Međutim, ja sam se tada upisao u Gimnastičarsko društvo ’Partizan’ u Đakovici. I bio sam prilično dobar, osvojio treće mesto na pionirskom šampionatu Srbije. Onda su moji drugari izvršili pritisak da se potpuno okrenem fudbalu. Poslušao sam drugare i karijeru započeo u Vlaznimiju. Dakle, ta moja karijera počela je spontano“, kaže Gezim Ljalja.

Hteo ga je Hajduk, ali on je otišao u Galeniku i tamo debitovao sa 16 godina.

„Postoji deo života s kojim ne upravljate vi. Negde 1968.ili 1969.godine bio je turnir republika i pokrajina. Ja sam predstavljao Kosovo u Borovu. Tadašnji selektor bio je Ante Biće Mladinić. Kasnije je sličan turnir bio u Prištini. On me je povezao do Prištine i odvezao me do mojih roditelja. Objasnio je da sam prerastao svoju sredinu, da bi mogao preći u Hajduk i u Split. Međutim, tada je trener Zemuna došao da vodi Vlaznimi. I pošto sam sa omladinskom selekcijom Jugoslavije išao na turnir u Monte Karlo, došao sam u Zemun i tu bio gost nekoliko dana. Po povratku s međunarodnog turnira meni se sve svidelo u Zemunu, a pogotovo je na mene ostavila utisak činjenica da je trener Zemuna Stjepan Bobek. On je za mene, ali i mnoge druge, bio autoritet posebnog kova. To je presudilo da dođem u Galeniku“, pojašnjava Ljalja.

Galenici je bio veran od 1970. do 1984.godine. Na preko 350 utakmica oduševljavao je navijače ovog kluba brzinom, eksplozivnošću, driblinzima i golovima.

„Ono najlepše, što se polako počelo ostvarivati, bio je san koji se lagano realizovao. Došao iz male sredine, a sada odjednom u velikom fudbalskom svetu, u mogućnosti da igram protiv najvećih jugoslovenskih klubova. Fudbal je tada bio ispred puke zarade. Prijateljstvo je bilo na prvom mestu. Taj entuzijazam je čuda činio. Puni stadioni, dobra igra. To me je fasciniralo da nikada taj period karijere ne mogu i ne želim zaboraviti“, govori Ljalja.

Njegove tri ljubavi su muzika, slikarstvo i fudbal. Sam ih je poredao po prioritetima.

„Postoji nešto što najsnažnije doprinosi da se iskažu emocije. To je muzika. Čitao sam dobre knjige, gledao vrhunske filmove, ali prvi taktovi neke numere ostavljaju na mene najdublje utiske. Muzika je uvek bila uz mene, pa i onda kada nisam bio raspoložen, uvek me je raspoložila. Mislim da sam u Beogradu, posle Ivana Golca, bio najveći kolekcionar nosača zvuka. Zbog prostora, morao sam da smanjim taj fond, ali muzika je neraskidivi deo ljubavi u mom životu“, priča Gezim Ljalja.

Htela ga je Crvena zvezda, ali nije postao član crveno – bele porodice.

„Imao sam puno ponuda, Zvezda je bila najupornija. Svi su me smatrali dedetom Galenike. Igrali smo polufinale Kupa Jugoslavije protiv Crvene zvezde. Dragan Džajić je tražio razgovor sa mnom, a nije se protivio ni trener Branko Stanković. Međutim, ljudi iz Galenike bili su isključivi, nisu hteli ni da čuju da me puste na Topčider. Mislim da to nije bilo korektno prema meni“, smatra Ljalja.

Hteo ga je i Kosmos. Čak je i bio u Njujorku. Mogao je da bude deo tima gde su Pele, Bekenbauer i još jedan broj poznatih asova. Ni tamo se nije zadržao. Opet je neko sprečio prelazak.

„Iskreno govoreći, to se ne oprašta. Nešto što je jako nekorektno što je prema meni učinjeno. Svaki fudbaler sanja da dostigne vrhunac i da igra sa najboljim igračima sveta. To bi bilo ostvarenje sna, ali ljudi iz Galenike bili su neumoljivi. Uprkos primamljivoj ponudi koju je Kosmos dao, nisu dali da napustim Galeniku. To se ne oprašta, nije bilo korektno prema meni“, skrušen je Gezim Ljalja.

Galenika je u njegovo vreme dogurala do polufinala Kupa Jugoslavije. Savladali su splitski Hajduk, pa Partizan u njegovoj kući. Vrede da se istaknu: Dujković, Čelar, Memiši, Banković, Kolb, Kalušević, Ljalja, Pavićević, Santrač, Lacmanović, Brkić i Stojadinović. Gezim kaže da je posebno ponosan na tu sezonu.

„To je nešto što je nezabeleženo u Galenici. To je bilo ostvarenje sna. Više je bilo naših nego navijača Partizana. Gradonačelnik Beograda bio je Branko Pešić, a njegov brat Đura vodio je klub. Bio je u društvu Staneta Dolanca, tada značajne političke figure Jugoslavije. Nakon Slobodana Santrača, gol sam postigao i ja. Tada je Đura Pešić svoj sako bacio na teren od sreće. To je trenutak koji nikada neću zaboraviti. Trebalo je osetiti tu atmosferu koju su načinili navijači iz Zemuna. To budi emocije, da nikada neću zaboraviti“, priča Ljalja.

Ostao je kao sportski radnik u Zemunu. Dao mu je i dušu i srce.

„Zemunu sam sve dao što sam imao. Dao sam svoje zdravlje. Malo je igrača u Jugoslaviji koji su u jednom klubu proveli preko pola veka. Sve sam dao Zemunu, a nisam dobio ništa. Jedina svetla tačka su navijači Zemuna koji me poštuju i cene. Inače, moja vernost Zemunu završila se jako ružno“, ogorčen je Ljalja.

Uvek je na poseban način govorio o Stjepanu Bobeku, pa Marku Valoku.

„Kada je Bobek vodio prvi tim Zemuna, ja sam imao 16 godina. Gledao je utakmicu mladog tima Zemuna i poručio je mom treneru da u ponedeljak dođem na trening prvog tima. Morao sam ići na specijalistički pregled, jer sam bio jako mlad. To što sam za dve godine naučio od njega je esencija fudbala. Puno je radio sa mnom, otkrio je sve tajne fudbala. Od driblinga, šuta, svega što je fudbal ponudio. Bobek je učinio sve da moja karijera doživi punu afirmaciju. Izuzetno ga cenim kao čoveka i kao stručnjaka, i danas kada ga nema među živima“, priča Ljalja.

Njegova poluvekovna odanost klubu i Zemunu ovekovečena je na čuvenom stepeništu na zemunskoj Kalvariji. Na 128 stepenika ispisana su imena onih koji su doprineli afirmaciji grada i nikada ga se nisu odrekli. Jedan od stepenika posvećen je i Gezimu Ljalji.

„To je neka ravnoteža. Ljudi koji cene i poštuju to šta sam uradio za klub. Tu ima i književnika, sportista, svih. Postao sam i počasni građanin Zemuna. Ljudi koji su sa strane gledali ništa nisu propustili. Međutim, postoji druga strana medalje o kojoj nemam mnogo lepih reči, mislim na ljude koji su vodili klub i šta su mi sve uradili“, priča Ljalja.

Za kraj, o nečemu što je sivo, ali je deo njegovog života: čak šest teških povreda je iza njega.

„Teško sam sve to podneo. Prva povreda donela je otvoreni prelom ključne kosti. Bio sam godinu dana u bolnici. U mojoj glavi se od tada sve promenilo. U bolnici sam video mnogo bolesnih ljudi, uticalo je na način života, na pogled na život. Sreća, fudbal me izvukao iz tih teških razmišljanja. Kada sam ponovo zaigrao, opet sam razmišljao o najlepšim ljudskim dostignućima, jurišao na uspeh i do njega često dolazio“, zaključio je on.

Gezim Ljalja – fudbalska legenda Zemuna za sva vremena.

Ljalja/ Fejsbuk